Rođena je kao Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon u roditeljskoj kući u Kohoakanu, koji je u to vreme malo predgrađe grada Meksika. Fridin život je počeo i završio u Meksiko Sitiju, u njenoj kući poznatoj kao “Blue House“. Kao datum svog rođenja navela je 7. juli 1910. godine, ali na njenoj krštenici piše 6. juli 1907. Frida je to zahtevala ovu promenu zato što je želela da se godina njenog rođenja podudara sa godinom kada je počela Meksička revolucija, jer tada bi njen život počeo sa rođenjem modernog Meksika.

---

Kalo je bila zapažena po svojoj nekonvencionalnoj pojavi , uključujući jako naglašene obrve I tanke brčiće koje nije uklanjala. U šestoj godini Frida je obolela od poliomielitisa, što je za posledicu imalo da joj desna noga bude mnogo mršavija od leve. Tako je zauvek ostalo. Kad se upisala u srednju školu bila je kao nestašni dečak i postala je predvodnica buntovne grupe, uglavnom dečaka, koji su neprestano izazivali nevolje u školi. Uglavnom su profesorima priređivali neslane šale. U toj školi je Frida prvi put srela svog budućeg muža, Diega Rivieru, poznatog meksičkog muralistu. On je trebalo da napravi mural u školskoj dvorani.

Kad joj je bilo 18 godina, 17. septembra 1925. godine, vozila se autobusom u Meksiko Sitiju, na koji je naleteo tramvaj. Metalna drška probila joj je abdomen, izašavši kroz vaginu. Kičmeni stub joj je polomljen na tri mesta. Slomljeni su joj i ključna kost, nekoliko rebara i karlica, a desna noga joj je bila slomljena na jedanaest mesta. Noga joj je bila dislocirana i smrvljena. Niko nije mislio da će ostati živa, a kamoli da će ponovo hodati, ali nakon mesec dana u bolnici, puštena je kući. Mesecima zarobljena u gipsanom koritu, Frida je počela da slika u krevetu pomoću specijalnih nogara koje je postavila njena majka. Pomoću ogledala počela je da slika samu sebe, i to je bio njen zaštitni znak. Od otprilike stotinu pedeset dela koja su sačuvana, većina su autoportreti. Kao što je kasnije rekla: “Slikam sebe zato što sam često sama, i zato što sebe najbolje poznajem.“

Iako je njen oporavak bio čudesan (ponovo je prohodala), kroz ceo život je patila od snažnog bola i umora, zbog čega je morala biti hospitalizovana na duže vremenske periode, ponekad prikovana za krevet i morala se podrvrgnuti brojnim operacijama. Jednom prilikom se našalila da drži rekord što se tiče operacija. Imala je otprilike trideset operacija tokom života. Kako bi ublažila bol i fizičke patnje okrenula se alkoholu, drogi i cigaretama. Jednom, nakon nesreće, blizak prijatelj ju je upoznao sa umetničkim svetom Meksika, uključujući Tinu Modoti (poznatog fotografa, glumicu i komunistu) i Diega Rivieru.

Uprkos Diegovim aferama sa drugim ženama (jedna od njih je bila Fridina sestra), pomogao joj je na više načina. Frida je delila Diegovu veru u komunizam i strastveni interes za domorodačku kulturu Meksika. Diego je ohrabrivao Fridu u njenom radu, veličajući je kao autentičnu, neiskvarenu i primitivnu, i naglašavajući Indijanske aspekte njenog porekla. Tokom ovog perioda “Mexicanidad“, strastveno prihvaćanje prvobitne špansko-meksičke istorije i kulture, daje veliku vrednost razmišljanjima domorodačke kulture. Istovremeno, su viđeni kao slikari naivci kojima to služi kao put za priznavanje kao umetnika. Frida, koja ima Indijanske krvi sa majčine strane, bila je mađarsko-jevrejskog porekla sa očeve strane. Iako je na početku bila samouki slikar, ubrzo se, zahvaljujući svojoj vezi sa Diegom, našla u najsofisticiranijim umetničkim krugovima. Zaista, teško je zamisliti da neko ko deli život sa Diegom ostane umetnički naivan. Verovatno zato što izaziva poštovanje i pruža verodostojnost u umetničkom svetu, Frida je ohrabrivala mit o vlastitoj primitivnosti – delimično i zbog prihvatanja tradicionalne meksičke haljine – koji ju je pratio tokom karijere.

Tokom svog života, Frida nije bila toliko poznata kao veliki meksički muralisti, Riviera, Orozco i Sikueiros. Ipak, tokom poslednje dve decenije 20. veka, koje su donele promene, Fridino temperamentno, snažno autobiografsko delo kritički je i novčano nagrađivano, čak i više od njenih muških sunarodnika.

