Rezime: Stavovi prema invalidima, tokom istorije, prolazili su kroz razne faze krećući se od prihvatanja, preko odbacivanja, do ponovnog prihvatanja.

Postojala su četiri oblika invalidnosti: prvi se sticao u ratovima, drugi je bio posledica bolesti i trauma na porođaju, treći je proisticao iz sukoba sa zakonom, dok je četvrti bio rezultat nesreća na radu. Zakonski propisi prema invalidima bili su restriktivni i diskriminatorske prirode. Odbacivanje invalida bilo je najčešće posledica straha od invalidnosti, bez obzira da li se ona shvatala kao kršenje božanskih normi ili samo kao posledica bolesti. Praznoverje je često određivalo do kog će stepena invalidi biti prihvaćeni ili odbačeni, pa i to kakvim će se metodama lečiti. Bilo je puno pretpostavki o nastanku invalidnosti kod dece, koje su kasnije odbačene. Starosna granica porodilja, alkoholizam roditelja i česti porođaji bili su optuživani za nastanak invaliditeta. U jugoslovenskoj državi smatralo se da postoji oko 159.887 invalida različitih uzroka i stepena invaliditeta.

---

Zemlja sa katastrofalnom zdravstvenom situacijom i nedovoljnom higijenskom prosvećenošću, kakva je bila Jugoslavija između dva svetska rata, imala je mnogo razloga da definiše stanje invalidnosti. Definicije i njihovo viđenje uzroka invaliditeta otkrivaju na kom su stepenu razvoja bile zdravstvena i pedagoška politika prema invalidima kao društvenoj grupi. O invalidima se uopšteno razmišljalo uvek u kontekstu nesposobnosti u poređenju sa osobama bez invaliditeta. Fizički opis invalida u medicinskim naukama kretao se u dijapazonu od pravilnog uočavanja invalidnosti do donošenja zaključaka o invalidnosti na osnovu navodnih anomalija koje same po sebi to uopšte nisu bile. Medicinske nauke postepeno su odbacivale predrasude o invalidima, ali to je bio dugotrajan proces.
Ključne reči: invalidnost, marginalizacija, lečenje, i predrasude.

Problem istorije osoba sa invaliditetom kompleksan je zbog toga što se o njima razmišljalo, a i sada se to često čini, kao o jednoj marginalnoj grupi bez prava na svest o svom položaju u prošlosti i sadašnjosti. Oni, prema takvim predrasudama, nisu u stanju da dosegnu čak ni obrise saznanja o sopstvenoj budućnosti. Pisanje istorije ove socijalne grupe tim je problematičnije što se susreće sa nerazumevanjem dela društva koje nije sklono priznanju da je potrebno izgraditi svest o invalidima kao populaciji koja ima sva prava na ravnopravan društveni tretman. Tokom vekova bili su, u najboljem slučaju, samo uzgredna posledica loše zdravstvene situacije ili deo ranjenih boraca koji su, posle borbi i ratova, tonuli u mrak anonimnosti još dublji od onog koji je okruživao tzv. “malog čoveka” u sudaru sa “velikom” istorijom. Postojala su još dva oblika invalidnosti koji su, svaki za sebe, izazivali nove predrasude, strahove i paušalne ocene. Kategorija osakaćenih silom zakona bila je arhaič na, svojstvena gruboj fizičkoj represiji starog i srednjeg veka, mada su njeni derivati u vidu javnih pogubljenja praćenih mučenjem osuđenih opstajali do 19. stoleća, a obuhvatala je kriminalce osuđene na gubitak nekog dela tela zbog raznih zločina. Invalidnost kao posledica presude dala je dodatni pečat srama shvatanju invalidnosti. Negativna percepcija samo se povećala napretkom tehnologije i ulaskom u doba mašina.

Pojavili su se invalidi rada kao kategorija ljudi koje je nesreća na poslu izbacila iz lanca proizvodnje i načinila od nekih socijalne slučajeve beskuć nika sklonih prosjačenju i lutanju.

Tokom istorije, položaj invalida bio je podložan društvenim promenama.

Nisu oduvek opstajali na marginama interesovanja socijalnih sredina iz kojih su poticali. U praistoriji, bez obzira na kratak životni vek stanovništva, odnos prema invalidima bio je humaniji od institucionalizovanih postupaka lišavanja života i odbacivanja svojstvenih budućim civilizovanim društvima. Antropološka istraživanja pokazala su da je u periodu, koji je prethodio pojavi države, položaj invalida bio mnogo bolji nego što bi se dalo očekivati. Neki nalazi svedoče da su invalidi koji su preživeli godine ranog i srednjeg detinjstva, koje su bile kritične i za zdravu populaciju, uživali određene prednosti vezane za magijske kultove.

Pošto su ih “više sile” na rođenju obeležile fizičkim nedostacima, verovalo se da imaju određenu magijsku ili medijumsku ulogu u kontaktiranju sa onostranim. To je doprinosilo jačanju njihovog društvenog položaja bez obzira na nedostatak sposobnosti za privređivanje. Kroz istoriju medicine postojala su tri teorijska koncepta invalidnosti.
Medicinski model bio je dominantan još od prvih uočavanja postojanja invalida i svodio se na ideju da je invaliditet individualni problem izazvan bolestima, povredom ili drugim vidovima pogoršavanja zdravstvene situacije. U okviru tog modela ublažavanje invalidnosti bilo je moguće samo lečenjem, rehabilitacijom i pružanjem podrške u cilju adaptacije osobe sa invaliditetom na njeno stanje. Društvena izolacija i segregacija svih invalida bile su neizbežne posledice ovako rigidnog modela, kome je u centru pažnje bilo samo oštećenje invalidnih lica.

Razvoj medicinske sociologije doprineo je stvaranju socijalnog modela invalidnosti. U tom modelu razlikuju se bolest i invalidnost. Za pobornike ove ideje, invalidnost je stanje “praznog prostora” između kapaciteta invalida i zahteva okoline u kojoj on deluje. Tako je invalidnost postala skup različitih, pretežno socijalno određenih stanja, koja zahtevaju socijalnu akciju. Svrha akcije postiže se modifikacijom sredine, što omogućava učešće invalida u svim oblastima življenja. Tako se, kao reakcija, stvorio drugi ekstremni prilaz, u kome nije bilo mnogo mesta za lečenje kao vid osposobljavanja i zaštite ove društvene grupe. Biopsihosocijalni model pokušao je da prevaziđe velike suprotnosti prethodnih paradigmi, tvrdeći da invalidnost može da bude samo posledica negativne interakcije između tri faktora. Prvi faktor tiče se ličnosti same osobe, pola, starosti, obrazovanja, načina savlađivanja stresne situacije i ukupnog obrasca ponašanja. Drugi, definiše se kao “kontekstualni faktor” sredine, u koji spadaju različite kategorije, kao što su oštećenje, aktivnost, participacija, socijalni stavovi, tehnologija, okolina, službe za podršku, opšti državni sistemi i socijalna politika prema invalidima. Naruš ena zdravstvena situacija pojedinog invalida čini treći faktor negativne interakcije. Sva tri modela invalidnosti uticala su i na stvaranje raznih definicija invalidnosti. Te definicije mogu se uopšteno podeliti na pravne, u suštini samo normativne, predstave o invalidnosti i one svestranije, koje su poslužile za stvaranje postojećih modela invalidnosti.

Slabosti normativnih definicija leže u činjenici da se bave isključivo definisanjem osoba sa invaliditetom, a zapostavljaju invalidnost kao problem.

Jedna od definicija bitnih za stvaranje adekvatnih modela invalidnosti, koju je krajem prošlog veka osmislila Svetska zdravstvena organizacija (WHO), “Međunarodna klasifikacija funkcionisanja, invalidnosti i zdravlja” (ICIDH 2) , polazi od pretpostavke da je invalidnost gubitak ili ograničenje aktivnosti društvenog učešća na istom nivou sa osobama bez hendikepa zbog barijera vezanih za socijalni status ili okolinu.
Pravne predstave o invalidima postojale su još u rimskom pravu.

Osobe sa hendikepom tada su bile podeljene na dve kategorije. Prva od njih ticala se svih oblika invalidnosti shvaćenih kao deformisanost i defektnost.

Drugi oblik invaliditeta, koji Mišel Fuko definiše kao “nakaznost”, obuhvatao je medicinski hermafroditizam, sijamske blizance i druge oblike teških deformiteta. Brojni istorijski izvori sve do 17. veka svedoče o strašnoj sudbini retkih osoba sa hermafroditizmom. Bile su posmatrane kao čudovišta, ubijane su i spaljivane na lomačama poput veštica. Do sredine 18. veka nakaznost se tretirala kao krivično delo i kršenje čitavog niza prirodnih i pravnih propisa. Određivanje invalidnosti u pravnoj sferi više je bilo negativno u smislu naglašavanja razlika osoba sa invaliditetom od pravne kategorije zdravih ljudi. Pravno definisanje pojma ratni invalid nosilo je sa sobom neke od posledica predrasuda prema invalidnosti, ali i pečat nastojanja da što manji broj osoba bude na teretu državnog budžeta. Pod ratnim invalidom u Kraljevini Jugoslaviji podrazumevao se vojni obveznik, dobrovoljac ili četnik koji je bez svoje krivice zadobio stanje invalidnosti. Pod okriljem zakona bili su i ratni zarobljenici, pa i građanski invalidi ukoliko su tokom vojnih operacija ili kao posledicu ratnih zločina okupatora stekli invalidnost.

