Glavne osnove evropske filozofije pristupačnosti počivaju na priznavanju, prihvatanju i podsticanju prava svih ljudskih bića – na svim nivoima društva – uključujući i osobe sa ograničenjem u aktivnostima u kontekstu koji obezbeđuje visok stepen zdravlja, sigurnosti, udobnosti i zaštite životne sredine. Pristupačnost je bitan atribut održivosti izgrađenog okruženja u čijem je središtu osoba.
Maja 1985: na zahtev Biroa Evropske Zajednice za rad u korist osoba s invaliditetom, Holandski savet osoba s invaliditetom izrađuje studiju o zakonodavstvu i praksi u oblasti pristupačnosti u državama članicama.
Oktobra 1987: holandski CCPT, fi nansiran od strane Evropske komisije, pokreće inicijativu za evropski priručnik o ujednačenim i standardizovanim kriterijumima u oblasti pristupačnosti, uz nadzor upravnog odbora sastavljenog od eksperata iz različitih evropskih zemalja.
Novembra 1990: objavljivanje Evropskog priručnika, ali izgleda da sadrži previše detalja za koje ne postoji zajednički osnov na nivou Evrope.
1996: predstavljen je novi nacrt, na mnogo manjem broju strana i sa mnogo manje detalja. Naslov mu je Evropski koncept pristupačnosti. Premda ne predstavlja standard, Evropski koncept pristupačnosti preveden je na brojne jezike i koristi se u nekoliko zemalja radi revidiranja pristupa i smernica na nivou države. Evropska Komisija koristi Koncept u promovisanju pristupačnosti.
1999: koordinacija se prenosi sa holandskog CCPT na luksemburšku organizaciju Info-Handicap. Marketinške aktivnost u cilju šireg priznavanja Evropskog koncepta pristupačnosti i internet prezentacija.
2002: Odluka da se EKP revidira.
Odlomak preuzet iz publikacije „Evropski koncept pristupacnosti – tehnički priručnik 2003.“ Francesc Aragall, Izdanje na srpskom jeziku – Centar Živeti uspravno, Publikacija dostupna na www.czuns.org
Novembra 2003: Prezentacija revidiranog EKP u Luksemburgu.
Evropski koncept pristupačnosti 1996. nastao je kao rezultat zahteva Evropske komisije iz 1987. godine. Koncept je zasnovan na principima univerzalnog dizajna. Ovi principi se primenjuju u oblasti projektovanja zgrada, infrastrukture i osmišljavanju i proizvodnji građevinskog i potrošnog materijala.
1. Cilj je da se svima, uključujući osobe s invaliditetom, obezbedi okruženje koje je prikladno, bezbedno i prijatno za korišćenje.
2. Principi univerzalnog dizajna odbacuju podelu populacije na osobe s invaliditetom i bez invaliditeta.
3. Tamo gde je to primereno, univerzalni dizajn uključuje dodatna rešenja.
KOME JE NAMENJEN EVROPSKI KONCEPT PRISTUPAČNOSTI?
Projektovanje prostora u izgrađenom okruženju nije samo odgovornost arhitekata. Većina nas kao političari, stručnjaci, građani ili preduzetnici, utičemo na izgled našeg okruženja. Stoga je ova publikacija namenjena dvema grupama.
S jedne strane, svima onima koji su voljni da doprinesu defi nisanju karakteristika našeg okruženja imajući na umu razlike među ljudima i teškoće koje ti prostori mogu da prestavljaju za većinu stanovništva.
S druge strane, svim stručnjacima i političarima koji su već svesni da bi izgrađeno okruženje trebalo da bude pristupačno svima i koji su voljni da daju svoj doprinos naporima koje Evropa ulaže ka harmonizaciji u ovoj oblasti.
Veza između ove knjige i veb prezentacije EKP-a omogućiće isto tako svim ekspertima u ovoj oblasti da neprekidno daju svoj doprinos i na taj način unapređuju znanje o ovoj temi.
