Pitali smo žene s invaliditetom kako žive tokom pandemije. Šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom ili sa ukućanima, šta se sve promenilo u njihovoj dnevnoj rutini, šta su im najveći izazovi u novonastaloj situaciji i kako ih prevazilaze, koji aspekti njihovog karaktera im olakšavaju ili otežavaju ovu situaciju, šta su im tačke oslonca, postoji li dobra strana ovoga što nam se dešava, šta su novo otkrile o sebi u vanrednoj situaciji, kako izolacija utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, šta ih najlakše razbesni, jesu li im dani izolacije predugi ili prekratki, šta će prvo uraditi kad sve ovo prođe…? Tako je na Portalu o invalidnosti nastala instant rubrika Zabeleške iz karantina. U nastavku čitate zabeleške Dragane Marković, profesorke engleskog, aktivistkinje za prava osoba s invaliditetom i jedne od koordinatorki Prevodilačkog srca.
Ako ste onlajn profesor engleskog jezika, u doba pandemije i izolacije život vam se ne menja baš mnogo, osim što: ne izlazite napolje, imate posla malo više nego inače, nemate vremena da propratite raznovrsne kulturno-umetničke sadržaje koji su sada dostupni onlajn i malo ste možda čak i ljubomorni na one koji imaju viška vremena i nedovoljno ideja kako da to vreme ispune. Do sada sam pogledala jednu predstavu i nijedan film. Za knjige nađem vremena.
Pre neki dan sam zakazala četvoro ljudi u dva tremina – govorimo o individualnim časovima. Ne znam kojim čudom mi je dva sata pre zakazanih časova sinulo da imam viška učenika i manjka časova. Jedna stara učenica mi se javila nakon dve godine pauze. Kaže: –Hajde, molim te, da imamo časove, moram nešto da radim da ne poludim! Druga kaže da možemo da imamo časove svaki dan, u bilo koje vreme. Treća da joj dani prolaze od engleskog do engleskog. U uvodnom delu časa, na vežbama konverzacije razmenjujemo iskustva, razgovaramo o situaciji u različitim zemljama iz kojih dolaze učenici, o tome kako se ljudi ponašaju i kako reaguju, učimo aktuelne termine, kao što su vanredno stanje, policijski čas, izolacija… a onda se vraćamo standardnim nastavnim aktivnostima.
Gledam kroz prozor tokom poslepodnevnih časova, između glagola i prideva, formalnih i neformalnih pisama, fraznih glagola i idioma, nema žive duše na ulici. Policijski čas. Ljute me, da, ljute me oni koji tokom prepodneva šetaju kao da nikad u životu šetali nisu. Ljute me oni koji raspravljaju o teorijama zavere, našim vlastima i opravdanosti uvedenih mera. Zar skoro 1000 umrlih u jednoj zemlji za jedan dan nije dovoljan razlog za ostati kod kuće? Meni jeste.
Ima nas koji, sve i da hoćemo, ne možemo da se izolujemo u potpunosti. Personalni asistenti ne mogu da prestanu da dolaze. Život na ulici možda može da stane, život u kući ne. Riziku su izloženi i asistenti, i osobe sa invaliditetom, i članovi njihovih porodica. Moramo da se nosimo s tim najbolje što umemo. Osim toga, asistentima moraju biti izdate potvrde za kretanje tokom policijskog časa, to je jasno, ali ni to nije moglo da prođe glatko i bez bespotrebnog gubljenja živaca. I ne, ne bojim se bolesti kao takve, bojim se situacije u kojoj bih morala da budem u potpunosti izolovana, a bez asistencije apsolutno ne mogu da funkcionišem. Bojim se da nekome iz ko zna kog razloga ne zatreba zdravstvena pomoć, jer ovo nije vreme za ići u ambulante i bolnice.
Ima dana kada sam sasvim mirna i racionalna, pozitivna, oprezna i usmerena na rešenja, svesna važnosti podizanja svesti o čitavoj situaciji. Spremna da budem podrška. Ima i onih drugih, kad panika i ludilo dođu po svoje. Zagrebe me grlo i već se vidim na testiranju, a teši me jedino to što je jedna od takozvanih covid ambulanti baš kod mene u komšiluku. Onda shvatim da nisam jedina i da neki dragi ljudi imaju potpuno iste izlive ludila, pa se smejemo zajedno. U takvim danima na scenu stupa jedan, ni manje ni više, nego fejzbuk čet, koji postoji i inače, godinama već, ali u ovo doba postaje više nego zlata vredan. Nas četiri koordinatorke Prevodilačkog srca, sa jednom pridruženom članicom, dostupne smo jedna drugoj 24/7 i svi mogući izlivi ludila i panike ne mogu nam ništa dok imamo jedna drugu. Neću pisati o tehnikama koje primenjujemo, ali reći ću da bih se bez njih verovatno već odavno spakovala za sajam (što je inače naša šifra za gotovo je, to je to, daj da se odmorimo), da bez njih ne znam šta bih radila i da se ne sećam kad smo se poslednji put tako dobro zabavljale i toliko smejale. Na svu sreću, krize nas hvataju ne u isto vreme i ne u jednakim intenzitetima.
Ne nedostaju mi ljudi, ljudi su tu. U današnje vreme je bar lako biti blizak sa nekim ko ti nije fizički blizu. Ako ti ne isključe net kao danas, na primer. Onda ti ostaje tvoj unutrašnji svet koji, ako do sada nisi izgradio, teško da ćeš sada. Nije me ova situacija o sebi samoj naučila ništa što do sada nisam znala, bar ne još. I nisam sigurna da mi je potrebna da bih postala bolja. Ima nas koji i u mirnim vremenima radimo dobre stvari, menjamo svoje male kosmose i mikrouniverzume, pa onda i svet. Nije mi dosadno kod kuće. Nedostaje mi priroda. Nedostaje mi normalan tok, život bez opreza i brige za bližnje i manje bliske. Ipak, jedan susret menja sve. Sada više nego ikad pre. I zato, zbog svih nekih budućih susreta i uspomena koje ćemo tek stvoriti, ostanimo kod kuće.
Prva pesma o personalnoj asistenciji napisana na srpskom jeziku