Tek kasnije, u grupu socijalno zaštićenih osoba uvršteni su i vojni invalidi koji su tokom mirnodopskog razdoblja vršili vojne dužnosti i kao posledicu bolesti ili povrede zadobili trajno fizičko oštećenje. Njihova prava priznavala su se i civilima i žandarmima koji bi pri vršenju službe u svojstvu zvaničnika prilikom potera, sukoba sa odmetnicima ili odbrane granice bili onesposobljeni. Na prelazu iz kategorije vojnih u invalide rada bili su radnici vojnih zavoda, majstori i šefovi tih institucija. Na ovu vrstu socijalne zaštite nisu imali pravo vojnici koji su se predali neprijatelju, civili koji su izbegli vršenje vojne dužnosti i osobe koje su same sebi nanele bolesti ili trajne fizičke povrede sa namerom da budu oslobođ ene vojnih i građanskih obaveza u slučaju rata. Gubitak prava na socijalnu zaštitu usled sticanja ratne invalidnosti kasnije se proširio i na osobe kažnjene zatvorom dužim od dvanaest meseci, robijom ili zatočenjem, gubitkom čina i vojničke, odnosno građanske časti tokom ratnih dejstava. Prava ratnih invalida sticali su i državljani Kraljevine Jugoslavije koji su šest nedelja posle demobilizacije zadobili rane ili bolesti koje su bitno smanjile njihove sposobnosti za rad u privredi. Uprkos guranju invalida kao osoba na margine društvene brige u prošlosti, problem invalidnosti u socijalnoj sferi tražio je uređenje složenih institucionalnih mreža kao struktura za prihvat invalida, a istovremeno te institucije služile su kao instrument odbrane društva od onoga što se smatralo nespojivim sa estetskim, medicinskim i društvenim kriterijumima fizički i mentalno zdravog čoveka. Opšti strah od bolesti i nesposobnosti, sujeverje kao poseban vid moći neznanja i nepoznavanje medicinskih aspekata invalidnosti, na tadašnjem stepenu razumevanja telesnih i psihičkih funkcija ljudi, bili su polazište za stvaranje niza predubeđ enja o nenormalnosti invaliditeta. Strah od stvarne ili zamišljene prenosivosti invalidnosti na zdrave osobe, usled neuviđanja razlika izmeđ u bolesti i njenih posledica, doveo je do socijalne tabuisanosti psihič kih i fizičkih invalida. Stvorio se grupni identitet zdravih osoba nasuprot kategorijama trajno bolesnih lica. Bila je to posledica stvaranja identiteta kao osnovnog svojstva ličnosti. Identitet kao socijalna pojava postiže se postavljanjem pitanja ko sam ja i gde pripadam. Kolektivni identitet pretpostavka je za vršenje procesa individuacije.

Identitet se stiče preko formiranja, prvo kulturnog, a posle toga personalnog. Unutar kulturnog miljea stvaraju se kulturni kodovi, vrednosni sistemi, religijski i ideološki pogledi, viđenja sveta, grupne norme, razne kulturne namere, kognitivni sistem, neke psihološke crte i mentalitet. Kulturni identitet predstavlja referentni sistem za orijentaciju pojedinaca. Identitet grupe gradi se pretežno preko uviđanja razlika između jedne i ostalih grupa, znači uvek sa posmatranjem drugog i drugačijeg, bez obzira kojoj kategoriji pripadale te razlike: klasnoj, rasnoj, materijalnoj, socijalnoj ili nekoj drugoj. Ljudi sa primetnim fizičkim i psihičkim nedostacima postali su deo pogleda na “drugog” u smislu njihove izopštenosti iz nekih društvenih tokova. Subjektivna povezanost defektnog i delikventnog, unutar diskursa pravnih, medicinskih i socijalnih ustanova od srednjeg veka do sredine 20. veka, bila je rezultat materijalizacije strahova od invalidnosti. Zahtev društva da se razne fizičke i psihičke anomalije izjednače sa pojmom nenormalnog doveo je do medicinskosudske saradnje u formiranju povezanosti između opšteg pravnog pojma delikvencije i medicinskog pojma bolesti. Bio je to početak funkcionisanja neke vrste društvene moći, koja se može definisati kao moć normalizacije. Glavna funkcija te moći bila je represivna,7 a mehanizmi njenog delovanja bili su proizvod multidisciplinarne saradnje raznih naučnih grana, ali i izraz zaslepljenosti raznim vrstama retrogradnih strahova tako dobro oličenih u srednjovekovnom isključivanju gubavaca ili novovekovnom kontrolisanju osoba zaraženih kugom.

Marginalizacija invalida bila je svedena na običaje odbacivanja ili u najboljem slučaju obavljanja vlasti nad svim vrstama bolesnih i nenormalnih osoba, koja se svodila na dejstva diskvalifikacije, odbijanja, nepriznavanja i lišavanja kao dela postojećih negativnih koncepata mehanizama isključivanja društveno nepoželjnih. Stavljanje invalida, pa i psihički bolesnih ljudi u azile i druge modele velikog zatvaranja, vremenom se transformisalo izmenom tipa vlasti od apriornog isključivanja ka uključivanju invalida u kontrolisane državne okvire, ali to još uvek nije značilo priznavanje prava invalidima, nego više pasivnu konotaciju kontrole nad njima. Još jedan aspekt stvaranja prezira i predrasuda prema invalidima ležao je u njihovom povezivanju sa nakaznošću kao pravnoj pojavi narušavanja prirodnih i društvenih zakona već samim svojim postojanjem.

Sijamski blizanci, manjak ili višak organa, ekstremiteta i razni deformiteti činili su skup kategorije nakaznosti. Lik “nakaze” bio je izazov za pravne sisteme, pošto oni nisu podnosili izuzetke od onoga što se smatralo normalnim i uobičajenim. Upravo zato što nije postojao adekvatan pravni odgovor na pojavu čoveka sa deformitetom, to se smatralo najvećom opasnošću za uspostavljeni red, pa čak i povredom osnovnog morala definisanog kao sličnost Boga i ljudi. Samim tim bio je to napad i na religioznu sferu življenja. Društveni odgovor na ovu vrstu izazova svodio se na tri kategorije: prva se ticala fizičkog uništenja nakaze, druga medicinske brige o takvim pojedincima, a treća, najbliža opštim vrednosnim religioznim stavovima, insistirala je na milosrđu kao odgovarajućoj emociji na pojavu takvog oblika invalidnosti. Osoba sa oblicima psihičkog invaliditeta, ako se o mogućnosti izlečenja bolesti moglo uopšte razmišljati u srednjovekovnoj medicini, spadala je u drugu kategoriju pojedinaca koji su se mogli “popraviti” i ponovo uključiti u opšti društveni okvir. Tokom razvoja medicinskih nauka stopa učestalosti pojave ljudi koji su se mogli psihički reoblikovati, shodno društvenim namerama, bila je mnogo veća od stope pojava nakaze. Referentni okvir ovog tipa invalidnosti stvaran je u saradnji porodice i institucija za “popravljanje”, koji su je činom izlečenja zapravo podržavali. Bila je to složena igra sukoba interesa privatnog i javnog, u čijem je centru bio sistem podrške, koji se stvarao između porodice, škole, radionice, ulice, crkve, policije i medicinskih institucija. Tako je invalid postao javno biće pretežno zbog toga što je pojedinac za “popravljanje” bila veoma česta društvena pojava, a bilo ju je komplikovano odrediti zato što je podrazumevala da se takav pojedinac uglavnom nalazio na samoj ivici između psihotičnog i normalnog ponašanja. Uprkos napretku opšteg znanja o bolestima, nenormalne osobe ostale su i tokom većeg dela 19. veka obeležene onim što je Mišel Fuko možda preoštro nazvao oblikom “nakaznosti u povlačenju” unutar medicinskog i sudskog diskursa. Postojeć i sistemi vlasti i znanja stvorili su sliku tehnologije ljudske anomalije kombinujući naučna dostignuća sa predrasudama o tome šta je izazivalo bolesti čije su posledice stvarale invalidnost. Iza sveprisutnog a nikad adekvatno definisanog straha od invalidnosti, pogotovu psihičkih oblika, ležala je težnja da se spreči povratak pojedinca i društva na oblike instiktivnog ponašanja koji su definisali život prvobitnih zajednica, pa se tako iza ovog straha krije tenzija između primitivnog dela ljudske psihe i socijalnog ponašanja sa elementima etike.9 Ipak, izopštenost invalida nikada nije bila apsolutna. Ono što je Erih From uopšteno nazivao “zadovoljstvom doživljaja ljudske solidarnosti” ispoljavalo se kroz neke vidove pomoći humanih pojedinaca i organizacija. Ni ova solidarnost nije bila lišena predrasuda i iskrivljenih predstava. Od retkih osoba, spremnih da se prihvate odgovornog posla staranja o invalidima, stizala su upozoravanja da su njihovi štićenici “nemoćnici” osuđeni da postanu “duševno obamrli” i “moralno srozani” ukoliko se društvo ne prihvati obaveze spasavanja onoga što se navodno moglo sačuvati od njihove “duše”. U zahtevima za veću društvenu i državnu aktivnost u pomaganju invalidima išlo se do velikog paradoksa proglašavanja običaja ubijanja tek rođenih invalida među “divljim plemenima” humanijim u odnosu na rašireni “nehat” civilizovanih država prema njima. Drugim rečima, podržavalo se pravo svake političke zajednice da, prema verskim i ekonomskim mogućnostima i načelima, reši invalidsko pitanje svim sredstvima, pa čak i nasilnim uklanjanjem ove populacije. Položaj invalida u jugoslovenskim zemljama do 20. veka Predrasude prema invalidima nesumnjivo spadaju u pojave i procese “dugog trajanja”. Nemar jugoslovenske države i društva prema njima prouzrokovan je i nekim crtama mentaliteta koji istraživači opisuju kao “pagansku dvostrukost”. Ona je nastala kao posledica nedovoljne ukorenjenosti hrišćanstva kod Srba. Karakteristični obrasci ponašanja mentalnog diskursa prisustva paganskih relikata, u svesti pojedinaca i kolektiva, ispoljavale su se u postojanju dvostrukog morala i odsustva solidarnosti među ljudima. Srpska medicina u srednjem veku polazila je od ideje da su patološ ka stanja, pa i invalidnost, posledice zlih demonskih sila, koje su, navodno, ušle u ljude. Preporučivalo se, u skladu sa sveprisutnim verskim misticizmom, da bolesnike treba lečiti egzorcizmom. Ipak, bilo je i određ enog napretka u odnosu prema invalidnoj deci, koja su, pre pojave hrišćanstva, bila odbacivana ili ubijana. Milosrđe prema bližnjem, jedna od centralnih tema nove religije, nametalo je aktivnu brigu vernika za bolesne, stare i nemoćne osobe. Manastiri i monasi postali su utočište, sklonište i zaštitnici za nenormalne, bolesne, stare i invalide. Među svetač kim milosrdnim delima važno mesto pridavalo se deljenju pomoći “ubogim” ljudima, što je bila grupna odrednica pod kojom su se nalazili i invalidi raznih vrsta i stepena oštećenja. Srpski invalidi u srednjem veku okupljali su se oko kapija prestonica ili manastira u potrazi za milostinjom, od koje su životarili. Diskriminacija prema njima ogledala se u odlukama pravnih normi, koje su ih smatrale za ljude lišene poslovnih sposobnosti. Retki pismeni ljudi, u još ređim izvorima koji su svedočili o njihovom statusu, proglašavali su ih “ništima” i pasivnim objektima hvaljenog milosrđa. Vladari i vlastela imali su običaj da živote invalida učine snošljivijim u granicama tadašnjeg vremena. Među čudima moštiju srpskih svetaca iz dinastije Nemanjića važno mesto zauzimalo je izleč enje bolesnika i invalida, a sveti Sava osnovao je karitativne bolnice pri manastirima po ugledu na vizantijske azile. Sudeći prema sačuvanim zapisima medicine iz srednjeg veka, gluvoća i slepilo bili su veoma zastupljeni kao uzroci invalidnosti, a lekovi za te bolesti bili su određeni isključ ivo na osnovu simptomatologije. Nije bila retkost da se mentalni bolesnici drže u okovima. Smatralo se uopšteno da su osobe sa invaliditetom bile definitivno onesposobljene za rad i obrazovanje, tako da se o njihovom eventualnom usavršavanju nije ni razmišljalo. Zato su postojale posebne norme po kojima su se “ubogi” hranili po srpskim crkvama.