Evropski koncept pristupačnosti (EKP) NIJE evropski politički dokument, ali može da bude izvor inspiracije za političku akciju. On NIJE tehnički priručnik, ali može da posluži kao izvor informacija za izradu propisa i standarda.
Evropski koncept pristupačnosti trebalo bi da posluži kao most za povezivanje različitih oblasti na kojima specijalisti za pojedine teme rade. Njegov cilj je da svakoga učini svesnim posla koji drugi obavljaju i da podstakne sve ove ljude koji udružuju svoju stručnost da dođu do zajedničkog rezultata, a to bi trebalo da bude PRISTUPAČNOST ZA SVE.
LOBIRANJE ZA PRISTUPAČNOST
Pratio sam diskusije o pristupačnosti na evropskom nivou od ranih devedesetih: izgovoreno je i napisano mnogo toga s puno entuzijazma i strasti. Ostaje činjenica da još uvek ne možemo da tvrdimo da je Evropa pristupačna za sve.
Zašto je, uprkos tako brojnim političkim izjavama i obećanjima datim u prilog pristupačnosti, rezultat tako slabašan?
Zar je moguće da treba uložiti veće napore da priđemo svakoj pojedinačnoj grupi ljudi koja ima neku ulogu u praktičnoj primeni pristupačnosti i da je ubedimo?
Nekoliko pozitivnih primera koji izgleda da potvrđuju ovaj način razmišljanja:
Evropska direktiva o liftovima rezultat je bliskih pregovora predstavnika/ca pokreta osoba s invaliditetom i industrije liftova.
Evropska direktiva o gradskim i međugradskim autobusima delom je rezultat intenzivnog lobiranja od strane Evropskog foruma za prava osoba sa invaliditetom i njegovih organizacija članica.
Najpristupačniji gradovi Evrope imaju jasno defi nisanu strategiju da se konsultuju sa svim protagonistima koji mogu da pomognu u izradi takozvanih planova za pristupačnost.
Na lokalnom nivou, najbolji rezultati u usvajanju pristupa koji uvažava Dizajn za sve postignuti su posebnim partnerstvima sa zajedničkim ciljevima (znak predanosti).
Ideja o partnerstvima takođe predstavlja osnovni element u filozofiji evropskih projekata i mnoge dobre ideje rođene su u okviru njih.
Zaključak bi izgleda mogao biti da postoji nesumnjiva veza između lične posvećenosti i
šansi za uspeh inicijativa čiji je cilj poboljšanje pristupačnosti.
Mnogo se različitih interesa i strategija koristi u radu na pristupačnosti i sklon sam da verujem da je ova raznovrsnost razlog zbog čega stvari ne napreduju na ujednačen način.
Verujem da bi trebalo da postoji “Evropska agencija” nadležna da prati rasprave o pristupačnosti, prikuplja zvanične evropske dokumente i šalje ih svima koji ih traže, kao i primere dobre prakse koji se mogu koristiti kao sredstvo u obuci i prenositi na druge situacije.
Ova “Evropska agencija” bila bi ključni akter u organizovanju konferencija, sastanaka, obuka i razvoj materijala za informisanje, obuku i podizanje svesti – na Evropskom nivou – koji omogućavaju širenje znanja. Na primer, ova agencija trebalo bi da prevodi zanimljive materijale i dokumenta na sve zvanične evropske jezike kako bi ih učinila… pristupačnim za sve.
Naravno, rad na lokalnom nivou treba da obavljaju lokalni akteri, sa svojim lokalnim strukturama, ali mogli bi makar da koriste postojeće znanje na jeziku koji im je u njihovom kontekstu potreban.
U takvom sistemu ne bi bilo izgovora za izostajanje napretka. Evropa mora da obezbedi stručni okvir, ali motivacija i interesovanje da se poboljša pristupačnost moraju da dođu iz baze, to jest od korisnika, tehničara i političara.
ZAŠTO EVROPSKI?
Ukoliko je tačno da svako ima ista prava i obaveze što se tiče obrazovanja, zapošljvanja, zdravlja i kvaliteta života, onda je bitno da isto tako ima jednake mogućnosti za njihovo ostvarivanje, kako je to defi nisano u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija iz 1948.
