Kažu da niko iz detinjstva nije izašao neoštećen. Izreke poput ove imaju poseban značaj za osobe sa iskustvom emocionalnog zlostavljanja u detinjstvu. Uticaj emocionlnog nasilja je iznurujući i dalekosežan, često se od detinjstva proteže preko adolescencije do odraslog doba. Iskustvo emocionalnog nasilja kod mnogih utiče na osećaj sopstvene vrednosti, kao i na uspostavljanje međuljudskih i partnerskih odnosa. U nekim slučajevima, iskustvo emocionalnog nasilja doprinosi pojavi mentalnih bolesti.
Šta sve može proizaći iz emocionalnog zlostavljanja u detinjstvu…:
1. Ne mogu da podnesem konflikte, glasne iznenadne zvuke, viku, vrisku ili agresiju u bilo kom obliku. To je automatski okidač moje reakcije bori se ili beži.
2. Ne umem da prihvatim komplimente. Kada mi neko udeli kompliment, samo kažem aham, da ili se čudno osmehnem. Shvatila sam zašto. Za vreme mog detinjstva ljudi su primećivali jedino moje greške, a ne i postignuća.
3. Previše stremim ka postignućima. U svemu i bilo čemu. I dalje osećam potrebu da dokazujem da sam dovoljno dobra. Opsednuta sam obavljanjem poslova i zadataka do savršenstva. A potom sam opsednuta time kako je moglo bolje. Previše brinem o tuđem mišljenju.
4. Uvek imam osećaj da sve radim pogrešno. Teško me je ubediti da sam u nečemu dobra.
5. Izvinjavam se oko svega. Ako mi neko ne odgovori na poruku, ubeđena sam da se ljuti, pa se izvinjavam. Ako pitam nešto što nekoga uzruja, izvinjavam se. U svakoj situaciji osećam se kao krivac.
6. U suštini sam pustinjak. Moj dom je moja tvrđava. Imam bipolarni poremećaj, posttraumatski stresni sindrom i anksioznost. Teško mi je da radim ili da se prijavim za školu ili, naprosto, da živim, jer svaki put kad to pokušam, moram da trčim do najbližeg izlaza da dođem do daha. Neprestano se plašim svega oko sebe.
7. Teško mi je da verujem ljudima. Držim ih na distanci. Nikad ih zapravo ne pustim u život, niti dopuštam da išta znaju o mojim mentalnim problemima. Ako najzad nekoga pustim, što je retko, obično ostaje uz mene godinama. Potrebno mi je mnogo vremena da izgradim poverenje.
8. Neodlučnost. Čini mi se kao da je svaki izbor koji napravim pogrešan, čak i kada uradim kako mi se kaže. Plašim se roditeljstva, jer ne želim da uništim svoje dete.
9. Izbegavam da kažem bilo šta s čim se drugi neće složiti, što znači da nikada nisam to što jesam. Nosim masku potpune neutralnosti u svim situacijama, jer se plašim mogućnosti da iko bude negativan prema meni.
10. Imam jak odbrambeni stav, koji se ispoljava kao hladnoća ili neprijatnost. Predstavljam samu sebe u negativnosm svetlu, što je odbrambeni mehanizam kojim se štitim od toga da ne budem povređena.
11. Teško mi je da prihvatim bilo koju vrstu ljubavi, jer su ljubav koristili kao sredstvo manipulacije dok sam odrastala. Ne verujem da neko ima kapacitet da me bezuslovno voli, pa krijem delove sebe, nikad ne dopuštam da iskusim ranjivost, koja je deo toga da budeš voljena, odabrana i prihvaćena od strane drugih.
12. Osećam potrebu da udovoljavam svima koje smatram autoritetima i zbog toga mi je teško da ispunim sopstvene potrebe. Previše stremim savršenstvu koje ne postoji, a onda se raspadam kad previše toga nije u skladu sa standardima koji su uspostavljeni u mojoj prošlosti.
13. Uvek svima objašnjavam svaki svoj korak. Objašnjavam zašto sam nešto kupila, zašto sam uradila to što sam uradila i tako dalje. Osećam da ljudi misle da ih lažem, pa im dugujem detaljno objašnjenje. Takođe mi je teško da nekome kažem ne, jer će me zbog toga mrzeti. Čak i ako mi nešto ne prija, prihvatiću.
14. Izbegavam da tražim pomoć od drugih, jer nikome ne verujem. Verujem da, ako mi neko pruži ruku, uvek će nešto tražiti zauzvrat. Imam prijatelje, ali ne i najbolju prijateljicu. Distancirana sam od ljudi. Moj zid po automatizmu blokira bilo koga.
15. Teško mi je da se vežem za nekoga i da nekome verujem, paranoična sam da će me svi napustiti. Mnogo toga je deo mog bipolarnog poremećaja. Iznenadni razvod takođe je doprineo tome.
16. Stidljiva sam pred ljudima i borim se da ne izgubim glas. Ne verujem da iko želi da čuje ono što imam da kažem.
17. Ne želim da iko vidi moju lošu stranu.
18. Neprestano mislim da nisam dovoljno dobra, niti dovoljno pametna. Govorili su mi to tokom detinjstva. Vratila sam se na fakultet da dokažem da sam pametna, ali uvek to imam u glavi, kao otrov, podseća me da nisam dovoljno dobra, ni pametna.
19. Celo moje detinjstvo bilo je emocionalno nasilno. Teško mi je da prihvatim da u mom životu postoje ljudi kojima je zaista stalo do mene. To je najgori deo. Ništa sam samoj sebi, zašto bih išta značila bilo kome?
20. Teško mi je da uspostavim kontakt očima. Gledam u stranu dok razgovaram s nekim. Treba vremena da mi se otkucaji srca vrate u normalu.
21. Ne mogu dobro da komuniciram, ne znam kako da izrazim osećanja, jer sam navikla da ih držim u sebi, nije mi bilo dozvoljeno da ispoljavam to šta osećam. U napetoj situaciji, bude mi muka i postanem anksiozna. Imam puno emocionalnih ožiljaka iz prošlosti.
22. Nikada se ne branim. Mogu da isključim toksične ljude iz svog života uz pomoć prijatelja i profesionalaca, ali kad god sam u sred nekog konflikta u kome je napadnut moj karakter, potpuno se zatvorim. Dopustim da kažu sve što imaju dok se sami ne umore od toga. To sam morala da radim kad sam bila mlađa. Bilo je mnogo gore kad bih se branila ili uzvratila. Naučila sam da ih pustim da se izderu.
23. Okrivljujem sebe za sve. Moram da se borim protiv te potrebe da samu sebe kažnjavam. Takođe sam se borila s osećajem da nisam dovoljno dobra, što mi otežava školovanje, traženje posla, partnerske veze.
24. Ne znam ko sam ja zaista, niti šta stvarno mislim. Sve što kažem izgleda mi kao laž koja je izmišljena za tu određenu situaciju. Imam problem da ustanovim šta je to što zaista osećam.
25. Godinama sam na društvenim mrežama objavljivala kontroverzne statuse pune besa, zbog besa unutar sebe. Imam tekstove koje sam slala prijatelju opisujući taj nemir i gnev u grudima. Onda sam najzad pronašla terapeuta koji je znao kako da mi pomogne i prevalila sam dug put.