Kako da osobe s autizmom pregovaraju o granicama, kad veći deo života doživljavaju da im se granice ignorišu, gaze ili ismevaju?
Lola Feniks
Moj život obeležen je momentima u kojima pitanje mog pristanka nije prioritet, a moje lične granice smatraju se previše nejasnim. Ironija je da me opisuju kao tvrdoglavu i nepokolebljivu – dok ja ceo svoj život organizujem ispunjavajući norme koje su ustanovile osobe bez autizma. Svakog dana hodam po jajima, samo da nekoga ne uvredim. Pravim kontakt očima; rukujem se; upuštam se u čudna ćaskanja – sve to da bi se osobe bez autizma osećale dobro. Međutim, moje granice smatraju se nevažnim i previše čudnim da bi se ispoštovale.
Od malena sam sve doslovno shvatala i nisam uživala u kršenju pravila. Rastuća anksioznost i razorna krivica koju bih naknadno osećala, nisu bile važnije od nagrade koja mi je bila obećana; volela sam da uradim šta mi se kaže. I, naročito zato što pripadam spektru, postojala su neka osnovna pravila za razumevanje života. Jedno od njih bilo je da su odrasli uvek u pravu i da ih treba poslušati.
Ne mogu da kažem da li je činjenica što sam bila toliko voljna da se povinujem pravilima olakšala bebisiteru da me seksualno zlostavlja, ili me je zlostavljanje, koje se ponavljalo između treće i devete godine, nateralo da još više ulažem u ta pravila. Možda sam verovala da će me ispravna kombinacija pravila sačuvati od seksualne agresije i da ću, iako sam dete – koje društvo percepira kao žensko – moći da preuzmem odgovornost da se odbranim.
Pored iskustva seksualnog zlostavljanja, iskustvo odrastanja sa invaliditetom često mi je potvrđivalo da ono što mi se dešava sa telom nije pod mojom kontrolom; lekari i drugi medicinski stručnjaci imali su mu apsolutan pristup. Lekari su mi svlačili odeću s drugačijom namerom od one koju je imao seksualni zlostavljač, ali se poruka oba ta iskustva učvrstila: od ranog doba, nisam osećala telo kao svoje.
Uz sve to, uvek sam se plašila posledica koje bi mogle uslediti kad kažem ne, jer je bilo bezbroj situacija u kojima reći ne nije bilo bezbedno – ili se ne bi uvažavalo.
Pošto sam slepa na jedno oko, moja braća i sestre radili su sve kako bi naciljali moje dobro oko, od toga da mi u oko upere svetlo, do toga da ga gađaju stvarima. Nikada ih nije zaustavilo ako bih rekla ne; činilo se da ih to uzbuđuje i ohrabruje. Odrasla sam u sredini u kojoj, kad dete roditelju kaže ne, ne samo da se to ne čuje, nego se kažnjava. Pored tih kulturoloških normi, moja porodica bila je nasilna. Ako bi mi vetar slučajno zalupio vrata, istog trena bih išla da ih otvorim i da se izvinjavam. Protivurečenje ne samo da nije bilo odobravano, nego je bilo krajnje nebezbedno, jer bi rezultiralo surovim fizičkim kažnjavanjem.
Ukratko, bilo da je kazna fizička, emocionalna ili mentalna, ili sve tri zajedno, ne nije bilo opcija – svejedno da li se radilo o kontaktu očima, rukovanju ili grljenju sa drugim ljudima. Ako to ne uradim, drugi se osećaju čudno ili zbog toga štrčim, što mi pojačava anskioznost. Ne je više od obične reči, to je cela rečenica – to je osećaj i pravo koje nisam navikla da imam bez kazne. To je pregovaranje za koje nemam uvek dovoljno energije.
Još teže mi je da razumem šta znači ne u mutnim vodama seksualnog pristanka, naročito zato što sam aseksualna i preživela sam seksualno nasilje. Moji razlozi da se upustim u seks nikada nisu jednostavni kao što je biološki nagon ili potreba. Na prste jedne ruke mogu nabrojati trenutke u kojima sam doživela takvo uzbuđenje. Pošto moj mozak drugačije obrađuje informacije, fizički kontakt često ide zajedno sa anksioznošću i nelagodom. Dodirivanje od prijatnog prebrzo prelazi u preplavljujuće, a izgledi da to objasnim nekom neznancu su zastrašujući. Pored toga što sam preživela seksualno zlostavljanje, odrastala sam bez dodirivanja kakvim se izražava privrženost, pa nikada nisam zaista razumela vrednost dodira. Rezultat je da sam rano naučila da živim bez toga.
Isto se odnosi i na ljubljenje. Smatram ga bizarnim, toliko da počnem da se smejem u sred ljubljenja s nekim. Predstava onoga što ljubljenje znači je ono u čemu uživam, a ne u samom činu. Isto važi i za seks. Kako onda da dam entuzijastičan pristanak? Kao aseksualna, cenim vrednost koju seks može uneti u moju vezu – kao fizički čin i kao način da se povežem s nekim. Ali nisam entuzijastična povodom toga. Za mene je osećaj entuzijazma u kontekstu seksa, kao i očekivanje da budem entuzijastična svaki put, nalik očekivanju da svaki put budem uzbuđena kad se prave palačinke. Palačinke su super, zar ne? Ali nije nužno da budemo entuzijastični baš svaki put kad ih pravimo.
Sa ljudima koje poznajem i kojima verujem, u stanju sam da, ako pristanem na nešto što kasnije neću hteti, kažem ne bez straha. Izgrađivanje takvog poverenja nije bilo lako, jer ne u mom životu nikada nije predstavljalo rečenicu. Ispoštovano ne i dalje predstavlja moć koju ne posedujem u svakodnevnom životu.
Svakog dana moram da pregovaram o granicama svog pristanka sa svetom i da se suočavam sa idejom da je moje ne bezvredno i preterano. Moje ne ne znači ništa društvenim konvencijama koje zahtevaju da se ponašam na određeni način kako bi osobama bez autizma bilo prijatno. Zašto se onda ista dinamika ne bi proširila i na seksualna ponašanja? Kako da imam poverenja da u seksualnim situacijama neću pristati na nešto, samo da bih izbegla neprijatnost i tenziju?
Iscrpljuje me da svakodnevno o tome pregovaram sama sa sobom i sa svetom. U osnovi, moja želja da budem ono što jesam nije dozvoljena bez bespotrebne količine stresa. Moram da žrtvujem deo sebe, kako bi svima bilo bolje u svakodnevnim situacijama. Bojim se da će me taj moj deo koji želi mir i povinuje se pravilima i naređenjima, sprečiti da kažem ne kad god bude potrebno.
Podelila sam sve ovo da bih podstakla dinamičnije razumevanje pristanka. Da bi ljudi razmišljali o tome šta dodir i pristanak predstavljaju osobama s invaliditetom, onima koji osećaju da se njihove granice stalno zanemaruju i obezvređuju, onima koji su morali da žrtvuju autonomiju tela radi zdravstvene brige i preživljavanja. Hoću da drugi znaju kako ova dinamika utiče na sve druge aspekte u našim životima. Kada smo toliko puta doživeli negativnu povratnu reakciju na svako ne, pa dajemo pristanak da bismo udovoljili drugima, to je talas koji doseže do svake oblasti u našim životima.
Lola Feniks
Izvor: https://theestablishment.co
