Autorka: Dušanka Vukelić; naslov originala: Ratna veteranka sa invaliditetom; godina izdanja: 1967; mesto: Ogulin; štampa: Smederevo, Novi Sad; vrsta građe: ratne i porodične hronike; jezik: srpski; tematika: invalidnost, pacifizam, sport.
Najčitaniji delovi
Šta se događalo na ratištu? Šta sam sve doživela tamo i ovde? Kako sam se izborila sa ratnom traumama? Kako sada živim? Moji čitaoci radoznali su za sva dešavanja u nizu: od najgorih, preko manje dobrih, do onih ponovo dobrih godina. Naslov je… prilično bombastičan. Sudeći po naslovu, većina ljudi očekuje da sam išla u rat iz nekih drugih pobuda, a ja sam u stvari bila medicinska sestra. Opšte je poznata stvar (ili možda nije?) da medicinsko osoblje podleže mobilizaciji u slučaju rata. Živela sam i radila u Ogulinu (Hrvatska), stekla petogodišnje iskustvo kao medicinska sestra, a onda… Sve moje koleginice i ja, zajedno sa svim raspoloživim medicinskim osobljem i lekarima – obreli smo se na ratištu, pri sanitetu. Kao preko noći. Bilo nas je nedovoljno za ceo taj lički predeo pod vojskom… Imala sam dvadeset četiri godine kada se zaratilo. Teško i bolno iskustvo koje ne prestaje tek tako. Ranjena sam minom iz minobacača tako gadno, da je utroba izašla iz mene. Četiri gelera još uvek nosim u sebi, a rehabilitacija traje ceo moj život, od ranjavanja naovamo. I trajaće. Ali jedno je sigurno: stekla sam optimizam i borbenost u svemu tome.
Nova ja
Najteže je bilo izboriti se sa novostečenim stanjem; sa samom sobom u tom stanju. Trebalo je da pronađem način da se ne izgubim u invaliditetu, da se ne otuđim od sebe, a samim tim ni od drugih. Kako da prihvatim sebe?Ja, koja sam oduvek zbrinjavala druge, odjednom sam se obrela na drugoj strani: da se o meni treba brinuti! Nemoćna i nepokretna, u žiži neizvesnog ishoda. Sa gelerima u glavi, pitala sam se da da li je moj mozak i dalje u stanju da pamti? Da li će biti? Dokle? Kako će me sredina sada prihvatiti? A moj sin… koji ima samo tri i po godine i preko sam mu potrebna?
Pronašla sam načina da prevaziđem dileme, jednu po jednu, sigurnim kornjačinim korakom. Pošto su mi geleri oštetili centre u glavi, ostala sam bez pokretljivosti leve ruke, zgloba, zapešća i prstiju. Takođe ne mogu da pomeram prste na levoj nozi i skočni zglob, jer su svi ti nervni završeci oštećeni. Trebalo je, dakle, da vežbam da sve radim jednom rukom. Ispočetka se činilo da će biti teško, ali ispraksala sam se. Pojavili su se novostečeni načini da budem što samostalnija – od higijene, do svih kućnih poslova. Neprekidno vežbam, ali nije uvek lako pronaći terapiju bez kontraindikacija, jer moje stanje je specifično. Na primer, galvanizacija i strujna terapija mi povećavaju spazam, hidroterapija takođe, banje sa jakim geomagnetnim poljima moram da izbegavam – geleri unutar tela reaguju na sve to! Vežbam u kućnim uslovima, barem tri puta nedeljno, ako ne svakog dana.