Stoga je cilj EKP-a da poboljša i proširi konsenzus na nivou Evrope o karakteristikama koje izgrađeno okruženje (zgrade, ulice, itd.) treba da ima, tako da svi Evropljani, gde god da se na kontinentu nađu, bez obzira na kulturne razlike, mogu da uživaju u životu oslobođenom od prepreka.
Dana 14. 3. 2001. godine, Generalni direktorat (DG) za zapošljavanje i socijalna pitanja i Eurostat zajedno su objavili drugi godišnji Izveštaj o socijalnim prilikama u Evropi.
Izveštaj pruža kvantitativnu i kvalitativnu analizu evropskih socijalnih trendova, s posebnim naglaskom na kvalitet života evropskih građana. Posle Lisabonskog samita i usvajanja Agende za socijalnu politiku na zasedanju Saveta Evrope u Nici, koncept kvaliteta je više nego ikad u žiži onoga što Zajednica treba da uradi.
Umnožavanje je dozvoljeno uz navođenje izvora, osim tamo gde je drugačije naznačeno.
U slučajevima kada mora da se dobije prethodna saglasnost za umnožavanje ili korišćenje pisanih ili multimedijskih informacija (zvuk, slika, softver, itd.), takva saglasnost poništava gore navedenu opštu saglasnost i jasno određuje ograničenja u primeni.
ZAŠTO KONCEPT?
Koncepte stvaramo da bismo uobličili svoje misli, analizirali informacije koje dobijamo i poredili ih sa onim što već znamo, u potrazi za koherentnim stavom koja će nas voditi do pravog saznanja.
Evropski koncept pristupačnosti predstavlja sredstvo koje treba da koristimo da bismo uredili i oblikovali svoje okruženje, kako bi odgovaralo svakom pojedincu koji ga koristi. Da bismo to postigli, moramo da analiziramo postojeće informacije i uporedimo ih sa stvarnim potrebama stanovništva, uvek imajući na umu da je zajednička karakteristika ovog stanovništva upravo njegova raznolikost.
Tako, Evropski koncept pristupačnosti (EKP) mora da bude osnovni vodič za svakodnevni rad za sve one ljude i tela koji se bave izgradnjom našeg okruženja – kao što su političari, građevinske firme, dizajneri, službenici.
Kao što je već istaknuto, ovo ne podrazumeva standardizaciju ili kulturno jednoličje. Rad sa ovim konceptom znači poštovanje funkcionalnih zahteva pristupačnosti, očuvanje specifi čnih karakteristika svake kulture i običaja različitih grupa stanovništva.
Stoga, EKP nije niz tabela mera i materijala, već pre vodič kroz rešenja koja podrazumevaju kvalitet života.
I da rezimiramo: okruženje stvoreno po Evropskom konceptu pristupačnosti treba da poštuje identitet zemlje i običaje njenog naroda, ali isto tako treba da uvaži društveni i tehnološki napredak. Drugim rečima, mora da uzme u obzir raznolikost stanovništva i pomake u standardima kvaliteta.
ZAŠTO PRISTUPAČNOST?
Izgrađeno okruženje trebalo bi da omogući svim pojedincima da se razvijaju kao ličnosti. Prema tome rešenje treba da uzme u obzir raznolikost stanovništva i potrebu svih nas da budemo samostalni. Stoga, izgrađeno okruženje, sa svim svojim elementima i komponentama, treba da bude tako osmišljeno da svakome omogući pristup različitim sadržajima: npr. kultura, prostor, objekti, komunikacija, usluge, privreda, učešće, itd.
Dakle, pristupačno okruženje treba da:
1. uvažava raznolikost korisnika. Niko ne treba da se oseća marginalizovanim i svi treba da budu u mogućnosti da dođu do njega.
2. bude bezbedno: treba da bude bez opasnosti po sve korisnike. Stoga, svi elementi koji predstavljaju sastavne delove nekog okruženja treba da budu osmišljeni imajući na umu bezbednost (klizavi podovi, izbočeni delovi, dimenzije, itd.).
