Kao dvogodišnja devojčica, Hannah Olateju obolela je od meningitisa, nakon čega su joj amputirane noge i ruke. Hana danas ima ogroman uticaj na društvenim mrežama: zalaže se za pozitivnu sliku tela. Pokrenula je sopstveni kanal o modi i lepoti, jer joj moda i šminka pomažu da prihvati sopstveni izgled i da se oseća kao kraljica.
Godinama se krila iza tamne odeće, a samopouzdanje joj se vratilo nakon što je iz Londona otputovala na Jamajku, gde je počela da prihvata sopstvenu različitost. Odlučila je da svoje iskustvo podeli sa svetom, kako bi podržala sve one koji se suočavaju sa sličnim izazovima.
– Svako ima pravo da sledi svoje snove.
Najteže joj je bilo da ovlada veštinom konturiranja lica, što je postigla koristeći duže četkice za šminkanje.
– Moda i šminkanje su mi pomogli da izgradim samopouzdanje, na način da u većoj meri izražavam sebe i da otkrivam šta je ono što volim. Na primer, ljubičasti karmin čini da se osećam kao šefica, a zbog boje kose osećam se kao jednorog.
Kao devojčica provela je godinu dana u bolnici, a potom je učila kako da koristi proteze. Polazak u školu suočio ju je sa okrutnošću vršnjaka.
– Pokušavali su da me maltretiraju, ali im to nije uspevalo. Mama me je naučila da je najbolje da ih naprosto ubijem ljubaznošću.
– Kad dobijem negativne komentare, samo ih obrišem, jer znam ko sam, pa mi nije potrebno da mi to govore oni koji me ni ne poznaju.
Iako nije dopuštala da je drugi povređuju, trebalo je da prođe nekoliko godina da bi zaista bila u miru s sobom.
– Nisam imala dovoljno samopouzdanja da objavim selfi ili bilo šta o sebi. Nosila sam isključivo crno i nisam se dobro oblačila. Sada više uopšte ne nosim crno, osim ako nije u pitanju koža. Prevalila sam dug put, ali imam još toliko toga da prevaziđem. Tako je sa svim u životu.
– Preokret nastaje jednog leta, kad sam otišla na Jamajku, gde svi izgledaju tako samopouzdano i srećno, bez obzira na oblik tela i izgled. Preuzela sam taj osećaj i ponela ga sa sobom. Kad sam se vratila, promenila sam frizuru i počela da se šminkam.
– Ne volim da koristim reč invaliditet kad govorim o sebi, jer je društvo u pojam invaliditeta ugradilo negativnu konotaciju. Kad neko ima invaliditet, pretpostavlja se da ‘nema ljubavni život’, da ‘ne može da radi ono što želi’, da ‘ne izlazi’, da ‘ne pije’. Radim sve to, i više od toga. Nisu nam potrebne etikete. Ako neko ima negativne stavove o osobama s invaliditetom, rekla bih mu da se presabere i povede računa o sopstvenom životu.
– Graditi pozitivnu sliku tela znači osećati se dobro u svom telu, bez obzir na sve pokušaje da vas posrame ili obezvrede, jer, na kraju svega – svi ćemo jednog dana umreti. Zašto ne bismo uživali u vremenu koje nam je dato? Treba da radimo ono što želimo da radimo i da zaboravimo na sve ostalo.