Telo, ženskost i invalidnost
U prvim mesecima zatvorila sam se u sebe, jer više nisam bila atraktivna kao nekada. Naravno da ta vizualna strana tela nije zanemarljiva. Pogotovo ženi. Nakon rehabilitacije uspela sam ponovo da prohodam, ali sam sada hodala potpuno drugačije. Bilo mi je jasno da više nikada neću moći da budem top sređena. Ali imala sam podršku muža i bliskih ljudi: prijatelja, posestrime i kumova koji su me nekako izvlačili iz tog kućnog pritvora. Oduvek sam bila vedra i komunikativna osoba i trebalo je ponovo povratiti ta moja svojstva. Da sam nastavila sa depresijom i boravljenjem među četiri zida, to sigurno ne bi izašlo na dobro. Posle fizičkog oporavka, trebalo je psihu dovesti u red. Prihvatila sam sebe, najviše uz podršku muža koji me nikada nije potcenio kao ženu. Ako uporedim period pre i posle mog invaliditeta, u našem se odnosu ništa nije promenilo. Zaista je važna ta podrška najbliže okoline, jer drugačije ne bih prevazišla traumu i znatno teže bih prihvatila sebe. Uz svesrdnu podršku, adaptirala sam se. Htela sam da testiram da li moj mozak sa gelerima u komorama i dalje može da pamti. To je bio razlog da upišem kurs engleskog jezika. Nikada ga ranije nisam učila – kod mene se u školi učio nemački – ali se ispostavilo da mi engleski jako dobro ide. Ne samo da sam uspešno dogurala do intermediate nivoa, nego sam prošle godine na letovanju u Grčkoj mogla sasvim dobro da se sporazumevam s ljudima. Nije to neki sjajan izgovor, ali um dokazano radi…
Ponovo hodam
Kad sam ranjena, moj brat je imao svega trinaest godina. U tom rasulu, cela familija bila je pogubljena, ali pamtim njega kako mi dolazi u posetu. Zimski je period (ranjena sam u novembru) i svaki me sneg bar delom podseti na stari kraj. U bolničkoj sobi, moj brati iz svoje zimske jakne vadi sliku mog sina i kaže mi: – Ustani, imaš za koga da se boriš. Ustani kako znaš. Tako sam dobila vetar u leđa… i nisam se više dala. Rehabilitacija je dugo trajala – doživotno – ali izdržavala sam sve. U prva četiri meseca nisam smela ni da sedim, zbog teških operativnih zahvata u predelu stomaka. Rekli su mi: – Ako za šest meseci ne staneš na noge i ne počneš da se krećeš, nema šanse da ikada prohodaš! Sa medicinske tačke, to sam i sama znala… Ali mi je nešto govorilo: – Ma, ima da hodam! Šta god oni mislili i govorili, ima da hodam! I hodam. Usporena sam, ali hodam i nastojim da uvek budem aktivna.
Imala sam sreće što sam bila mlada i što mi je organizam bio jak kada se sve to dogodilo. Sada se samo nadam da ti moji geleri ne mrdaju, da mi ne bi napravili negde nešto. Ne smem da ih vadim, jer su blizu centara za disanje i rad srca. Moje skenerske slike stizale su svuda, a putovale su i do Beča; uvek sam dobijala isti odgovor: – Budi srećna što si preživela! Jesam. Naučila sam da volim život i da cenim njegovu vrednost. Živim najbolje što mogu. Znam da vađenje ostataka te mine ne bi izmenilo moje sadašnje stanje, ali bih rizikovala život. Nijedan neurohirurg ne bi se odvažio na takav podvig.
Knjiga u dva toma
Život pre i posle… dođe mi nekad da na to gledam kao na dva života unutar jednog. U prvom delu bila sam mlada i lepa, živela sam u miru i uživala vedar mladalački život. Sećam se kako sam u diskoteci plesala kao da više nikada plesati neću. U dubini duše, ja sam neko ko voli život. Po prirodi sam živahna i veseljak sam, a onda je odjednom trebalo da se priviknem na jedan daleko statičniji način života. Volim sebe ovakvu kakva jesam sad. Kako zavoleti sebe? To jednostavno dođe, ako se čovek posveti dubini svog bića i bude iskren sa sobom; ako se zapita šta je sve moglo biti strašnije od onoga što jeste. Najvažnije je izgraditi stabilnu sliku o sebi.
Često pomislim na jednu od svojih koleginica koja je poginula u devetnaestoj. A toliko je toga da se vidi na ovom svetu… Mi jesmo ovde prolaznici, ali imamo toliko toga da naučimo dok smo tu. Psihologija i mentalni sklop – sve su to nedovoljno ispitana područja; naš mozak sâm jedna je velika nepoznanica. Sećam se trenutaka u kojima sam prolazila kroz neizmerne bolove i tada sam znala da ubedim sebe: – Mene ništa ne boli... Ponavljala sam to u nedogled, dok ne bi postalo istina. Ako bi se desilo da zatražim injekciju protiv bolova, nije trebalo da objašnjavam razmere tog bola, jer svi su znali koliko mogu da podnesem. Kroz sve to, naučila sam neprocenjive lekcije. Pre svega, naučila sam koliko vredi živeti i boriti se. Još ako imate za koga…! Ne, nije dovoljno samo za sebe, o tome je jasno govorila i priroda posla kojim sam se ranije bavila. Nismo sami sebi dovoljni.
Žanrovska srodstva
Gledam majke u svakodnevnim borbama za sopstvenu decu. To su žene lavice. Moj sin bio je simbol moje borbe – morala sam da ustanem da bi njemu bilo bolje. Obrnute situacije ne smem ni da zamišljam. Lakše je ako zadesi mene, nego nekoga koga volim. Ako je obrnuto, boli mnogo više. Ne znam da li bih te situacije uopšte mogla da preguram ni na koji način. Lakše preguram sebe, to je sigurno. Ako ste majka, onda znate o čemu govorim. Ako niste, onda ste mladi i imate vremena. Saznaćete. Knjige majki su moćne knjige.