3. bude zdravo: ne bi trebalo da predstavlja opasnost po zdravlje ili da izaziva probleme onima koji boluju od određenih bolesti ili imaju neku alergiju. Štaviše, trebalo bi da podstiče zdravo korišćenje prostora i proizvoda.
4. bude funkcionalno: treba da bude projektovano tako da može da posluži svrsi za koju je namenjeno bez ikakvih problema ili teškoća. Na primer, bilo bi apsurdno projektovati zdravstveni centar ne vodeći računa o tome da širina hodnika treba da omogući nesmetano mimoilaženje dvaju nosila i da vrata treba da budu dovoljno široka da nosila mogu da prođu.
5. omogućava lako snalaženje i razumljivost: svi korisnici treba da budu u stanju da se bez teškoća orijentišu u datom okruženju i stoga je bitno voditi računa o sledećem:
a. Jasna informacija: korišćenje oznaka koje su zajedničke u različitim zemljama, izbegavanje reči ili skraćenica iz lokalnog jezika koje mogu da navedu na zabunu: na primer, korišćenje slova C na slavinama, koje sugeriše Cold (hladno) na engleskom, ali Caliente (što znači vrelo – dakle, sasvim suprotno) na španskom jeziku.
b. Raspored u prostoru: treba da bude koherentan i funkcionalan da bi se izbegli dezorijentisanost i zbunjivanje korisnika.
6. bude lepo na oko: odabrano rešenje treba da bude estetski prijatno jer će, zahvaljujući tome, lakše da bude prihvaćeno od svih korisnika (pri tome uvek voditi računa o prethodnih pet tačaka).
ZAŠTO IZGRAĐENO OKRUŽENJE?
Razlikujemo dve vrste okruženja: prirodno i izgrađeno.
1. Prirodno okruženje: razvoj prirodnog okruženja zavisi isključivo od delovanja prirodnih elemenata (kiša, vetar). Čim se prirodno okruženje, kao što su na primer šume, izmeni da bi ga ljudi koristili, ono postaje deo izgrađenog okruženja.
2. Izgrađeno okruženje: to je okruženje koje su stvorili ili izmenili ljudi tako da u
njemu mogu da žive.
Primeri izgrađenog okruženja: zgrade, trgovi, vozila (prevoz), parkinzi, ulice, dečja igrališta, spomenici, vodovodi/gasovodi, itd. Prirodni parkovi – u kojima je život biljaka zaštićen, i obeležene staze i obezbeđene druge usluge i plaže – sa opremom (rampama, stazama na pesku, itd.) koja olakšava pristup do njih i različitih usluga koje nude i koja obezbeđuje posebna pomoćna sredstva pri kupanju (plutajuće platforme za decu, plutajuće stolice za osobe sa problemima u kretanju, ili bove koje označavaju bezbedna područja).
Na taj način izgrađeno okruženje podrazumeva bilo koji prostor osmišljen od ljudi za ljude, bilo da je javan ili privatan, a njegova pristupačnost stoga zavisi od nas.
Međutim, ova publikacija posebno se odnosi na arhitekturu i urbanizam, pošto je više vremena potrebno da se postignu promene kada je građevinski projekat završen: ukoliko su rešenja osmišljena ne uzimajući u obzir pristupačnost, onda zgrade i prostor mogu veoma dugo da ostanu nepristupačni, a njihovo kasnije ispravljanje može da bude skupo.
IZVOD IZ IZVEŠTAJA EKSPERTSKE GRUPE SASTAVLJENE OD STRANE EVROPSKE KOMISIJE
Pristupačno izgrađeno okruženje ključan je element u ostvarivanju društva zasnovanog na ravnopravnosti i svojim građanima obezbeđuje samostalnost i sredstva za vođenje aktivnog društvenog i ekonomskog života. Ono je kamen temeljac uključivog društva, zasnovanog na nediskriminaciji. Naše društvo je utemeljeno na različitosti, što za posledicu ima potrebu da se izgradi okruženje bez prepreka, koje ne uzrokuje invaliditet i oštećenja. To znači da je pristupačnost svačija briga, a ne briga samo manjine s posebnim potrebama. U društvu koje je sve starije i raznolikije cilj bi trebalo da bude – i biće – promovisanje pristupačnosti za sve.