Postojala je i obaveza ktitora crkve da obezbedi hranu za tu populaciju.

Invalidne osobe, mada je bilo i pisanih pravnih izuzetaka nekih crkava i manastira od tih propisa, bile su zaštićene u tom svom pravu na ishranu. Mitropoliti, episkopi i igumani koji nisu želeli da ispune tu društvenu obavezu izlagali su se opasnosti da izgube svoju funkciju. Postojali su i čvrsti elementi pravne zaštite invalida. Sudije u srpskom carstvu imale su neopozivu dužnost da se, obilazeći oblasti pod svojim pravnim ingerencijama, staraju da se ne povrede elementarna prava “ubogih i sirotih” podanika. Osim invalida koji su to postali zbog ratova i bolesti, bilo je i onih kod kojih je invalidnost bila posledica kršenja zakonskih normi. Otmica žena svog staleža kažnjavala se odsecanjem obe ruke i nosa. Ako je kojim slučajem sebar, kao pripadnik nižeg staleža, ubio vlastelina, bio je osuđen ne samo na novčanu kaznu od 300 perpera, već i na odsecanje obe ruke. Ista kazna sakaćenja ruku, paradoksalno, važila je za, iz današ nje perspektive, daleko manji zločin “čupanja brade” vlasteli ili uglednim ljudima. To se smatralo najvećom mogućom uvredom. Brada je, u to doba, bila simbol časti i poštovanja. Ovako oštra kazna može se razumeti ako se ima na umu da su društveni odnosi u srednjem veku bili precizno utvrđeni, tako da je i najmanja povreda višeg statusa i ugleda osobe bio strašan delikt, ne samo po ljudskim, već i po božjim zakonima.

Sličnom riziku invalidnosti izlagali su se i lopovi po selima. Njih je, po hvatanju, trebalo oslepeti. Ista kazna, po “komandnoj odgovornosti”, pored plaćanja odštete za krađu, čekala je i gospodara sela, kneževe, upravnike ili pastirske poglavice naselja u kome je lopov delovao.

Kada bi ih seljani, stanovnici župe, vlastela i gospodari sela hvatali na delu ili sa plenom, nisu imali pravo na pomilovanje i prvo su ih oslepljivali, a zatim javno vešali. Činovnici suda, ukoliko su falsifikovali presude, kažnjavani su sečenjem ruku i jezika. Napadač koji bi, pod dejstvom alkohola, ranio neku osobu, mogao je računati na vađenje oka i sečenje ruke. Oslepljivanje, kao sudbina prestupnika, čekalo je i ljude svih društvenih slojeva ako su na dvor u pratnji doveli lopove ili razbojnike.

Pod viševekovnom vladavinom Otomanskog carstva, u pogledu lečenja i statusa invalida, situacija se znatno pogoršala. Iako su bile oslobođ ene poreza, gluvoneme osobe bile su meta surove diskriminacije i podsmeha u društvu koje je delimično, pod uticajem teških vremena, prestalo da vodi računa o osobama sa trajnim psihofizičkim traumama.

Invalidnost većinom više nije bila posledica ratova. Epidemije raznih bolesti (kuga, više vrsta boginja i endemski sifilis) na jugoslovenskim prostorima, a od 15. do 19. veka bilo ih je oko 200, često su na preživelim bolesnicima kao posledicu ostavljale razne invalidnosti.

Početak 19. veka doneo je invalidima svih nacionalnosti u Austriji i Ugarskoj drugačiji status u poređenju sa nevoljnicima koji su bili podanici Turske. Bitnu ulogu u poboljšanju uslova života srpskih invalida u Vojvodini odigralo je otvaranje Zavoda za gluvoneme u ugarskom gradu Vacu 1802. godine. Upravnik te institucije Anton Švarcer objavio je 1828. godine knjigu o metodici učenja gluvonemih, koju je reklamiralo srpsko sveštenstvo kao adekvatno sredstvo za privatnu i razrednu nastavu. Veliki broj slepih osoba pojavio se kao rezultat velikih boginja, katarakte i loših uslova za stanovanje u zadimljenim i malim prostorijama, koje su često bile bez odžaka. Trahom, kao čest uzrok slepila u srpskim krajevima, nije bio poznat pre 1883. godine. Nedostatak lekara imao je za posledicu pojavu medicinskog šarlatanstva do te mere da su prilikom vašara i crkvenih slava lakovernom i nepismenom narodu u Srbiji i Vojvodini nuđeni razni lažni farmaceutski proizvodi. Zejtin za gluvoć u, narodni lekovi za oči, prašak za groznicu ili pilule za izbacivanje viška tečnosti iz organizma bili su glavni artikli nadrilekara. Prodavali su i staklene oči, vadili i usađivali zube. Srpske nahijske starešine, posle Drugog srpskog ustanka, po direktnim naređenjima kneza Miloša Obrenović a morali su iz svojih sredina proterivati varalice, koje su još veće neprilike priređivale austrijskim vlastima još od 18. veka. Mnogi od njih bili su učitelji ili sveštenici. Neki magijski rituali bili su vezani za običaje koji su, po verovanju, sprečavali pojavu neme dece. Narodni lekari i travari vršili su čak i operacije na deci, jer se pretpostavljalo da je nemost povezana sa fizičkim nedostacima govornih organa, tako da je postao običaj da se takvoj deci vrši podrezivanje jezika, što se u nekim krajevima zadržalo i do početka 20. veka. Onima koji su vršili operacije, a bili su to veoma bolni zahvati, plakanje i vrištanje deteta činilo se kao neki napredak u odnosu na ranije stanje.

Turska vladavina ipak je značila izvestan zdravstveni pomak u odnosu na srednjovekovnu srpsku medicinu, jer se sa istoka po srpskim krajevima raširila veština raznih načina kalemljenja velikih boginja kao sredstva prevencije. Na teritoriji Ugarske, pa i u Vojvodini, vakcinacija Dženerovim metodom protiv velikih boginja primenjivala se još od 1801. godine, a bila je praćena velikom i uspešnom propagandnom kampanjom.

Bile su to i posledice širenja zdravstvene kulture, koju je među pismenim Srbima prvi promovisao Zaharije Orfelin u Večnom kalendaru iz 1739. godine. Za Orfelina, prioritet u zdravstvenim pravilima imalo je očuvanje vida, što dovoljno govori o raširenosti slepila u narodu.

Jedan od prvih pobornika teorije stvaranja azila za siromašna slepa lica bio je oftalmolog Konstantin Pejčić iz Budima tokom 1830. godine. Preporuč ivao je da se slepci u takvim zavodima neguju i hrane, uz opasku da bi se, možda, mogli izdržavati od rada na lakšim poslovima, ali je sve ostalo u domenu teorijskog pristupa problemu izdržavanja invalida. U zdravstveno i tehnički zaostaloj Srbiji za slepce, osim direktnog prosjač enja, gusle i pesme bile su jedini izvori egzistencije. Slepi guslari pojavili su se u 14. veku, a njima su se tokom vremena pridružile u tom poslu i druge osobe sa invaliditetom.

