Zabeleške iz karantina Milice Janković: Planiram žurku preživljenja

Pitali smo žene s invaliditetom kako žive tokom pandemije. Šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom ili sa ukućanima, šta se sve promenilo u njihovoj dnevnoj rutini, šta su im najveći izazovi u novonastaloj situaciji i kako ih prevazilaze, koji aspekti njihovog karaktera im olakšavaju ili otežavaju ovu situaciju, šta su im tačke oslonca, postoji li dobra strana ovoga što nam se dešava, šta su novo otkrile o sebi u vanrednoj situaciji, kako izolacija utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, šta ih najlakše razbesni, jesu li im dani izolacije predugi ili prekratki, šta će prvo uraditi kad sve ovo prođe…? Tako je na Portalu o invalidnosti nastala instant rubrika Zabeleške iz karantina. U nastavku čitate zabeleške Milice Janković, autorke bloga Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih. Milica se od ranih godina bavi pisanjem, posvećena je zastupanju socijalne pravde i menjanju slike o osobama s invaliditetom.

Tokom pandemije koja je protresla ceo svet najčešće razmišljam o tome kako se ljudi nose sa novonastalom situacijom. Često sam u društvu ona Baba Saveta i to se ni sad nije promenilo. Trudim se da sebi i drugima učinim ove dane lakšim, zanimljivijim, jednostavnijim… Šaljem neke smešne klipove prijateljima i razgovaramo, nekad čak i satima.

Pokušavam da radim stvari za koje, kao, pre nisam imala dovoljno vremena. Učim da kuvam i mesim. Čitam knjige, pa tu i tamo nešto napišem. Od dvanaestog marta sam u izolaciji i do sad sam završila dva onlajn kursa i upisala treći. Spremam neke tutorijale za razne aplikacije. Igram Slagalicu i još neke kvizove. Trudim se da ispratim što više onlajn tura koje se organizuju u svim muzejima sveta i gledam onlajn predstave koje su pozorišta postavila na internet.

Često sebi ponavljam da mi, iako sam imunokompromitovana, nikako nije najgore. Ova izolacija je nešto što me je svakako u životu bar jednom čekalo. To znam već dugo. Zdravstveno sam ugrožena i potpuno izolovana od celog sveta, čak i od svojih ukućana, ali nisam ostala bez posla, jer ga nisam ni imala. Vrlo je bitno i to što zbog kovida nisam izgubila nekoga koga poznajem i volim. – Mnogi ljudi do sad nisu imali ovoliko sreće! – često sebi to govorim. Čitave ekonomije velikih država se raspadaju. Firme se zatvaraju. Ljudi bukvalno ostaju bez osnovnih životnih prihoda. Ljudi, takođe, umiru širom sveta. Muče se i ne izdrže. Njihovi voljeni ih gube. To su strašne stvari. Dosta kompanija iz SAD u kojima su radili ljudi sa ovih prostora su, prosto, preko noći zatvorene. Ljudi su ostali bez svojih radnih mesta, bez sigurnosti, čak i bez osnovnih životnih potrepština. Dešava se i to da ljude koji su bili na bolničkom lečenju pošalju kući, pa ih ukućani leče i neguju kako znaju i umeju, a to nije dovoljno. Da su to mogli, da su imali uslove i znanje, bolnice im ne bi ni bile potrebne.

U mojoj dnevnoj rutini se promenilo to što ne putujem, što sam morala neke stvari da otkažem, neke žurke da prebolim i prijatelje da ne sretnem, do daljnjeg. Međutim, nije mi se promenio čitav svet kao gorepomenutim ljudima. Svi smo na broju, imamo krov nad glavom, brašna, ulja, papira, hleba i salame. Živi smo i guramo – jedni druge. Funkcionišemo. To je najbitnije. Biću surovo iskrena i reći ću da se većini osoba sa invaliditetom nije ništa drastično promenilo. Poznato je već i pticama na grani da se osobe sa invaliditetom slabije kreću, da se, zapravo, najmanje sedamdeset posto ljudi ne kreće, jer za to nemaju uslove, adekvatne obuke, liftove ili, naprosto, motivacije i podsticaja. Što se tiče posla, mislim da devedeset posto osoba sa invaliditetom nema zaposlenje, tako da ne postoji ni drastičan finansijski gubitak. Često pričam da smo u ovome svi jednaki, a to možda i nije istina. Možda je u ovim okolnostima osobama sa invaliditetom čak i lakše, jer ne gube više od drugih.

Moj najveći izazov trenutno je pitanje: – Šta korisno mogu da uradim? Svakog dana pokušavam da odgovorim na ovo pitanje i da uradim nešto novo za zajednicu, prijatelje i sebe. Pisala sam i pisaću. To mi nekako najbolje ide. Volela bih da mogu da volontiram i upravo pokušavam da nađem nešto onlajn što bih mogla da radim volonterski.

Najveća tačka oslonca su mi prijatelji sa kojima se čujem. Ti razgovori me ispunjavaju i daju mi pozitivnu energiju. Takođe, tačka oslonca mi je i činjenica da sam skoro mesec dana izdržala u karantinu i da će ovo proći! Sama pomisao na neku lepu plažicu koja čeka da joj dođem, ako se izvučem, tera me da sebe guram i vučem. Doslovno.

Dobra strana ovoga što nam se dešava je ta što su muzeji i pozorišta obogatili svoje onlajn programe. Ujedno mislim da polako postajemo svesniji jedni drugih. Bar se nadam da je tako!

Dani su mi nekad predugi, a nekad prekratki. Zavisi od toga da li sam ustala na levu nogu ili ne. Mislim da svako ima svojih žutih minuta, ali kako dođu, tako prođu.

Kad sve ovo prođe, prvo ću jako zagrliti sve ljude koje volim i poštujem. Baš mi nedostaje taj jednostavni fizički kontakt kao što je zagrljaj. Imam u planu da napravim žurku preživljenja i da okupim prijatelje, pa da igramo, pevamo, smejemo se i grlimo dok trešti neki žešći narodnjak! Nakon toga ću otići kod druga koji mi je još pre ovoga obećao da će napraviti žurku za moju dušu. On pravi najbolje kućne žurke i taj vikend jedva čekam, pa da i njih tamo izgrlim sve. Kad se od tih žurkica oporavim, počeću da planiram neko letovanje. Volela bih da ponovo odem na Ohrid i da na krstarenju do Sv. Nauma raširim ruke i vičem: – Prošlo je, majku mu! Prošlo je! Sve prođe, pa će i ovo polako biti samo senka prošlosti. Jedan skup pozitivnih i negativnih uspomena.