Pristupačnost je tako sastavni deo strategije pokrenute na Lisabonskom samitu, marta 2000. godine, koja ima za cilj podsticanje rasta, zapošljavanja i društvene kohezije. S obzirom da pristupačnost svima koristi, ona jača inkluziju i omogućava aktivno učešće osoba sa invaliditetom u ekonomskom i društvenom životu.
Ova strategija ima rok: 2010. godinu. Zato “agenda za pristupačnost “ koja je istaknuta u ovom izveštaju treba da se sprovede do tog istog roka – do 2010. godine.
Do tada, sve nove građevine, njihova neposredna okolina (trotoari, autobuske stanice,…) i okruženje (simboli, elektronski aparati,…), treba da postanu pristupačni za sve. Takav napor nalaže čvrstu političko volju – koje treba da se ojača na sledećem zasedanju Saveta Evrope u proleće 2004. godine. Ovo opredeljenje neophodno je da bi se pokrenuli svi konkretni koraci, kroz širok dijapazon mera – od prevoza do informacionih tehnologija, od prostornog planiranja do građenja – i svi zainteresovani akteri koji će biti potrebni kako bi se postigao stvaran napredak.
RAZVOJ GRADOVA KAO PRIMER POBOLJŠANJA PRISTUPAČNOSTI
Osnovna potreba prvih ljudskih naselja bila je da se zaštite od spoljnih pretnji. Od tada su se gradovi razvijali kao odgovor na potrebe koje su se pojavljivale tokom istorije.
Tako je razvoj gradova usmeravan društvenim potrebama, tj. potrebama stanovništva u različitim istorijskim trenucima. Međutim, način na koji se gradovi razvijaju isto tako neposredno utiče na društvenu svest. Okruženje koje isključuje određenu grupu dovodi do toga da stanovništvo u celini tu grupu isključi iz svojih svakodnevnih aktivnosti. Kao rezultat toga, grupa sama sebe marginalizuje, a posledica toga su getoi i izdvojeni prostori za pojedine grupe.
Stoga, imajući na umu da razvoj gradova zavisi od društvenih zahteva (posao, obrazovanje, razonoda, trgovina, privreda, itd.), kao i da se trenutno društvena potražnja pomera ka jednakim mogućnostima za sve, bez obzira da li žive u gradu ili izvan njega, postaje bitno da celokupno izgrađeno okruženje uključi one karakteristike koje su neophodne da bi se ta jednakost obezbedila, drugim rečima, da mora da bude pristupačno.
Da rezimiramo, pristupačnost je karakteristika onog okruženja ili predmeta koji omogućava da svako može s njim da uspostavi vezu i da ga lako, s poštovanjem i bezbedno koristi. Ovo znači jednake mogućnosti za sve korisnike, bez obzira na njihove sposobnosti, kulturno poreklo ili mesto boravka, za sve one aktivnosti koje predstavljaju deo njihovog društvenog i ličnog razvoja.
Prema tome, pristupačnost promoviše jednake mogućnosti, a ne uniformisanost stanovništva (kad je reč o kulturi, običajima ili navikama).
Kao rezultat razvitka ovog pristupa, danas se koristi koncept Dizajna za sve. On se shvata kao takva intervencija u okruženju, na proizvodima ili uslugama koja svima omogućuje da učestvuju u stvaranju našeg društva, obezbeđujući mu/joj jednake mogućnosti za učešće u ekonomskim, društvenim, kulturnim i aktivnostima u slobodno vreme. Osim toga, omogućavajući svim korisnicima da samostalno pristupe okruženju, da koriste i razumeju njegove različite delove, bez obzira na uzrast, rod, sposobnosti ili kulturno poreklo.