Knjiga izbeglica takođe je moja knjiga. Nikome nije lako da napusti svoj dom, da ode iz mesta svog rođenja da bi spasao sopstveni život i život nekoga koga voli. Nekako se čini kao da nije fer… Ali snašli smo se i udomili. Moje utočište sada je u Smederevu, zavolela sam taj grad. Posle svega, mogu opet da se osećam sigurnom. Bol se ponekad ponovo pojavi i potraje, ali je manje intenzivan. Naučila sam kako da s tim izlazim na kraj. Kada zaboli, samo kažem sebi: – Prikoči, moglo je biti i gore. Sada na sve gledam iz nekog drugog ugla, zrelije. Volela bih da nijedna generacija više ne prolazi kroz ratove, jer prekratak je ovaj život da bismo ga davali na ciljeve koji uopšte nišu naši.
Sportske hronike
Članica sam Saveta za zdravstveno osigurane za Podunavski regijon filijale u Smederevu, aktivna sam u različitim udruženjima, bavim se streljaštvom, putujem koliko mogu – sve su to vidovi psihoterapije! Tražim prirodne načine naspram kliničkih. Želja mi je bila da se bavim stonim tenisom, ali se ispostavilo da sam prespora za to. U tim sportskim krugovima bila sam u prilici da upoznam Bebu – lavicu kojoj nikada ne ponestaje hrabrosti! Nema osobe kojoj bi bolje pristajala titula sportistkinje sveta nego njoj! Veliko bravo za jednu od nas. Sećam se da se Beba jedno vreme okušavala u streljaštvu, ali se nije u tome pronašla, kao ni ja u stonom tenisu. Streljaštvo mi apsolutno nije padalo na pamet, ali društvo me nagovorilo. – To je vazdušni program, ne možeš nikoga povrediti! Trebalo mi je da izađem iz kuće i da se uključim među ljude, da nađem neki krug srodnih priča. Dok pucam, još uvek koristim čepiće za uši da ublažim taj zvuk. U početku sam se štrecala – kao posledica rata, u mene se uselio taj strah od jakog zvuka. Donekle sam uspela da izlečim tu fobiju suočavajući se s njom kroz ovaj sport. Jedno vreme trenirala sam i sa reprezentacijom. Tada sam pucala iz pištolja, što je prilično teška disciplina. Pošto sve radim desnom rukom, nisam htela da rizikujem i da je preopterećujem. Kada sam primetila da mi stvari ispadaju iz ruke, prešla sam sa pištolja na pušku. Još uvek dva-tri puta nedeljno odlazim na strelište u svom gradu i, koliko znam, strelište u Smederevu smatra se najboljim koje Balkan ima. Za ovih sedam godina koliko sam u streljaštvu, osvojila sam tridesetak medalja. Da sam krenula na vreme umesto u svojim četrdesetim, ko zna šta bi bilo… Na vreme? Zapravo nikada nije kasno.
Epilog (ili tek novi uvod)
Počela sam da pišem sebi za dušu, uz podršku jednog pisca iz starog kraja. Stigla sam do perioda u kome počinju ratne godine i tu sam stala, jer mislim da ne mogu dovoljno dobro da izlijem te emocije na papir. Usmeno možda i mogu mnogo više da prenesem… Da, nekako mi je lakše da budem zvučna knjiga. Ali probaću. Pošto me sneg asocira na Liku i stari kraj, tada dobijam inspiraciju za pisanje; ali kako je počelo ovo globalno otopljenje, ne hvatam se pisanja. Otapa se i moja inspiracija, mada već postoji cela knjiga u mojoj glavi. Milan Vorkapić, pisac plašćanskog kraja i ja sreli smo se u Sokobanji, gde sam mu uz čaj pričala neke delove iz svog života. Nagovara me da zapišem sve to, jer – kako kaže – dužna sam da to prenesem narednim pokolenjima. Ali ja ne bih da potenciram taj razdor. Osvrt na neki sukob nikada ne može biti jednostran, svi delovi priče jednako su validni. Volela bih da prenesem poruku mira, jer dovoljno je mesta na ovoj planeti za sve ljude – ako umemo da je čuvamo i negujemo. Treba da naučimo da poštujemo jedni druge. Suživot je veština koja se uči: kako poštovati nekog ko je drugačiji od nas, živeti i uživati. Kako dan proleti za čas, tako nekima promakne život. To je nedopustivo! Treba poštovati život.
