Zabeleške iz karantina Milese Milinković: Šta mogu da učinim kao pojedinka, da ne postanemo Gilead iz Sluškinjine priče?

Pitali smo žene s invaliditetom kako žive tokom pandemije. Šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom ili sa ukućanima, šta se sve promenilo u njihovoj dnevnoj rutini, šta su im najveći izazovi u novonastaloj situaciji i kako ih prevazilaze, koji aspekti njihovog karaktera im olakšavaju ili otežavaju ovu situaciju, šta su im tačke oslonca, postoji li dobra strana ovoga što nam se dešava, šta su novo otkrile o sebi u vanrednoj situaciji, kako izolacija utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, šta ih najlakše razbesni, jesu li im dani izolacije predugi ili prekratki, šta će prvo uraditi kad sve ovo prođe…? Tako je na Portalu o invalidnosti nastala instant rubrika Zabeleške iz karantina. U nastavku čitate zabeleške Milese Milinković, direktorke Filmskog festivala Uhvati film, aktivistkinje za prava osoba s invaliditetom i teoretičarke invalidnosti.

Čudno je to… Nije da sam nešto zujala napolju i pre svega ovoga. Taman kad je prošlo vreme Festivala i Karavana i izveštaja, manje-više odmah posle praznika ušli smo u fazu same realizacije seminara o pravima žena sa invaliditetom za predstavnike institucija, pa opet u ciklus pisanja projekata za konkurse. Što bi se reklo, skoro da nisam ni napuštala kuću/ kancelariju, a odlazak do dućana i susrete sa Ljubav ne računam u zujanje. Pa ipak, osećam se totalno, što bi rekao moj pokojni otac: ispala iz vinkle.

Kao da gotovo isto vreme, koje sam i pre imala na raspolaganju, nije to vreme. Kao da ga je više. Il’ je mene manje. Možda zato što se stalno nešto menja: pravila, vreme i prostori slobode, mogućnosti?
Ne idem ni u nabavku. Spadam u rizičnu grupu. Samoodgovorno sam se povukla. Što bi rekli JP Putevi na onim tablama po autoputu: – Vozi(m) pažljivo, neko me voli. Ponekad ukradem malo sunčevih zraka u šetnji oko bloka. Naravno, sa maskom. Jer, kad si niska, ko god da ti se zakašlje il’ kihne u prolazu, to ti ide pravo u lice. A ko što rekoh, vozim pažljivo, jer…

Neko me voli. I taj neko ovih dana spava bez mene. I to je nešto što mi na ličnom planu najteže pada. Pre neki dan sam videla na facebooku foru: – Status veze: 1. sam; 2. u vezi; 3. ne da mi država. Smejali se Ljubav i ja toj trećoj opciji. Od muke.

… Bila sam počela da bojim fraktale, priručnik sa primerima i bojice me još od Festivala čekaju. Skinula sam sa neta gomilu naučnih tekstova o ženama sa invaliditetom, nauka me odavno čeka. I neke police koje mi nisu na dohvat ruke me odavno čekaju da ih očistim. Ali, ne ribam kuću ko mahnita. Čistim vikendom ko uvek. Visoke police ne diram, jer, ako se popnem na stolicu, pa po sistemu Marfijevog zakona, s nje tresnem i povredim se u vreme policijskog časa, ne bih da neko mora da krši zakon da doleće da bi mi pomogao.
Retko bojim. Nauka čeka u kompu.

Zapravo, moj antistres mehanizam mi je u jednom trenutnu poručio da je za mene ipak bolje da svakodnevnicu ostavim što je moguće sličnijom pređašnjoj. Da radim ono što me u tom času najviše veseli (s punim poštenjem). Da radim ono što bih i inače u ovo doba godine radila (uglavnom je prošlo pisanje projekata, od posla su najaktuelnije online pripreme za Festival). I, zaista, pomaže mi. Zato čitam, kuvam, bavim se kućnim poslovima kao i do sad, pomalo radim na Festivalu (najšire posmatrano). Pomalo šijem (zapravo, krpim rupice i prekrajam). Jedino što moram nastaviti sa đuskanjem umesto vežbi i hodanja, da mi ovo malo mišića koje imam skroz ne atrofira.

Istina, bez obzira na to što se trudim da živim po starom, moje misli nisu iste.