Na prelasku iz 17. u 18. vek stvorene su korporacije slepih lica na prostoru od Indije do Evrope. Bile su to preteče staleškog organizovanja jedne kategorije invalida u cilju zaštite zajedničkih interesa. Na prostorima buduće jugoslovenske države javile su se u vidu svojevrsnih škola za slepe guslare u Srbiji i Makedoniji. Jedna škola nalazila se u Irigu, a preostale četiri u Velesu, Ohridu, Bitolju i Prilepu. Među đacima tih škola bilo je i onih koji su se lažno predstavljali kao slepci, pošto je pevanje lirskih i epskih pesama uz gusle, vremenom, postalo unosan posao od koga se moglo pristojno živeti.

Osim guslanja i pevanja, u školama za slepe guslare posvećivala se pažnja i pošalicama, verskim i satiričnim stihovima. Ostalo je zabeleženo da su postojale “slepčovođe”, koje su često bile invalidi sa drugim vrstama ometenosti, a da je među vodičima slepaca bilo i žena.

Sudbina mentalno nerazvijenih i duševno bolesnih osoba bila je najteža. Za ove bolesti nisu postojali čak ni primitivni narodni lekovi.

Mešavina paganskih verovanja i crkvene kanonske medicine delovala je na zdravstveno stanje duševno obolelih isključivo preko molitvi i magijskih rituala. Za razliku od drugih invalida, često su ih držali po kućama, mada su ih negde puštali da slobodno lutaju po ulicama gradova, gde su prosili. Bili su izloženi preziru mase, posebno dece. Odvodili su ih u manastire, gde su ih polupismeni sveštenici, pod vidom lečenja, podvrgavali molitvama, dugom postu, a kada to ne bi uspevalo, i sistematskom izgladnjivanju. Poslednje “terapeutsko” sredstvo bilo je mučenje bolesnika.

Alke, razne vrste lanaca za vezivanje, zatvor i batinanje pacijenta tojagama, pri tome obešenog za noge o plafon, da bi se “nečastive” sile isterale iz bolesnika, bili su svakodnevica manastirskih iscelitelja. Tretmani ovih vrsta primenjivali su se do 1839. godine. Nagoveštaji drugačijeg pristupa ukazali su se tek kada su ministarstva prosvete i pravosuđ a pokrenula pitanje smeštaja duševnih bolesnika koji su počinili ubistva. Mislilo se da je najbolje rešenje konfinirati ih u manastir Studenicu, ali tome se usprotivio tadašnji srpski mitropolit, koji je predlož io da se osuđenici smeštaju u požarevački zatvor. Njegovo mišljenje nisu uvažili predstavnici vlasti, jer tamo nije postojao lekar, tako da su manastiri, a posebno Studenica, još preko dve decenije, do 1861. godine, igrali ulogu azila za nenormalne. Od te godine prvi put se u Srbiji pojavljuje posebna institucija za njihovo zbrinjavanje pod nazivom “Dom za s uma šedše”, u koji su primana i deca. Debili i imbecili prolazili su kroz slične traume, pogotovo za vreme školovanja. Oni su zajedno učili školu sa normalnom populacijom dece i zbog svog neznanja izlagani su fizičkom maltretiranju i batinanju. Nizak nivo pedagoškog znanja prosvetnih radnika razlog je što se dugo nije pravila razlika izmeđ u dece koja su imala teškoća u učenju i one koja jednostavno nisu htela da uče. “Magareće klupe” i “magareće uši” opstajale su i u Vojvodini kao sredstvo kažnjavanja intelektualno nerazvijene dece uprkos nastojanju Teodora Jankovića Mirjevskog da u svojoj Ručnoj knjizi, jednom od prvih pedagoških priručnika na staroslovenskom jeziku iz 18. veka, dokaže da su učitelji dužni da pokažu više razumevanja za pojedinačne intelektualne sposobnosti đaka. Ova rasprava iz teorijske pedagogije insistirala je na praktičnoj primeni znanja i na ideji da se mentalno nerazvijena deca ostave u istom razredu sa neinvalidnom populacijom kako bi tokom vremena ipak stekla neka osnovna znanja o praktičnom životu. Mirjevski je polazio od ideje da takvu decu ne treba kažnjavati zbog neznanja jer su za to krive njihove nedovoljno razvijene intelektualne sposobnosti. Iz njegovog iskaza vidi se da su u školama, gde je vladao puki verbalizam, kažnjavali mentalno nedovoljno razvijenu decu vešanjem tzv. “magarećih ušiju” ili stavljanjem slamnatog venca na njihovu glavu, što je, osim batina, bilo glavno sredstvo za kažnjavanje lenjosti i nemarnosti učenika. Kada je Beograd, za vreme austrijske okupacije Srbije 1718 – 1739. godine, dobio karakteristike varoši, doneta je uredba o stvaranju ustanove nazvane “Nemoćnica”, koja je služila kao bolnica za smeštaj sirotinje i invalida. Počela je da radi 1724. godine.

Pola veka kasnije, oko 1769, u zemunskoj pravoslavnoj bolnici postojala je sobica za uhapšene, u kojoj su bili smešteni nenormalni pacijenti.

Pri kraju tog razdoblja i drugi gradovi dobili su nešto što se može nazvati početkom stvaranja institucija za smeštaj invalida. U Rumi je zabranjivano držanje nenormalnih osoba ispod klada, jer su to bili drveni okovi, a preporučivano je da takve slučajeve transportuju u bolnicu za umobolne u Beč.

Austrijska vlast u Srbiji 18. veka, mada nije dugo trajala, doprinela je i pojavi novog običaja zbrinjavanja invalida i ostalih socijalnih kategorija (udovica, siromašnih, skitnica, bivših zatvorenika i kaluđera).

Nedeljom i verskim praznicima ispred crkve je nošen “sirotinjski tas”, čiji je prihod zapisivan u određen “sirotinjski tefter”. Iz ove preteče humanitarnih fondova deljena je pomoć u novcu i ogrevu. U Budimu, gde je bilo mnogo Srba, 1744. u fondu se nalazilo nešto više od 183 forinte. U Novom Sadu 1730. postojala je “Srpska bolnica” namenjena smeštaju invalida. Dve “nemoćnice” osnovane su u Zemunu između 1758. i 1769. godine, koje su se kasnije fuzionisale u jedan “uboški dom”.

Institucija istog tipa otvorena je i u Pančevu još pre Prvog srpskog ustanka.

U slične svrhe služila je tokom svoje istorije i gradska bolnica u Zagrebu, odakle su pacijenti povremeno izlazili radi prosjačenja. Kada je Kneževina Srbija 1830. godine dobila faktičku nezavisnost, socijalna pitanja bila su u drugom planu. Prošle su gotovo dve decenije dok 1847. godine nije naređeno opštinskim vlastima da se posvete staranju o ljudima koji se nisu mogli sami izdržavati, što je značilo i o invalidima, a nešto kasnije i o vanbračnoj deci. U delokrug Ministarstva unutrašnjih dela, centralizacijom državne uprave 1862. godine, spadala je i briga o “ubogim” osobama i siročadi. Novi stimulans socijalnoj politici dao je Vladan Đorđević 1879. godine centralizacijom lokalnih bolnič kih fondova, koji su stvoreni 1837. godine, u “Narodni sanitetski fond Kraljevine Srbije”. Bio je to materijalni osnov za državnu zdravstvenu politiku do početka Prvog svetskog rata. Zalaganjem Vladana Đorđevića donet je i Zakon o uređenju sanitetske struke i čuvanju narodnog zdravlja 1881, koji je bio na snazi punih 40 godina. Ponor između proklamovanog i stvarnog došao je do izražaja u neuspehu otvaranja Sirotinjskog doma za telesno nesposobne u Nišu, što je bilo predviđeno tim zakonom. Državne vlasti želele su da u njemu izdržavaju gluvonemu i slepu decu sa porodicom, kao i bez roditeljskog staranja, zajedno sa socijalnim kategorijama siročića, vanbračne i odbačene dece oba pola, dok se ne osposobe za samostalno privređivanje, pod čime se podrazumevao isključivo neki od zanata. Odrasle osobe, prema nacrtu, bile su izdvojene u posebne zgrade. Predviđalo se da u Domu trajno borave i fizički invalidi nesposobni za rad koji iz nekih razloga nisu imali pravo da se koriste izdržavanjem iz postojećeg invalidskog fonda, a nisu posedovali ni imovinu neophodnu za samostalan život. Po nacrtima, Dom je bio ustanova karitativno-azilantskog tipa, uobičajena u evropskim okvirima, po modelu Zavoda za slepe iz Beča. Trebalo je da se delom izdrž ava iz sopstvenih prihoda, mada je formalno bio na budžetu sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela. Baš kada se ozbiljno pristupilo planovima za stvaranje te institucije, došlo je do negativnog upliva politike, tako čestog i u Kraljevini Jugoslaviji. Nekoliko godina po usvajanju Zakona o uređenju sanitetske struke i čuvanju narodnog zdravlja došlo je, 1884. godine, do izmena normi u negativnom smislu po Sirotinjski dom. Poslanici Narodne skupštine odlučili su da “u interesu štednje” Narodnog sanitetskog fonda integrišu tadašnju opštu bolnicu sa Domom i bolnicom za duševne bolesti u Centralnu humanitarnu koloniju, ali tek kada svi okruzi u Srbiji budu imali podesne zgrade za državne bolnice. To se nikada nije desilo.

Zdravstvena situacija u Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata kao faktor sticanja invalidnosti Zdravstvene prilike Kraljevine SHS i Jugoslavije nikada nisu bile dobre i pogodovale su širenju invalidnosti. Način na koji se živelo i stanovalo nije se bitnije menjao od početka 20. veka, kada je selo bilo nedovoljno prosvećeno i kada je pružan otpor prodoru civilizacijskih tekovina usled stečenih životnih navika i predrasuda. Postojala je čitava akcija da se život na selu poboljša u tehnološkom i civilizacijskom smislu.

