Pitali smo žene s invaliditetom kako žive tokom pandemije. Šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom ili sa ukućanima, šta se sve promenilo u njihovoj dnevnoj rutini, šta su im najveći izazovi u novonastaloj situaciji i kako ih prevazilaze, koji aspekti njihovog karaktera im olakšavaju ili otežavaju ovu situaciju, šta su im tačke oslonca, postoji li dobra strana ovoga što nam se dešava, šta su novo otkrile o sebi u vanrednoj situaciji, kako izolacija utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, šta ih najlakše razbesni, jesu li im dani izolacije predugi ili prekratki, šta će prvo uraditi kad sve ovo prođe…? Tako je na Portalu o invalidnosti nastala instant rubrika Zabeleške iz karantina. U nastavku čitate zabeleške Svetlane Janković Beljanski, aktivistkinje za prava osoba s invaliditetom koja je svojevremeno bila na poziciji pomoćnice gradonačelnika za socijalna pitanja grada Valjeva. Svetlana se bavi glumom i pokrenula je Festival Dramskog stvaralaštva osoba sa invaliditetom, kao rezultat glumačke sekcije koja predstavlja inkluzivni teatar u pravom smislu reči.
Jutro je uobičajeno, otkako sam otišla u penziju ustajem nešto kasnije, otprilike oko devet sati, pa tako i sad. Ko prvi ustane, stavlja vodu za kafu. Mikica i ja pijemo kafu, a Marija neskvik. Nakon toga sledi doručak, pa pranje sudova. Ako Marija ide kod dede i babe, onda joj spremam šta treba da im ponese i nameštam joj masku. U međuvremenu obično prostirem veš, raspremam sobu i uglavnom svaki drugi ili treći dan idem u nabavku u prodavnicu, apoteku ili da obavim neke poslove u banci. Na moju sreću, sve mi je to u krugu stana u centru. Naravno, redovno nosim masku i rukavice, a po povratku u stan sledi dezinfekcija obuće i torbe alkoholom, bacanje rukavica i kesa koje sam unela, pranje ruku, pranje pamučne maske (prvo vrelom vodom i deterdžentom, a onda i otkuvavanje u mašini). Po mojim instrukcijama, majka mi je sašila više maski, tako da ih imam za ovu proceduru.
Onda je već vreme za ručak. Pored kuvanog jela, kod mene se uvek jede supa ili čorba za ručak, pa mi je to postalo rutina u kuvanju, ali kad je u pitanju glavno jelo, onda muke mučim, jer Marija uglavnom jede samo jela u kojima ima ili pilećeg ili mlevenog mesa. To kuvano jelo obično jedemo dva dana. Povrće sam uglavnom kupovala na pijaci, pa uopšte nemam naviku da povrće kupujem u prodavnici. Pre neki dan mi je majka poslala glavicu svežeg kupusa koju je sestra negde kupila, pa sam ga kuvala sa seckanom junetinom. Nakon ručka opet sledi pranje sudova, a posle toga obično obavljam nešto od kućnih poslova poput usisavanja, brisanja podova, sređivanja ormana. U kući je uvek takvih poslova na pretek. Kupatilo sređujem svakodnevno, to jest, dezinfikujem ga alkoholom.
Ovih dana obavezno nam svim skuvam po jedan čaj prepodne i jedan popodne. Inače sam čaj ili kafu uz limunadu pila predveče, u društvu dve komšinice iz zgrade. Sad se samo čujemo telefonom ili, ako nekome baš nešto treba da se donese, vidimo se na vratima i samo pružimo kese.
Druženje nam baš nedostaje, posebno meni, jer mi je to bila prilika da sednem i opustim se uz šale i priče sa njima dvema.
Obično u sedam sati gledam Slagalicu. Stavim dasku za peglanje ispred televizora, pa dok gledam i slušam nešto što me interesuje, usput ispeglam veš. Jedno vreme su me kritikovali što peglam sve i svašta, pa sam neke stvari samo savijala, a sad sam se vratila onom starinskom peglanju, pa peglam sve osim možda čarapa. To je, kako su moja baka i majka govorile, najefikasniji način ubijanja virusa i bakterija.
Kad dođe red na večeru, obično pravim gibanicu, burek, projarice, pitu sa sirom, mini pice ili pečem smrznuta peciva. Ovo je dobra varijanta, jer od večere ostane i za doručak, a mogu i da spremim mojima.
Nekad Marija i Mikica jedu čokolešnik, a meni je to prilika da preskočim večeru. Pošto mašinu uključujem po nižoj tarifi, onda pred spavanje i tuširanje spremim veš u mašinu i uključim je. Uz sve to, radim sa Marijom, kad je potrebno da joj nešto pokažem, posebno sada kad nemaju nastavu.