… Razmišljam o posledicama svega ovoga. Lokalnim, globalnim.
Hoće li država sredstva namenjena za kulturu povući za druge svrhe koje su u direktnoj vezi sa kovidom? Hoćemo li imati sredstava da realizujemo 18. Festival kako smo zamislili?
Hoćemo li izgubiti ljudska prava i slobode? Hoćemo li postati Gilead iz Sluškinjine priče, a sve pod floskulom borbe protiv virusa?
Hoćemo li se opametiti i početi da brinemo s ljubavlju o planeti, o drugim živim bićima? Hoćemo li shvatiti da nismo superiorni samo zato što smo ljudi i da je krajnje vreme da prestanemo da iskorišćavamo ljude, životinje, biljke?
Hoćemo li naučiti lekciju o odgovornosti il’ ćemo biti u tripu da nas čuva neko mnogo jak?

Kako se snalaze druge osobe sa invaliditetom? Setim se nekih starijih gospođa. Setim se onih koje žive same, kao ja. Pitam ih imaju li sistem podrške. Ne mogu da ne razmišljam o raznim grupama i o tome kako sve ovo utiče na njih.

Moja sestra brine za svoje prihode, a ja brinem za njenu bezbednost, jer radi sa ljudima. Otkako je sve ovo počelo, sa mamom se čujem par puta dnevno. I ona je sama. I znam da se brine za sestru i mene koje smo stotine i hiljade kilometara daleko. Samo me teši činjenica da je imala selo u koje je mogla da se povuče i da je tamo svakako zauzeta vrtom.

I uvek mi se vraća: – Šta mogu da učinim kao pojedinka, da ne postanemo Gilead (ni nalik!) u kome stražari stoje ispred kuća, a deca odrastaju u uverenju da su to njihovi čuvari od neprijatelja, dok su zapravo tamničari?

Razmišljam o samostalnosti koju sam odjednom izgubila. Kako se ništa ne podrazumeva. Na primer, ne podrazumeva se da ćeš uvek moći da spavaš uz Ljubav samo zato što postoji obostrana želja, da ćeš se baviti onim što voliš, da ćeš viđati ljude koje voliš. Da ćeš sama ići u dućan.
Kako je lako izgubiti slobodu; (pro)dati je.

Osvešćujem neke stvari o sebi:

Neke rane iz detinjstva nikad se ne zacele. Pet mi je godina. Na Banjici sam, u krevecu s gipsom na nogama. Mama je došla u posetu, ali me gleda samo preko stakla. Ne daju joj da uđe. Krevetac ima rešetke. I balkonska vrata kroz koja me mama gleda i maše mi, imaju prečage, pa izgledaju kao rešetke. Prvi karantin kog se sećam.

Ma kako mislila da sam budna i mudra, trebalo mi je vremena da shvatim kako je bezdušno bilo zatvaranje ljudi iznad 65 godina u kući i kako se niko, pa ni ja, nije pobunio. Setila sam se one pesme Prvo su došli… koja se pripisuje pastoru Martinu Niemölleru (1892–1984).

Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao; jer nisam bio komunista.
Kada su zatvorili socijaldemokrate, ja sam ćutao; jer nisam bio socijaldemokrata.
Kada su došli po sindikalce, ja se nisam pobunio; jer nisam bio sindikalac.
Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni.

Više nego ikad razmišljam o onome na čemu sam zahvalna. Zahvalna sam na svom prostoru. Na dobrom imunitetu. Zahvalna što su svi oko mene i svi moji zdravi. Zahvalna na stabilnim izvorima prihoda, ma kakvi da su. Na pristupu internetu. Zahvalna na prijateljima koji se brinu i koji su tu, i u mirnodopskim danima. Zahvalna na mogućnosti da pozovem drage mi ljude. Zahvalna što imam interesovanja, posao i hobije i što ne moram sad nazor da radim nešto da ubijem vreme (inače mi nikada nije bilo dosadno). Što uživam i u sopstvenom društvu. (Ako čovek ne može da bude sam u tišini, to je znak duhovne praznine, kaže indijanska izreka.) Zahvalna sam što je biće koje me voli, koje brine za mene, koje dođe makar na dva minuta, samo da me vidi, biće vredno samo po sebi, koje isto ume da bude i samo sa sobom, koje se pita isto što i ja, što možemo u onim satima susretanja pričati o našim uvidima. Zahvalna na dva naša čupavca, prilepka, dva prirodna serotoninčića.
Zahvalna sam na svim uvidima.

Pa ipak, jedva čekam da sve ovo prođe. Da opet imam izbor da li ću i kada šta raditi. Da na dan izbora napravimo velike promene. Da nas niko više nikad ne sateruje u kuće, da budemo mudriji u izborima koje pravimo, u odlukama. Jedva čekam prvu noć slobode, u kojoj ću da zaspim dok grlim sveMIR.
(A onda da odem da se ošišam 😉 )