Pored toga, Dizajn za sve obezbeđuje budućim generacijama da u istoj meri uživaju u podsticajnom okruženju koje je izgrađeno vodeći računa o svima (održivost). Na taj način, može se reći da je Dizajn za sve fi lozofi ja i strategija planiranja čiji je cilj univerzalni pristup.
RAZVOJ GRADOVA KAO PRIMER POBOLJŠANJA PRISTUPAČNOSTI
Konačno, kao ilustracija gore navedenog, bilo bi zanimljivo da načinimo kratak pregled razvoja gradova, pošto je taj razvoj uvek bio povezan i sa promenama društvenih potreba – kao što su bezbednost, zdravlje i uvažavanje – i, prema tome, sa prilagođavanjem okruženja tako da bi se zadovoljile potrebe ljudi.
Prve grupe ljudi naselile su se u predelima koji su bili bogati za proizvodnju (ribarstvo, poljoprivreda) i to je obeležilo kraj nomadskog života. Mada je ono što je proizvođeno na
datom komadu zemlje prvobitno bilo namenjeno da ishrani porodicu koja ga je obrađivala, ljudi su kasnije počeli da stvaraju zalihe a zatim da ih prodaju, omogućujući tako pojavu onoga što danas nazivamo trgovinom.
Rađanje trgovine dovelo je i do pojave privatnog vlasništva, a u skladu s tim i do potrebe da se ono zaštiti. To je, pak, dovelo do nepristupačnosti gradova, bilo zbog zidova oko njih, ili zato što su se nikli na mestu koje, po svojim prirodnim obeležjima, nije bilo pristupačno (na primer: planinski vrhovi, zatvorene doline). Kako su se ljudi za stalno naseljavali na određenom mestu, da bi se postigao minimum kvaliteta života, pojavila se potreba da se razviju i sistemi za održavanje higijene (čišćenje javnih prostora, kanalizacija).
Mali i veliki gradovi, kakve ih danas poznajemo, pojavili su se iz tri razloga:
1. Porast stanovništva je sa sobom doneo potrebu da se gradovi prošire što je dovelo do rušenja okolnih zidova.
2. Potreba za pokretljivošću i prevozom dobara unutar grada dovela je do razvoja planova ulica i do pojave trotoara (čime se prostor predviđen za ljude razlikuje od onoga namenjenog kolima).
3. Podstaknuti trgovinom van granica gradskih zidina, gradovi su počeli da niču na obalama i duž puteva, na mestima koja su bila pristupačnija.
Kasnije, razvoj gradova povezuje se sa modernizacijom industrije, trgovine i saobraćaja, dovodeći do urbane gradnje koja odražava sledeće pomake: stambeni planovi, gradovi spavaonice, stambene i industrijske zone, itd. Konačno, krajem 20. veka, moderan grad se defi niše brojem automobila, količinom usluga (bez obzira na njihov kvalitet) i mogućnošću potrošnje.
Međutim, poslednjih decenija, ljudi su počeli da zahtevaju građanska prava, jednake mogućnosti: gradovi za sve koji nam svima pripadaju.
Suočeni sa tako specifi čnom društvenom potrebom – jednake mogućnosti za sve, bez obzira na naše sposobnosti, kulturno poreklo ili mesto boravka – bitno je da raznolikost stanovništva bude uzeta u obzir kada se razvija okruženje, jer ukoliko se to ne učini određenoj grupi će se dati prednost.
Tako dakle, razvoj gradova rukovodi se društvenim potrebama, to jest potrebama stanovništva u različitim istorijskim trenucima. Međutim, način na koji se gradovi razvijaju neposredno utiče i na društvenu svest, tako što okruženje koje isključuje određenu grupu navodi celo stanovništvo da isključi tu grupu iz svojih svakodnevnih aktivnosti, i samim tim, grupa sama sebe marginalizuje, a kao rezultat pojavljuju se getoi i izdvojeni prostori za pojedine grupe.
Francesc Aragall, Izdanje na srpskom jeziku – Centar Živeti uspravno, Publikacija dostupna na www.czuns.org
