Tijana Ružić, holistička terapeutkinja koja u radu sa klijentima primenjuje homeopatiju i regresoterapiju, za Portal o invalidnosti o mentalnom zdravlju u doba korone: Čemu nas uči virus?
Da li kod svojih klijenata primećuješ neke ponavljajuće teme, karakteristične za doba pandemije?
TR: – Naravno. Kao prvo bih izdvojila strah i iščekivanje. Totalno je primirje što se tiče konsultacija u mojoj praksi. Kao da svi čekaju šta će se zaista desiti, odnosno, da vide kako će to zaista izgledati u punini pandemije. U medijama i na društvenim mrežama pojavljuju se dve vrste autoriteta: oni koji kažu da je ovo zastrašujuća situacija i da treba preduzeti najstrožije mere i oni koji kažu da je ovo virus kao bilo koji drugi i da ne treba preduzimati nikakve posebne mere. Samim tim, društvo se podelilo na one koji se jako plaše i koji su izuzetno zabrinuti, i na one koji nisu uopšte uplašeni i ponašaju se kao da se ništa posebno ne dešava. Smatram da je jedna umerena doza straha prirodna, pošto niko sa sigurnošću ne zna kako će se ovaj virus pokazati u konačnici. Znači, potrebno je naći sredinu između dva ekstrema kojima smo bombardovani i posmatrati šta je zaista realnost.
Kako nam homeopatija može pomoći u izgradnji i očuvanju imunološkog sistema?
TR: – Kao homeopata i regresoterapeut, odnosno, kao holistički terapeut, mogla bih prvo izdvojiti izbegavanje stresa, onoliko koliko je moguće. Ako ovu situaciju posmatramo kao izvor stresa i ogromnog straha, onda će se imunološki sistem uzburkati, a kao takav će dati prostora razboljevanju. Ukoliko ovaj period posmatramo kao jedinstven po tome što imamo verovatno tri meseca odmora, onda je to sjajno. Kada ste to mogli sebi da priuštite? Verovatno nikad. Sada je vreme da se okrenete sebi, svojoj porodici, ljudima koji su vam najbliži i koje volite. Ovo je jedinstvena prilika. Naravno da će ovakvo stanje doneti i mnoge izazove, ali zašto da se najzad ne sretnemo sa sobom i sa ukućanima. Obično za to nemamo priliku, pošto po ceo dan jurimo tamo-vamo ispunjavajući dan svakodnevnim rutinama. Osobina virusa je promena, oni se lako tranformišu, tako da nas obično teraju da i mi nešto promenimo u svojim životima. Kad dobijemo običan virus gripe, on nas primorava da sedimo kod kuće i da se samim tim sretnemo sami sa sobom. Odnosno, čim prestanemo da se bavimo sobom, jer se bavimo stvarima kojima ne treba da se bavimo, velika je verovatnoća da ćemo dobiti grip i slinav nos. Kad se prehladimo, ne možemo da se bavimo svakodnevim stvarima, nego moramo da ostanemo u kući i da pružimo sebi pažnju. Naravno, to možemo da potisnemo lekovima i da ignorišemo prehladu, pravdajući se da baš sada nemamo vremena da budemo bolesni, ali time potiskujemo spoj virusa sa nama, odnosno, onoga što nam taj virus donosi u život.
Šta bi bile tvoje preporuke za visokorizičnu populaciju, za osobe koje su starije od 65 godina i za one koji žive sa nekim hroničnim stanjima?
TR: – Isto ono što preporučuju lekari: samoizolacija. Pokazalo se da stare i imunokompromitovane osobe jesu na meti ovog virusa, tako da je najbolje da se klone kontakata. Sva sreća, danas živimo u vreme razvijene tehnologije, pa sa onima koji su im bliski mogu da se vide putem društvenih mreža i aplikacija koje omogućuju veoma realan video kontakt. Kako je većini epidemija potrebno oko sto dana da protutnje kroz populaciju da bi se primirile, ne smatram da je kraj sveta, ako se svi zaustavimo na određeno vreme.
U kriznim situacijama kao što je ova, kada smo svi izloženi stresu, strahovima i anksioznosti, kako da sačuvamo mentalno zdravlje?
TR: – Prvo bih morala da kažem nešto o sopstvenom pogledu na viruse generalno, bez obzira na to da li govorim o virusu gripa ili koroni ili bilo kom drugom virusu. Moja fascinacija je oduvek bila spajanje uma i tela, odnosno, kako um utiče na telo i kako naše misli, delanja i emocije utiču na telo. Ako govorimo o nekoj hijerahiji, smatram da je psiha iznad tela. Iako današnja medicina uglavnom odbacuje ulogu psihe u bolesti, smatram da je ona presudna. Očuvana psiha daje balansirano telo, balansiran imunološki sistem, vitalnost, a samim tim i zdravlje.
Nadalje će govoriti iz ugla simbolike i psihosomatike bolesti. Sve probleme odraslog čoveka možemo podvesti u tri grupe: a) U svoj život unosimo nešto što nam nije potrebno; b) U svoj život ne unosimo ono što nam je potrebno; c) Ne pronalazimo sebe i ne idemo tamo gde bi trebalo da idemo. Iz navedenog proizilazi da bi odrastao čovek trebalo da zna šta treba da odbaci iz života, šta treba da primi u život i gde treba da ide u svom životu.