Napor državnih vlasti i pojedinaca da to i ostvare nije urodio plodom, što se videlo i iz izjava poslanika u Narodnoj skupštini da jugoslovensko socijalno zakonodavstvo spada u izuzetno moderne pravne propise, koji se mogu porediti sa normama Francuske ili Sjedinjenih Američkih Država, dok je stvarnost, po njihovom priznanju, daleko ispod normativnih standarda. Visok mortalitet tek rođene dece i pojava invalidnosti po rođenju nisu bili neobične pojave u situaciji kada se na selu smatralo da je porođaj događaj koga se treba stideti i sakrivati ga do te mere da su porodilje za mesta na kome će roditi decu odabirale podrume i štale. Koliko je kultivisanje žena u tom pogledu bilo neuspešno govorili su i podaci iz knjiga rođenih, koji su beležili dvocifrene brojke poroda pojedinih žena, i da je od toliko rođene dece ostajalo živo dvoje ili troje.2 U seljačkim kućama gotovo da nije bilo poda. Ostavljala se gola zemlja ne samo u kuhinjama nego i u sobama u kojima se živelo i radilo. Udisanje zemljane prašine podignute s poda, širenje blata i gliba ako bi se voda prosula i gotovo nikakve mogućnosti za uklanjanje nečistoće i fekalija ljudi i životinja bili su uobičajena slika u domaćinstvima. Ako su negde i postojali podovi, nije bilo navike da se ćilimi, asure i krpare koji su pokrivali pod čiste, peru i istresaju. U to vreme postepeno dolazi do evolucije mentaliteta u pogledu odnosa prema unutrašnjosti kuće. Mada su postojale nezdrave niske tavanice, prostor u kući bio je šaroliko izgrađen i upotrebljen. Nije postojao određen standard za veličinu prostora, ali se kretao od 6 – 12 metara po širini, 3 – 8 po dužini, a 2 – 3 metra u visinu. Nije postojala svest da se obezbedi minimum od 40 kubnih metara po sobi ili 10 – 12 kubnih metara po osobi. Uporedo su opstajale navike da kuća bude jedna prostorija, u kojoj su zajedno živeli ljudi i životinje, i prostrana kuća sa više prostorija, kakve su postojale u zadružnim domaćinstvima. Suživot male dece sa starijim osobama, koje su često patile od raznih zaraznih bolesti tipa tuberkuloze i sifilisa, naročito tamo gde je postelja bila zajednička, stvarao je začarani krug porodičnih bolesti, invalidnosti i raširene smrtnosti. Kuće bez prozora uticale su na pojavu više vrsta oboljenja u domaćinstvima, pa i onih sa smrtnim ishodom.

U centralnoj prostoriji kuće preovlađivalo je otvoreno ognjište, sasvim niskog tipa, a ponegde čak i ukopano u zemlju. Šporeta nije bilo. Dim se širio po celoj kući, prouzrokujući očne bolesti i hronične probleme organa za disanje. Ti problemi bili su veći u kućama koje nisu imale dimnjake. Kako seljaci nisu bili navikli da koriste petrolej, osvetljenje kuće je bilo slabo i dolazilo je od ognjišta ili u najboljem slučaju od kandila ili žiška. Kuće su najčešće bile prazne ili sa jednim krevetom, a u nešto boljim prilikama sa primitivno sklepanim ormarom, policom i ekserom u zidu, koji je služio umesto čiviluka. Bez najpotrebnijeg posuđ a bilo je mnogo domaćinstava, čak nije postojao nijedan zajednički opštenarodni izraz za celokupan pribor za jelo. Boce i čaše od stakla bile su retke. Ljudi su pili i jeli iz jedne posude. Pribor za jelo je bio odraz lošeg načina življenja. Bilo je kuća u kojima viljuške nisu postojale, a čak su i kašike bile toliko retke da se više ljudi služilo jednom u toku jela. Nivo kvaliteta ishrane nije bio na potrebnoj visini. Procene iz 1938. godine svedočile su o nedostatku 2 miliona metričkih centi pšenice, 275 miliona kilograma mesa i dve trećine potrebnog povrća za normalnu ishranu stanovništva. Sedelo se na goloj zemlji, a nevešto sklepane klupice i stolice izazivale su deformitete. Lična higijena bila je na niskom nivou. Bilo je čitavih sela u kojima se ljudi, iz verskih razloga, nisu umivali i češljali. Đubre se nije držalo u posebno namenjenim sudovima za otpatke, već se čistilo tako što je skupljano metlom iza vrata a onda iznoš eno u kecelji. Bunari su bili zajednički. Tu se pralo rublje i napajala stoka. Bilo je to mesto zajedničkog društvenog okupljanja, odakle se lako širila zaraza po čitavom selu. Bunari su bili nepodesno građeni i još gore higijenski održavani. Pored njih je klana bolesna stoka i ispirani prljavi sudovi. U unutrašnjost bunara lako je dospevala nečistoća, zagađujući vodu. Kuće nisu imale klozete. Čistoća i red u kući bili su veoma retki. Ovakav način života bio je pogodno tlo za bolesti: žvale, kraste, pljuskavice, lišajeve, šugu, sifilis, difteriju i tuberkulozu. Zdravstveni problemi stanovništva sa kojima se jugoslovenska država suočavala nisu bili mali. U posleratnim prilikama krenulo se sa idejom da preventivna medicina postane nešto što je svakodnevno i uobičajeno, ali se desilo da je kurativna medicina, što znači lečenje bolesti, postala zanemarena. Mnoge bolnice opstajale su u skučenim uslovima, neadekvatnim kućama ili čak barakama uporedo sa moderno izgrađenim higijenskim zavodima. Broj bolničara bio je mali i nedovoljno plaćen. Kuhinje i perionice u bolnicama radile su u nehigijenskim prilikama, pa je sam ministar zdravlja njihove prostorije ocenio kao “premasne i sa starinskim uređajima”. Nameštaj, rublje i posteljina postojali su u toliko malom broju i bili toliko zapušteni da nije bilo izgleda da im se očuva i održi higijenski nivo. Ni ishrana bolesnika nije zadovoljavala, a bolničko osoblje bilo je “s malim izuzetcima ispod svake kritike”. Tragič na slika upotpunjena je procenom da hiljade bolesnika nisu mogle da dobiju adekvatnu bolničku negu, a situacija sa zaraznim bolestima pretvarala se u tragediju haranjem infekcija u sredinama zaduženim za lečenje, jer u celoj zemlji nisu postojale posebne bolnice za zarazne bolesti, a broj odeljenja za takve slučajeve bio je suviše mali, pošto su ona postojala samo pri nekim bolnicama. Tako se desilo da je u Sarajevu u bolnici izbila infekcija kućnog tipa jer nije vršena adekvatna trijaža bolesnika.

Zapuštena zdravstvena situacija posebno se osećala u zabačenim krajevima, gde je među decom postojala epidemija zaraznih bolesti, kao što su bili šarlah, veliki kašalj, difterija i morbil, koji su u nekim slučajevima izazivali i 50% mortaliteta, a da lekar uopšte nije zalazio u te sredine.

Nije iznenađujuće što ni preventivna medicina u nekim situacijama nije bila na visini zadatka. Dešavalo se da se u selima pojavi pegavi tifus a da bakteriološka stanica nadležna za to područje ne pošalje lekara da uzme briseve i preduzme odgovarajuće mere zaštite. U Kraljevini SHS postojalo je oko 200 slučajeva leproznih bolesnika koji su živeli kod svojih kuća i bili konstantna opasnost po zdravlje ljudi sa kojima su bili u kontaktu, pošto Ministarstvo zdravlja nije nalazilo za shodno da spreči moguće izbijanje zaraze. Veliki broj lekara živeo je po gradovima, dok je broj seoskih opština u kojima su oni živeli i radili bio neznatan.

Poznavaoci medicinskih prilika govorili su i o slabostima unutar samog lekarskog poziva, definišući ih kao posledicu malog stažiranja i slabog iskustva. Ministri socijalne politike bili su svesni tih problema, ali su ipak bili ekonomski ograničeni zbog malog broja kredita koji su korišć eni za podizanje bolnica, zdravstvenih zadruga i ambulanti. U poređenju sa krajem Prvog svetskog rata, kraj 1930. Kraljevina Jugoslavija dočekala je sa 80% više bolničkih postelja, ali to ni iz daleka nije bilo dovoljno da podmiri osnovne zdravstvene potrebe stanovništva. Bilo je jasno da banovine nisu u stanju da podižu nove bolnice i da je neophodno da to na sebe preuzme država. Konstatovano je da je stanje u bolnicama loše i pritom su posebno apostrofirane duševne bolnice. Govorilo se da bi poboljšanje kvaliteta osnovnog življenja uticalo na porast zdravstvenog standarda stanovništva. Da bi se to ostvarilo, Ministarstvu socijalne politike stavljeno je u zadatak da upotrebi sva sredstva da bi poboljš alo kvalitet vode za piće. Dogovoreno je da se ministarstvo postara da izvrši asanaciju zapuštenih sela i da podigne bolnice za koje se utvrdi da su neophodne. Da je ovo bio spisak neostvarenih potreba, priznali su i sami narodni poslanici nekoliko godina kasnije, kada su konstatovali da u celoj državi postoji samo 25.000 bolesničkih postelja, što je za zemlju od 14 miliona stanovnika bilo nedovoljno, jer je standard predviđ ao da njihov broj iznosi 75.000. Mnogi bolesnici sa dijagnozom neophodnog hirurškog zahvata vraćani su kućama, pod izgovorom lekara da im operacije nisu neophodne, zbog čega su kasnije umirali. Dešavalo se da su bolnice vraćale kućama čak i bolesnike sa infektivnim bolestima tako da su oni i dalje neometano širili zaraze. Vreme vladavine integralaca donelo je novi pristup zdravstvenoj i higijenskoj oblasti. Nameravajući da se predstave kao uspešniji u odnosu na svoje prethodnike, članovi vlade i ministar socijalne politike Ivan Pucelj smatrali su da se zdravstvenoj službi neopravdano i mnogo prebacuje, uprkos tome što je navodno mnogo postigla za podizanje opšteg zdravstvenog nivoa, a posebno kada je reč o kulturnom oblikovanju seoskog stanovništva. Ministar je proglasio da su bolesti poput pegavca, povratne groznice i velikih boginja ugušene, a da su ostale bolesti u opadanju, između ostalog zahvaljujući i vakcinaciji 400.000 ljudi protiv velikih boginja. Suzbijanju veneričnih bolesti bila je posvećena pažnja, jer je zabeleženo da su lekari izvršili preko 500.000 pregleda bolesnika i onih za koje se sumnjalo da su zaraženi. Priznao je da se nije mnogo postiglo u pogledu usavršavanja bolnica i higijenskih zavoda, iako ih je definisao kao institucije neophodne da bi se postigli rezultati u radu na fizičkom jačanju stanovništva. Samokritički se osvrnuo i na sredstva izdvojena za zaštitu dece i mladeži u socijalnoj sferi, naglasivši da je privatna inicijativa humanitarnih organizacija jedini način da se pomogne deci u uslovima kada država ne može da izdvoji potrebna sredstva.