Njene slike, koje vuku korene iz meksičkog portretisanja iz 19. veka, dovitljivo uključuju elemente meksičke pop kulture i predkolumbovskog primitivizma koje do tada, (tridesetih godina 20. veka, nikad nije bilo rađeno. Uglavnom male, intimne slike koje su u kontrastu sa velikim tradicionalnim muralima njenog vremena, njene slike su rađene na metalnoj ploči, a ne na platnu, u stilu meksičkih uličnih umetnika koji su slikali oltare ili male zavetne slike koje prikazuju hvalu Devici Mariji ili svecu za čudesno izbavljenje iz nesreće. Frida je sve svoje emocije prenela na platno. Slikala je svoju ljutinu i bol zbog burnog braka, bolne pobačaje i fizičku patnju kroz koju je prolazila zbog nesreće. Bila je toliko ponosna na svoje dlake na licu da ih je slikala na svojim autoportretima.

Uprkos svoj svojoj patnji u životu, bila je vrlo društvena osoba čiji je vokabular bio ispunjen rečju “fuck“. Volela je da pije tekilu i da peva gostima na ludim zabavama koje je priređivala. Volela je da priča proste viceve i da šokira sve oko sebe. Ljudi su bili zadivljeni njenom lepotom i gde god da je išla, ljudi bi je zaustavljali kako bi joj se divili. Muškarci su bili opčinjeni njome i zbog toga je Frida imala brojne skandalozne afere.

1936. godine, Diego Riviera, odan Trockom, iskoristio je svoju moć da zamoli meksičku vladu da Trockom i njegovoj ženi daju azil nakon što su prognani iz Norveške. Diego i Frida su ih smestili u Fridinu porodičnu kuću, gde ga je Frida zavela. (Naslikala je autoportret koji je posvetila njemu, a ta slika se danas nalazi u Washingtonskm NMWA-u.) Posle atentata na Trockog, Frida se okrenula protiv svojeg bivšeg ljubavnika, tvrdeći u intervjuu da je Trocki bio kukavica i da ju je pokrao dok je bio u njenoj kući (što nije bilo istina). “Iritirao me je otkada je došao sa svojom pretencioznošću, svojom pedanterijom i zato što je mislio da je važan“, izjavila je… Frida je kasnije bila uhapšena zbog njegovog ubistva, ali su je pustili. I Diego je bio osumnjičen za ubistvo, ali i njega su pustili. Nekoliko godina nakon smrti Trockog, Diego i Frida su uživali u tome da pričaju kako su ga pozvali u Meksiko samo kako bi ga ubili, ali niko nije znao da li govore istinu ili ne. Bili su odlični pripovedači. Činjenica je da se Frida okrenula protiv Trockog zato što je postala vatreni staljinista. Frida je nastavila da obožava Staljina čak i nakon što je postalo opštepoznato da je on odgovoran za smrt miliona ljudi, da i ne pominjemo samog Trockog. Jedna od Fridinih slika se zove “Staljin i ja“, a njen dnevnik je pun adolescentnih škrabotina (“Živio Staljin!“) o Staljinu i njenoj želji da ga upozna.

Frida je bila biseksualna i imala je mnogo afera sa ženama, uključujući i ženu nadrealističkog pesnika, Andre Bretona. Ljudi su voleli Fridu svugde u svetu. Kad bi otišla Francusku pila bi i večerala sa Pikasom, i pojavljivala bi se na naslovnoj strani francuskog Voga. U Americi su ljudi voleli njenu lepotu i ono što je radila. U Meksiku, njenoj domovini, imala je mnogo obožavalaca.

Imala je samo jednu izložbu u Meksiku, i to je bilo u proleće 1953. godine. U to vreme zdravlje joj je bilo vrlo loše i lekari su joj preporučili da ne prisustvuje izložbi. Nekoliko minuta nakon što je gostima bilo dopušteno da uđu u galeriju, čule su se sirene izvana. Masa je poludela jer su napolju bila ambulantna kola praćena motociklima. Iz njih su izneli Fridu na bolničkim nosilima! Fotografi i reporteri su bili šokirani. Smestili su je u krevet nasred galerije. Gomila ljudi je krenula da je pozdravi. Frida je pričala viceve i zabavljala gomilu, i pila je celo veče. Izložba je doživela neverovatan uspeh. Te godine kad je bila izložba, Frida je trebalo da bude amputirana desna noga ispod kolena usled gangrene. Zbog toga je postala vrlo depresivna i sklona samoubistvu. Nekoliko puta je pokušala da se ubije. 1954. godine otišla je, sa zapaljenjem pluća, na komunistički marš protestvujući zbog američke subverzije levog krila gvatemalske vlade. Umrla je četiri dana kasnije, događaj koji se može a i ne mora nazvati samoubistvom. Zvanična autopsija nije urađena. Poslednje što je bilo zapisano u njenom dnevniku – “Nadam se da je odlazak radostan i da se više nikada neću vratiti“.