U svojim četrdesetim ostala sam sama i smrtno bolesna. Ne znam šta me je više užasavalo.
Jedne večeri, sa prijateljicom sam išla u bar gde je trebalo da se nađem sa nekim koga sam upoznala na Tinderu. – Šta kažeš tim momcima? – pitala me je. Otvorila sam svoj profil i dodala joj telefon.
– Imam rak, ako hoćeš da se družimo, reaguj odmah – pročitala je prvu rečenicu i nasmejala se.
Prošle godine sam loše reagovala na tarapije i stanje mi se pogoršavalo. Za to vreme, momak s kojim sam bila 12 godina, otišao je poslom u London, gde je ponovo uspostavio vezu sa starom prijateljicom, nedavno razvedenom instruktorkom pilatesa. Nakon tog solo putovanja u Evropu, čula sam ga kako govori o tome koliko se zabavljao dok su se vozili njenim motorom i kako je uživao u samostalnim šetnjama ne razmišljajući o karcinomu. A ni o meni.
To je bilo to. Naša veza se završila. U svojim četrdesetim ostala sam sama i smrtno bolesna. Ne znam šta me je više užasavalo.
Rak neće nestati. Tretirali su ga kao hroničnu bolest. Definitivno ću umreti od raka, ukoliko me ne udari autobus. (Zašto ljudi to uvek nude kao alternativu za umiranje od raka? – Nikad se ne zna – kažu živahno. – Sutra bi te mogao udariti autobus!) Tretmanima, injekcijama i transfuzijama, doktori mi kupuju vreme. Uz malo sreće, mogu mesecima da se osećam dobro. Ali, sve u svemu, nije mi ostalo mnogo vremena.
Istina je da sam se pripremala za umiranje, a ne za ponovno zabavljanje s nekim.
Odmah nakon raskida, odupirala sam se izlascima. Znala sam da mi je vreme ograničeno pre nego što se ponovo razbolim. Zašto bih se viđala sa nepoznatima, umesto da budem sa ljudima do kojih mi je stalo? Ipak, prijatelji su me nagovarali da se zabavljam. Jedan mi je rekao: – Ne možeš dozvoliti da ti poslednje iskustvo bude tako ružno!
Moja odluka je oslabila. Jedne večeri na koncertu sam videla svog bivšeg sa ženom zbog koje me je ostavio. Nisam bila ni tužna, ni ljubomorna; osetila sam olakšanje što ona, a ne ja, daje kreditnu karticu da bi mu plaćala piće.
Bilo je vreme da krenem dalje. Prijatelji su mi pomogli da napravim nalog na Tinderu.
Karcinom mi je dijagnostikovan pre šest godina, tako da sam preživela upumpavanje otrova u vene, cevčice sa navojem u vratu, vađenje organa, zračenja… Više puta sam brijala glavu. Iskašljala sam parče jednjaka. Doktori su čeprkali iglama oko moje koštane srži. Ali, zbog izlaska sa strancem oblivao me je užas. – Radije bih išla na biopsiju koštane srži – napisala sam prijateljici pre nego što sam krenula na prvi sastanak nakon dugo vremena.
Ali sam otišla. I bilo je dobro. Zapravo, bilo je zabavno. Tako da sam nastavila da izlazim.
Nakoj jednog sjajnog sastanka, rekla sam: – Jedino što mogu da ponudim je sadašnjost, nema nikakve nade za budućnošću. – Ne možeš to znati – prijatelj mi je odgovorio. – Jer će me možda sutra udariti autobus? – nasmejala sam se. – Ne, nego zato što ćeš mi se možda i u devedesetoj još uvek žaliti na izlaske.
Napravila sam pravila koja sam naknadno prekršila. Plaćaću za sebe i neću jesti na prvom sastanku, jer je to ružna scena. Nakon pića na kome smo se tek upoznali, neko me je pozvao na večeru i insistirao da plati. Dok sam proždirala pačije grudi apetitom srednjovekovnog kralja, rekla sam mu da ne bih pojela jagnje jer je suviše slatko, niti hobotnicu, jer je pametna, a da mi je u redu što jedem patku jer sam negde pročitala da patke mogu biti nekrofili. – Ako razmisliš o tome, biti pojeden je druga najgora stvar koja može da ih zadesi nakon smrti.
Odličan razgovor za prvi sastanak. Rak? Nekrofilija? Odaberi temu.
Šta neko ko ima rak radi na Tinderu? Traži ono što svi hoćemo. Hoću nekoga ko će uživati u vremenu provedenom sa mnom. Nekoga ko će da mi govori da lepo izgledam. Jedino što će sve to kraće da traje. Ne očekujem da neko ostane uz mene kad mi se stanje ponovo pogorša. U svojoj poslednjoj vezi osećala sam se kao teret, a zapravo je on taj koji je imao sreće što je sa mnom. Sad to znam.
Plašila sam se (i još uvek se plašim) da ne povredim drugu osobu. Da ne budem sebična. Ali, kada mi se neko dopada, dajem se cela. Ljudi verovatno misle da je to zbog karcinoma, ali oduvek je bilo tako, od mog prvog sastanka ikada. Ništa se nije promenilo u poslednjih 14 godina.
Kada mi je neko nedavno poslao poruku sa pitanjem šta bih želela da radim na našem sledećem sastanku, odgovorila sam: – Nadam se da ne idem previše unapred, ali jedna od stvari koju bih želela da uradim je da se ljubimo na nekom mestu gde ne pada kiša.
Karcinom mi je napravio ožiljke, a loša veza me je ostavila s ožiljcima koje nekada ne vidim. Kad sam na jednom od sastanaka srušila njegovu salvetu sa stola, preterano sam počela da se izvinjavam. – U redu je – pogledao me je upitno. – Ne nameravam da vičem na tebe. Shvatila sam da sam očekivala da me prekoreva, kao što je moj bivši radio.
Momak zbog koga sam prekršila neka od svojih pravila podstakao me je da uzdrmam još neka. Na njegovo insistiranje, nevoljno i loše sam plesala, ali sam se smejala sve vreme. Držao me je za ruku preko stola u restoranu. Krala sam mu poljupce na javnim mestima. Ponekad ne mogu sebe da prepoznam.
U isto vreme sam toliko srećna i tako tužna.
Smrt nije apstraktan koncept. Živim iz nedelje u nedelju, iz trenutka u trenutak. Živim u potpunosti, i oduvek je bilo tako. Od novih terapija naovamo, uhvatim sebe kako šetam okolo ne razmišljajući o raku. Od svog prvog sastanka, želim da nađem nekoga i da osetim kako je taj deo mog života sređen. Od dvadeset osme do četrdesete je bio sređen.
Kada me je bivši poljubio onog dana kada smo raskinuli, pomislila sam: – Ovo je poslednji put da se ljubim sa muškarcem.
Tako je dobar osećaj ne biti u pravu.