Ovu turobnu sliku dopunili su svojim izlaganjem i neki poslanici, ističući da je nedostatak lekara postao gorući problem socijalne i zdravstvene politike. Tokom 1932. godine Jugoslavija je imala 4644 lekara, od čega je u gradovima bilo 3850, a na selu samo 794, što je bilo manje nego u Beogradu, gde je živelo 812 lekara. I oni lekari koji su navodno živeli na selu boravili su po gradovima, a na svoja radna mesta odlazili su retko, jednom u dve nedelje, pod uslovom da je selo imalo ambulantu.

Razmišljanja o potrebi funkcionalne promene zdravstvene državne politike nisu mogla da zaobiđu činjenicu da se od 1918. do 1932. u vladama promenio 31 ministar socijalne politike i 25 ministara narodnog zdravlja. O planskom i sistematskom radu u tim uslovima nije moglo biti govora. U doba kada je ekonomska kriza potresala i same državne temelje razumljivo je da je ministar socijalne politike bio u nezgodnoj poziciji da brani veoma mali budžet od 240 miliona dinara za podmirivanje svih socijalnih i zdravstvenih problema, uključujući i invalidske penzije.5 Uprkos naporu jugoslovenskih političara, poboljšanje katastrofalne zdravstvene situacije nije bilo primetno ni tokom 1938. godine.

Ekspoze Dragiše Cvetkovića, ministra socijalne politike u vladi Milana Stojadinovića, pokazao je ponor između državnih napora i surove svakodnevice življenja. Pokazalo se da Jugoslavija nije posedovala ni izdaleka dovoljan broj ustanova za lečenje i prevencije svih bolesti, a koje bi bile ravnomerno raspoređene po čitavoj zemlji. Smrtnost odojčadi bila je toliko visoka, 15,49% za period 1930-1934. godine, da su čak i nekritič ki raspoloženi političari naglašavali potrebu njenog hitnog smanjivanja.

Tuberkuloza, sa svim zdravstvenim posledicama koje je nosila, širila se na selu takvom brzinom da je postojala opasnost od izjednačenja broja bolesnih u gradovima i selima do te mere da se država plašila da će se epidemija oteti kontroli. Ni sa drugim, manje raširenim, bolestima nije bilo nekog ozbiljnijeg napretka u njihovom potiskivanju. Malarija je pogađala skoro pola miliona ljudi i negativno je uticala na prirodni priraštaj i radne sposobnosti obolelih. Rezignirano se primećivalo da rešenje nije u davanju velikih doza lekova nego u istrebljivanju legla komaraca i isušivanju baruština. Bilo je poslanika koji su uočavali značaj akcije isušivanja za rešavanje socijalnih pitanja ratnih invalida dodeljivanjem tako dobijenog zemljišta njima na obradu. Širenje mreže preventivne medicine do pojedinih delova države kao da nije dopiralo, pa se procenjivalo da postoji preko 30 srezova u kojima je stanovništvo masovno bilo zaraženo sifilisom. Ekonomska situacija se i ovde pokazala kao nerešiv problem, pošto u budžetu nije bilo dovoljno sredstava za nabavku lekova i zapošljavanje preko potrebnog medicinskog osoblja.

Dok se na jednoj strani govorilo o navodnoj zabrinutosti države, indirektno se priznavalo da proizvodnja neophodnih lekova u zemlji nije ni pokrenuta, a da su državni organi tek počeli da razmatraju politiku jeftinijih nabavki lekova na veliko iz inostranstva.

Akutne i zarazne bolesti u nekim selima kosile su čitave porodice, a posebno pegavi i trbušni tifus. Ni ovde nije vođeno dovoljno računa, što ilustruje priznanje ministra da je suma izdvojena za borbu protiv pegavog tifusa bila ”neznatna”. Statistika opšte smrtnosti bila je neumoljiva, pokazujući da je od 1924. do 1936. pomrlo 19,25 promila od ukupnog broja procenjenog stanovništva. U tom periodu od tuberkuloze je umrlo preko 400.000 ljudi, što je bilo četiri puta više nego u Nemač koj. Za takvu zdravstvenu sliku ministar je krivio nedovoljnu ishranu naroda, koja je po njemu bila glavni razlog za veliki broj nesposobnih regruta stasalih za vojsku. Slika koju su poslanici u Narodnoj skupštini, bez obzira da li je reč o poziciji ili opoziciji, imali o zdravstvenoj situaciji njihovih birača bila je izuzetno loša, a primeri koji su služili za ilustraciju stanja dokazivali su da je svakodnevni život bio daleko od osnovnih zdravstvenih standarda tipičnih za modernu državu. Poslanici iz Bosne posebno su insistirali na iskorenjivanju endemskog sifilisa, ilustrujući zahtev tragedijom osmočlane seoske porodice u kojoj je samo najstariji član porodice od 75 godina bio zdrav. Njegove dve ćerke bile su gluve, a žena nije imala nos, isto kao i dva sina i snahe. Ovo je redak dokaz da je invalidnost kao posledica zdravstvenog nemara bila prisutna i poznata, ali je sasvim drugo pitanje da li se ta vrsta invalidnosti shvatala kao invalidnost ili samo kao posledica bolesti. Lepra je bila raširena po Drinskoj, Vrbaškoj, Zetskoj i Vardarskoj banovini, a nije postojala ni jedna ustanova specijalizovana za smeštaj bolesnika. Državna bolnica u Sarajevu je podigla baraku, iz koje su zaraženi bežali i na taj način širili bolest.
Policija je bila prisiljena da se bavi hvatanjem odbeglih bolesnika, dok je za poslanike ovo bio ne toliko zdravstveni koliko ekonomski problem zbog negativne slike jugoslovenskog turizma. Običan stanovnik Bosne nije bio u situaciji ni da kupuje sapun za pranje rublja, koga je bilo toliko malo da je jedna košulja dolazila na celu porodicu, koja se njome služila. Zato nije ni čudo što se u tim krajevima pojavljivao trbušni tifus kao posledica upotrebe nečiste vode za piće. Ljudi su pili vodu iz bara, a kada bi dolazilo do neke zaraze, sreski lekari nisu mogli da odu na teren bez odobrenja uprave banovine, tako da je izveštaj o bolesti sastavljala lokalna žandarmerija. Bilo je slučajeva da su vlasti iz banovina tražile od žandarmerijske stanice da ponovi izveštaj sa taksativno nabrojanim opisima simptoma bolesti, a da za to vreme lekar nije smeo da uđe u zaražene krajeve u kojima se umiralo. Od ministra socijalne politike, na skupštinskim zasedanjima, tražilo se da ukine ovako loše zakone i da poboljša mrežu zdravstvenih institucija. Duševni bolesnici iz Drinske, Zetske i Vrbaške banovine bili su suočeni sa nedostatkom ustanova za lečenje, ali i sa komplikovanom procedurom prijema, koja je podrazumevala da se za svakog bolesnika pojedinačno dobije dozvola od Ministarstva socijalne politike za njegovo lečenje. Ni sami lekari nisu bili na dovoljno visokom moralnom nivou koji je zahtevala njihova profesija.

Govorilo se da su mnogi doktori odbijali da prime u bolnicu siromaš nog pacijenta dok im on unapred ne da 100 dinara, tobože na račun budućih bolničkih troškova. Tako su banovinske bolnice ostajale nedostupne za siromašne, bez obzira da li su bili u pitanju ljudi sa invaliditetom ili bez njega. Sami lekari, kojih je bilo među narodnim poslanicima, nisu se ustručavali da kritikuju rad svojih kolega u bolnicama, jer su po njihovim rečima pretvorili državne bolnice u “dućane” i koristili su svaku priliku da nametnu bolesnicima privatnu lekarsku praksu, kao bolje rešenje od državnih bolnica do te mere da su sabotirali postavljanje modernih instrumenata kako bolnice ne bi konkurisale privatnim ordinacijama. Bilo je slučajeva da su privatne ordinacije otvarane preko puta državnih bolnica, u kojima su aparati odlično funkcionisali, dok su se u bolnicama jako brzo i sistematski kvarili. Ni u gradu, kao centru industrijske proizvodnje, situacija na zdravstvenom nivou nije bila naročito povoljna. Podaci Središnjeg ureda za osiguranje radnika govore da je zdravstveni standard bio na prilično niskom nivou. Od 474.610 osiguranih radnika godine 1926, broj oboljenja na 100 radnika pao je sa 45,2% na 38,8% u poređenju sa vremenom pre Prvog svetskog rata, ali je broj smrtnih slučajeva porastao sa 5,4 na 6,5 promila obavezno osiguranih članova. Od bolesti, najviše raširena bila je tuberkuloza raznih organa. Bila je to i posledica razvoja industrijskih grana sa velikim rizikom po ljudsko zdravlje. Najrizičniji bili su rudarstvo i topioničarstvo. Za njih nije postojala statistika o procentima oboljenja.