Kako funkcioniše virus iz ugla simbolike bolesti? Virus je stvorenje koji nema svoj dom, potrebno mu je da se skloni i sakrije, jer drugačije ne može da preživi. Znači, virus traži prazno mesto kako bi se naselio. Naša ličnost ima neke prazne prostore kojima se ne bavimo, odnosno, ne dajemo im pažnju. Svemir funkcioniše tako da nijedno mesto ne može ostati prazno. Svako mesto mora biti nečim ispunjeno, odnosno, na svakom mestu nešto treba da bude. Kad u svom životu stvorimo neku rupu, nešto će doći da tu rupu popuni, a najčešće će to biti neko ko nema sopstveni dom, odnosno, virus. Prazno mesto nastaje kada ličnost ne daje pažnju nečemu čemu bi trebalo da daje pažnju. Odnosno, kad u životu zaboravljamo na nešto što bi trebalo da imamo, ili kad imamo nešto što nam je potrebno, ali se tome opiremo. Ovim omogućujemo da u naš život dođe virus, neko ili nešto što će se kod nas naseliti. Jednostavno, u svoj život privučemo virus koji će zaokupiti deo našeg života i primorati nas da se pomerimo. Naša uloga i jeste u tome da se pomerimo i rastemo.
Treba osvestiti činjenicu da virus, nekoga ili nešto, pozivamo u život zbog toga jer nešto ne vidimo. Rešenje je videti ono što nismo videli, a ne rešavati virus. Treba da radimo sa praznim mestom unutar svoje ličnosti.
Ako je svaka bolest upozorenje da u našim životima nešto nije u redu, odnosno, poziv na promenu, na šta nas upozorava korona virus? Šta je to što bismo kao društvo morali da promenimo?
TR: – Možda bi trebalo da nam padne kruna (corona) sa glave i da shvatimo da nismo kraljevi Svemira. Da smo, pre svega, namučili sami sebe, kao i planetu Zemlju, hektičnim tempom i agresivnim pristupom životu. Smatram da je priroda tokom ovih prvih trideset dana vanrednog stanja uživala, otkako smo mi, ljudi, na trenutak prestali da je besomučno maltretiramo. Naša planeta ima neverovatnu inteligenciju i moć reprodukovanja, tako da se nadam da će tokom ovog zaustavljanja intenzivnog života ljudi, priroda ponovo probujati. Danas sam sedela na terasi i čula cvrkut ptice koji nikad pre nisam čula. Verovatno je manje smoga, pa je uspela da se probije do grada da nam nešto otpeva. Bila mi je čast da odslušam njen koncert. Koncert je bio besplatan, a kartu sam, nekim čudom, dobila za prvi red.
Na koje načine terapeuti i drugi ljudi koji se bave pomažućim profesijama mogu da održavaju mentalnu higijenu u situacijama kao što je ova?
TR: – Smatram da su tokom epidemije na prvom udaru svi zdrastveni radnici. Imam dosta prijatelja među zdrastvenim radnicima sa kojima sam se čula i videla tokom vanrednog stanja i ovo je svakako alarmatna situacija za njih. Međutim, osećam da će po završetku vanrednog stanja više posla imati terapeuti koji se bave psihom. Mi, Evropljani, zaista imamo ogromne slobode u svakom smislu, pre svega na planu kretanja, putovanja, kao i građanskih sloboda. Ovakvo zatvaranje sigurno će uticati na psihu ljudi na mnogim aspektima, jer nismo navikli na oduzimanje slobode i koncept zatvaranja, tako da očekujem intenzivnu potrebu za ovakvom vrstom pomoći tek kada se sve ovo završi.
Šta je tvoj najveći izazov u aktuelnoj situaciji i kako ga prevazilaziš?
TR: – Meni prija ovo zaustavljanje: da se sretnem sa sobom, da imam vremena za aktivnosti za koje inače nemam vremena. Prija mi da provodim vreme i sa najbližima. Izazov mi je što mi nedostaje rekreacija na koju idem redovno u poslednje četiri godine i izazov mi je nabavka namirnica, pošto snabdevam i svoju mamu koja ima zabranu kretanja. Inače sam naučila da 80% namirnica kupujem na pijaci od lokalnih proizvođača hrane, pa mi se odlazak u markete nikako ne dopada. Kako želim da podržim sve lokalne, male proizvođače hrane, najviše mi je vremena do sada otišlo na to da ih pronađem putem društvenih mreža i da dogovorim da mi donesu svoje proizvode. Doboko verujem da je podrška ljudi koji imaju male poslove veoma važna, kako bi se i ekonomski prevazišla ova zaista teška situacija za celu privredu koja trenutno stoji u mestu.
Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?
TR: – Ostanite kod kuće, podesite svoj strah na budnost i spremnost da vidite šta se zaista dešava. Mislim da najveće promene dolaze tek sa prestankom vanredne situacije. Virusi nam donose promene i mogućnost da nešto pustimo u svoj život, pa podesite sebe na otvaranje i promenu za koju ste spremni, kako u svom ličnom, tako i u svom profesionalnom životu. Ovo je sigurno potpuno novo, izazovno i avanturističko putovanje nazad ka sebi.
Tijana Ružić o homeopatiji, autizmu i mentalnom zdravlju (intervju)