Ako se nađe vremena, čitam knjigu ili uradim nešto kreativno, bilo da je to dekupaž (ukrašavam saksije, čaše, tegle), bilo da rešavam ukrštene reči, igram slagalicu ili neku drugu igru na fejzbuku. Da u stanu imam malo više prostora i mašinu za šivenje, pravila bih maske, ali je to na žalost neizvodljivo. Ovih dana smo sklapali vitrinu, kupljenu neposredno pred uvođenje vanrednog stanja. Malo smo se više namučili, ali uspeli smo. Tom prilikom okrečili smo zid i razmestili nameštaj u dnevnoj sobi. Malo promene dobro dođe.
Kad prelistam vesti na internetu, da bih ostala informisana, zabrinem se, a nekad me čak uhvati da preispitujem samu sebe: – Da nisam slučajno negde zakačila virus? Nemam zvanične simptome, ali Mikica i ja imamo problema sa disanjem, jer smo imali upalu pluća, a zbog spazma i nevoljnih pokreta povremeno osetim bol u grudima, sinusi su mi stalno problematični u ovo vreme, a Mikica nekad kašlje i kija. Potrudimo se da barem u tim trenucima izmerimo temperaturu. Kad vidim da je temperatura 36.4, malo se umirim.
Teško mi pada što za neke poslove, koji zahtevaju da se klekne, čučne, sagne i zapne, ne mogu nikoga da pozovem da mi pomogne, pa moram sama koliko i kako mogu. Vidim da u ovim teškim vremenima na površinu isplivava još veća marginalizacija prema osobama sa invaliditetom, ali to razmišljanje za sada ostavljam po strani, jer nije sada trenutak. Važno je izdržati, preživeti, ostati svoj.
Komuniciram sa grupom iz moje glumačke ekipe, jedni drugima šaljemo poruke putem vajbera. Čujem se povremeno sa dragim ljudima iz okruženja, sa rodbinom i prijateljima. Naravno, sa sestrom i sa majkom se čujem svakodnevno. Često kažem sebi koliko sam srećna što imam rođenu sestru, jer smo uvek jedna drugoj prvi oslonac i podrška. Uveče mi sestričina pošalje poruku za laku noć i srce mi se ispuni radošću.
Setila sam se kako sam u vreme poplava, kad sam bila na funkciji pomoćnika gradonačelnika, pozivala osobe sa invaliditetom u ugroženim zonama i trudila se da im pomognem ako im je nešto trebalo. Neki su se toga setili i zvali su me sada. Ali svesna sam da je sada situacija potpuno drugačija. U ovakvim vremenima se pokazuju pravi prijatelji, dobrota, humanost… Porodica dobija svoje primarno mesto, o čemu sam uvek govorila, jer u njoj sve počinje i sve se završava.
Svakoga od nas troje nekad uhvati depresija, ali svi reagujemo drugačije, pa onda jedni drugima bivamo podrška. Marija i ja nekad zaplačemo, ali se brzo trgnemo, dok Mikica buntovnički reaguje, pa onda moramo da ga smirujemo, nekad čak i viknem da bi se trgnuo. Njemu ovo još teže pada i često ga obuzmu crne misli, jer veći deo dana provodi u sobi ležeći ispred televizora, pa se nasluša i nagleda svačega. Dobro mu je došlo što je montirao vitrinu i okrečio deo dnevne sobe, jer se oseća bolje čim ima neku zanimaciju. Moja Marija me češto zasmejava i zadirkuje, tako mi utiče na raspoloženje. Život je zbog nje najvredniji. Inače nisam paničarka i, kad sam u problemu, trudim se da problem rešavam ili da se prilagodim kako moram, a reakcija me sustigne kad sve prođe. Tako je i sada, bar do danas.
Razbesni me, kao i obično, što moram da uradim sve, koliko god da sam premorena, jer nemam nikog osim ćerke da mi u bilo čemu pomogne.
Razbesni me i razmišljanje o situaciju u mom gradu, kad vidim gde smo stigli od onog Valjeva koje je nekad bilo industrijsko srce Jugoslavije i grad kojim smo se ponosili. Nervira me i politizacija situacije u Srbiji, a čini mi se i celom svetu, ali gledam da na to ne reagujem ili da izbegnem tu vrstu informacija. Uhvate me tuga i razočarenje kad čujem da su zaraženi neki meni dragi ljudi. Razmišljam češto o svojim poznanicima iz medicinske struke, o lekarima i sestrama, pitam se da li su dobro, kako izdržavaju ovaj teret odgovornosti na svom poslu.
Kad sve ovo prođe, sigurno ću se prvenstveno posvetiti sebi. Otići ću na tretmane koje sam stalno odlagala. Otići ćemo svi skupa u Novi Sad na duži period, ako okolnosti to dozvole. Potrudiću se da što više šetam i boravim u prirodi. Sve u svemu, vodim uobičajen život, samo uz nešto izraženiji teret i brigu o sebi i svojima, kao i uz prisustvo veće napetosti.
Svetlana Janković Beljanski: Život po sopstvenim odlukama