U hemijskoj industriji 61,3% osiguranih radnika bilo je bolesno, a nešto manji broj bolesnih zabeležila je, rečnikom osiguravajućeg ureda rečeno, industrija kamena i zemlje, u kojoj je procenat obolelih bio 58,2%. Treća u najviše rizičnoj grupi bila je industrija drveta i kosti, sa 56,4% bolesnih osiguranika. Razlozi za rizik hemijske industrije nalazili su se u tome što su radnici bili izloženi štetnoj prašini i gasovima, a živeli su nehigijenski zbog sezonske prirode njihovih poslova. Više od 1/3 svih smrtnih slučajeva radnika bilo je prouzrokovano tuberkulozom. Ozlede na poslu su prouzrokovale 7,09% smrtnosti. Jedanaest godina kasnije nesposobnost za rad postajala je sve češća pojava, tako da je 1937. godine bilo 360.284 onesposobljena radnika, što je predstavljalo povećanje u odnosu na prethodnu godinu za 66.062 ili 22,45%. Tuberkuloza je i dalje bila glavni uzrok smrtnosti radnika, a posebno tuberkuloza pluća, a potom povrede na radu. Godišnje je od tuberkuloze obolevalo 200.000 Jugoslovena, a 50.000 je umiralo od posledica te bolesti. U celoj državi bilo je izdvojeno samo 3.000 kreveta za tuberkulozne, a potrebe su bile 40.000. Zapuštenost radionica i fabrika, u zdravstvenom smislu, ilustruje podatak da preduzeća u Jugoslaviji, naročito ona srednja i mala, nisu imala posude za pljuvanje, a neke industrije, kao što su bile ciglane, mlinovi i pilane, nisu imale ponekad ni pijaću vodu, dok su toaleti, tamo gde ih je bilo, održavani na izuzetno niskom nivou. Nije samo opšta zdravstvena politika bila nepoznanica za firme nesklone zaštiti radnika. Ni profesionalna oboljenja, pa ni trovanja na radnom mestu, nisu prijavljivana institucijama za osiguranje radnika, iako su lekari dobili naređenja da rizična preduzeća moraju podvrgavati higijenskom nadzoru. Bilo je i opiranja radnika zaštitnim merama na poslu, posebno u livnicama, jer radnici nisu hteli da nose zaštitnu obuću. Zaštita na radu nije bila dovoljno razvijena tako da je tokom 1937. godine Središnji ured za osiguranje morao 772 puta da opominje razna preduzeća zbog pomanjkanja zaštitnih mera. To mu nije bila primarna funkcija, ali morao je to da radi pošto su inspekcije rada bile zauzete štrajkovima i socijalno-političkim sporovima do te mere da nisu obraćale pažnju na ono što je inače bio njihov posao. Deo nesreća na radu treba pripisati neiskustvu radnika sa mašinama, jer su najčešće bili sa sela i izloženi brzom tempu rada, pa nije čudo da je između 1931. i 1935. prijavljeno 72.538 nesreća na radu.

Možda je sistem zaštite mogao biti efikasniji da nije dolazilo do sukoba kompetencija. Iako je Središnji ured propisao pravilnike o sigurnosti tokom rada u raznim industrijskim granama, Ministarstvo socijalne politike nije ih moglo sprovesti u život, jer je Ministarstvo trgovine i industrije odbijalo da prizna njegovu nadležnost za propisivanje pravilnika o zaštiti na radu.

Način života, prepun raznih praznoverica i predrasuda, uticao je na porast uzroka invalidnosti u obrazovno i kulturno zapuštenim krajevima.

Razmišljajući o uzrocima slepila, lekari su upozoravali da je neadekvatno staranje o telu bilo često presudno za sticanje invalidnosti. Seljaci su imali naviku da oštećene i ozleđene oči izlažu istim naporima kao kada su bile zdrave i nisu imali predstavu da za svaku nečistoću na oku, privremene slučajeve slepila i gnojenja treba otići lekaru. Neupućenost roditelja bio je glavni uzrok raširene kategorije invalida “slepih od rođenja”, iako je medicina tvrdila da to slepilo nastaje tek posle porođ aja, zato što porodica nije prijavila pojave kao što su gnojave oči i otečeni kapci. Postojala je i bolest skrofuloza ili firciger, koja je dovodila i do slepila dece, a razlog njene široke rasprostranjenosti ležao je u nezdravoj ishrani i lošem negovanju mališana. Dubina higijenskog neznanja bila je tolika da su se očne bolesti lečile sredstvima koja ne samo da nisu pomagala već su direktno uticala na pogoršavanje zdravstvenog stanja. Išlo se toliko daleko da su se razni nadrilekari bavili lečenjem slepila preporučujući bolesnicima da ispiraju oči svojom mokraćom, paprikom i rakijom. Upotreba mokraće dovodila je do širenja bolesti poznate kao očni kapavac, koja se mogla lečiti kod dece, ali je kod odraslih neminovno vodila slepilu. Položaj invalida u monarhističkoj Jugoslaviji zavisio je od shvatanja invalidnosti i od toga koji su invalidi bili u fokusu društvene brige.
Polazilo se od stvorenih predrasuda po kojima su invalidi, bez obzira na vrstu invaliditeta i stepen invalidnosti, pravno doživljavani, prema rečima Slobodana Jovanovića, kao posebna vrsta “privredno slabijih” osoba.
O njima se nije ni razmišljalo u kategorijama njihove pravne i ekonomske jednakosti sa osobama koje nisu bile invalidi. Iz takvih shvatanja proizlazila je celokupna socijalna i zdravstvena politika Kraljevine Jugoslavije prema njima. Prema dostupnim podacima, 1925. bilo je 52.425 priznatih ratnih invalida, ali to je bio tek manji broj, jer su svi jugoslovenski zakoni o ratnim invalidima bili saglasni u diskriminatorskoj odredbi da invalidi sa procentom oštećenja nižim od 20% nemaju nikakva prava na socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Bilo je mnogo civilnih lica sa invaliditetom. Kada je Središnji ured za osiguranje radnika iz Zagreba 1926. godine objavio nepotpunu evidenciju invalida od posledica nesreća na radu, procenjivalo se da ima oko 11.685 invalida rada sa ostvarenom penzijom. Penzije nisu bile stalne i sigurne, niti se tom statistikom obuhvatao broj invalida rada izvan sektora osiguranja, kojih je sigurno bilo. Zbog propisa da na prinadležnosti po ovom osnovu ne mogu računati oni radnici čije su radne sposobnosti umanjene za manje od 20%, ne može se ni približno ustanoviti njihov stvarni broj. Tokom 1939.godine bilo je 16.769 invalida rada. Po podacima iz 1928. godine, u jugoslovenskoj državi postojala su 88.693 deteta ometena u razvoju, od čega samo 540 socijalno i obrazovno zbrinuta u 7 zavoda, koji su im mogli pružiti neke mogućnosti za obrazovno i profesionalno usavršavanje.

Među njima, bilo je 11.536 slepih, 16.571 gluvonemih, 38.000 sa fizičkim oštećenjima i 22.586 mentalno ometene dece. Medicina i defektologija prve polovine 20. veka postepeno su ulazile u složenu problematiku nastanka invalidnosti. Nepovoljan status malih invalida dovoljno otkrivaju teze da porodice treba “sačuvati” od takve dece i prećutno odobravanje državi koja je na sebe preuzela pravo da u preventivne svrhe vrši i nasilnu sterilizaciju ove neželjene populacije.

Za pionire specijalnog vaspitanja invalidnost dece bila je posledica nedostatka neophodne “organske energije” i oštećenja nervnog sistema.

Među uzroke invalidnosti svrstavani su razni razlozi, ali je naglašavana uloga nedovoljne ishrane. Ni sama medicina nije bila pošteđena predrasuda naučnog karaktera, pa se mislilo da je rahitis čest uzrok psihičkih poremećaja kod dece. U nepovoljne faktore koji su pogodovali stvaranju rahitisa, koje je kasniji razvoj nauke opovrgao, svrstavani su alkoholizam roditelja, nedovoljna fizička zrelost majke, česti porođaji i infektivne bolesti. Dobra strana ovih predrasuda bila je u naglašavanju uloge klimatskog oporavka u lečenju dečje invalidnosti. Malokrvnost i bledilo kao fizičke pojave ukazivale su tadašnjim lekarima na moguću vezu organskih i psihičkih poremećaja, a naglašavalo se da deca sa dugim trajanjem bledila i malokrvnosti postaju žrtve zaostajanja u umnom razvoju, koje je pretilo posledicama trajne invalidnosti. Među naslednim i prenosivim bolestima koje su stvarale invalidnost, govorilo se o sifilisu kao pojavi koja razara ćelije nervnog sistema, stvarajući razne paralize, što se ispoljavalo u ponašanju koje se tretiralo kao maloumno ili ludo. Od ostalih bolesti pominjani su razni oblici zapaljenja moždane kore, a retki preživeli od te bolesti bili su suočeni sa trajnim posledicama slepila, gluvoće, mentalnih i motornih poremećaja. Sledeću grupu uzroka invalidnosti činile su razne tuberkuloze moždane kore, a u posebnu grupu svrstavane su bolesti uopšteno nazvane infantilnim oboljenjima mozga. Radilo se o bolestima koje će tek kasnije biti preciznije određene kao razne vrste paraliza i plegija. Na tadašnjem nivou znanja smatrano je da je uzrok ovih pojava bio u nepravilnostima pri stvaranju moždane kore, a neki lekari išli su dotle da su uzrok ovih bolesti tražili u eventualnom potresu mozga kod majke pre trudnoće. Uobičajeno je bilo gledište po kome je većina nervnih poremećaja bila usko povezana sa anatomskim promenama, što je dovodilo do uočavanja veze između “intelektualnih anomalija” i fizičkih nedostataka. Predrasuda, uslovljena ovakvim ponašanjem, bila je u stavu da dete sa ovakvim simptomima fizičke invalidnosti automatski postaje predmet specijalnog školstva, mada se otvoreno priznavalo da svako takvo oboljenje ne mora značiti automatsku mentalnu retardiranost. Tih godina malo šta se sa sigurnošću moglo reći o mentalnoj retardiranosti ili, kako su je tada nazivali, slaboumnosti. Tadašnja medicina još nije imala jedinstven kriterijum za definiciju tog stanja. Dok su jedni smatrali da se ova bolest najčešće pojavljuje kod dece sa nestabilnim ponašanjem i “psihopatičkom konstitucijom”, drugi su mislili da je osnovna karakteristika slaboumnosti nedostatak pažnje. Po trećoj vrsti definicije, “abnormalno” dete sa govornom manom bilo je u pedagoškom smislu na lestvici “idiota” prvog stepena. Gluvonemo i slepo dete bili su po toj kategorizaciji na nivou “idiota” drugog stepena. Oba stepena nisu imala primarno medicinski karakter, za razliku od deteta mentalno ometenog u razvoju što je bio čisto medicinski pojam i označavan je “idiotizmom” trećeg stepena. Dakle, ni oni koji su bili zaduženi za lečenje, a ni oni koji su bili zaduženi za vaspitavanje maloletnih invalida, nisu bili lišeni predrasuda o svojim štićenicima i pacijentima, pa stoga i ne treba da se čudimo što je dobar deo medicinskog žargona i leksike u svakodnevnom životu služio i kao mehanizam za uvredu i potcenjivanje.

Nerazvijenost medicine dovoljno ilustruje mišljenje da se psihičkoj abnormalnosti ne može postaviti zahtev strogo naučnog karaktera, jasnog postavljanja granice i stepenovanja različitih stanja. Neki lekari su bili protiv svake klasifikacije kao takve, dok su drugi pravili relativno jednostavne opisne kategorije. Profesor Kufner, vodeći autoritet na polju medicinskog razumevanja invalidnosti, postavio je tri stepena na kojima se bazirala mentalna retardiranost. Sva tri stepena bila su u parovima.

Prvi stepen podrazumevao je par tupoglavost-idiotizam, drugi slaboumnost-imbecilnost, a treći, možda najlakši, nedotupavost-debilnost.

On je izložio mišljenje da je anatomsko merilo slaboumnosti nedovoljan razvitak celokupnog organizma ili pojedinih organa.

Drugim rečima, svaki fizički invalid, koji je rođen sa tim nedostacima, imao je mentalno slabije razvijene kapacitete i samim tim nije mogao računati na ravnopravnost u društvu, obrazovanju i vaspitanju sa zdravim osobama. Sa pedagoškog stanovišta postojala je posebna kategorizacija prema sposobnostima dece za obrazovanje. Po njoj su slaboumni na nivou debila bili sposobni za obrazovanje i vaspitanje. Imbecilna lica bila su sposobna za vaspitanje ali ne i za obrazovanje. Treći stepen obuhvatao je invalide nesposobne i za obrazovanje i za vaspitanje, koji su dobijali, nimalo laskav, epitet idiota. Najteži oblik slaboumnosti bio je kretenizam. Takvi invalidi nisu mogli da nauče čitanje i pisanje, a kretenizam je povezivan sa nepravilnim radom štitne žlezde. Među predrasude tadašnje medicine spadalo je verovanje da je moguće povući znak jednakosti između duševne i fizičke zaostalosti. Razlog javljanja invalidnosti tumačen je kao posledica poremećaja “unutrašnje sekrecije ćelije”, što je bilo daleko od istine. Registar zabluda rastao je sa pokušajem da se “slaboumnoj” deci pripišu neke posebne fizičke karakteristike, bilo da se radi o raznovrsnim oblicima lobanje ili o drugim manjim oblicima fizičkih deformiteta. Poseban kuriozitet bilo je verovanje da je izvestan procenat levaka imao fizičku invalidnost sa mogućim posledicama na mentalnom planu. Fizički opis invalida tako se kretao u dijapazonu od pravilnog uočavanja invalidnosti do donošenja zaključaka o invalidnosti na osnovu navodnih anomalija, koje same po sebi to uopšte nisu bile. Ipak, poznavaoci dečje patologije povremeno su upućivali apele za povišen oprez, insistirajući da ni jedna od fizičkih karakteristika nije glavna, nego da se radi samo o sekundarnim posledicama maloumnosti, mada je naglašavano da neke od tih anomalija može imati i čovek bez invaliditeta.2 Slika mentalne i psihičke invalidnosti ubrzano se menjala kroz ceo 20. vek. Razne škole psihijatrije imale su različite pristupe pacijentima, uključujući i one koje su odbacivale pravo bolesnika na dostojanstvo i donošenje odluka. Za razliku od ne tako davne prošlosti, kada su mentalni bolesnici bili predmet prezira i poruga, status i pogled društva na te bolesti promenio se toliko da je ludilo počelo da uživa neku vrstu kulturnog prestiža, naročito u nekim umetničkim krugovima. Uzalud su psihijatri upozoravali da ludilo nije kategorija koja bi mogla estetski da zavede publiku i stvaraoce, već da je u pitanju stanje koje se ne može opisati pozitivnim rečnikom. Upravo zato što je medicina sklona negativnom određenju mentalnih bolesti, po pravilu sve naučne rasprave o njima daju sliku čudovišta promašenog na ličnom i grupnom planu i skoro po automatizmu isključuju bolesnika iz ljudske zajednice baš na osnovu mentalne različitosti. Neki psihijatri veruju da se iza ludila krije ritual neuspešne pobune. Pošto se radi o stanju koje nije lako opisati normalnim rečima, diskurs mentalnih bolesti pati od razdvajanja i naglašavanja pojedinih aspekata na štetu celine. Jedni naglašavaju da je ludilo kriza identiteta, gubitak jedinstvene ličnosti i rascepkanost između raznih osećanja što dovodi do stanja nesigurnosti i osećaja da je bolesniku uskraćena sloboda. Drugi ističu da su svi ljudi u svom životnom iskustvu doživeli splet mentalnih osobina koje karakterišu psihičke bolesnike: beznađe, samokažnjavanje, strah, gubljenje navika, odsustvo fizič kih zadovoljstava, osećaj zbunjenosti i panike. Diskurs isključenja mentalnih bolesnika jači je zbog podsvesnog straha da svako može da upadne u njihov svet i iz straha da se to ne desi ljudi najčešće žele da takve bolesnike vide izvan svoje sredine, a na psihijatriji je, po prećutnom društvenom mišljenju, da taj proces ubedljivo obavi preko medicinskih znanja i statusa koje ona nose, ali i upotrebom raznih tehnika isključivanja. U novije vreme sama psihijatrija stavlja sebe pod znak pitanja, istražujući da li su mentalni bolesnici devijantne osobe i prestupnici neophodni zajednici da bi im ona pripisala vlastite negativne osobine.

Dvosmislenost pristupa prema mentalnim bolesnicima može se porediti sa dvosmislenošću odnosa društva prema invalidima drugog porekla. Sa jedne strane, dopušteno im je da učestvuju u društvenom životu na mestima i u okolnostima u kojima je njihov hendikep tolerisan kroz dva arhetipska lika: dvorske lude i genijalnog umetnika. Sa druge strane, izlagali su ih ruglu, odbacivali, uskraćivali im prava baš zato što je slika njihove bolesti mogla da zapreti svakom pojedincu. Etnopsihijatrija, iako veoma mlada naučna disciplina, postigla je veliki rezultat otkrivši da se psihička bolest priznaje i vrednuje samo tamo gde je prepoznata u okviru određene kulture. Može se reći da pojedini vidovi duševne bolesti mogu postati i neka vrsta modnog trenda. Tako je velika histerična kriza iz 19. veka, koja je odigrala veliku ulogu u istoriji psihoanalize, nestala sa medicinske scene u toku 20. veka, a njeno mesto zauzela je frigidnost, koja je u to vreme bila vrlina, a danas se smatra za manu i poremećaj. To je ipak pomak u diskursu moći znanja u poređenju sa drevnim društvima. Ludak je prvo imao atribute svetosti, bez obzira da li se radilo o demonskoj ili religioznoj kategoriji.

Od renesanse i reformacije preovlađuje naučni pogled, prema kome psihički bolesnici predstavljaju opasne osobe asocijalnog tipa zajedno sa kriminalcima, razvratnim osobama i prosjacima. Prvi azili za njihov smeštaj bili su karakteristični po izmešanosti ovih isključenih kategorija. Tako je medicina postala utočište razlozima za isključivanje invalida svih vrsta, a posledica isključivanja bila je izolacija bolesnog pojedinca od društva i porodice.