Šta mnogi ne znaju o tebi, a nije tajna?

– Dešava se da neke meni bliske ljude iznenadi činjenica da pišem, a mene iznenadi kako im to nije poznato. Pišem levom rukom. Ne znam koliko drugi znaju da volim decu, volim da provodim vreme sa njima i još uvek umem da se igram. Uživam u vožnji biciklom. Glumim i pevam, nedavno sam učestvovala na takmičenju u pevanju za osobe s invaliditetom u Apatinu, Zlatni glas, gde sam osvojila prvo mesto.

Čime iznenađuješ samu sebe?

– Tekstovima koje pišem. Pored toga, iznenađuju me sopstvene reakcije u nekim ekstremno stresnim situacijama, gde ostajem prilično staložena i uradim posao kako treba, a ispaničim naknadno, kad sve prođe. Nisam znala da sam takva.

Da si birala svoje ime, da bi se zvala Jelena ili nekako drugačije?

– Ime sam dobila po baki koju sam veoma volela i poštovala, tako da zaista volim svoje ime. Uostalom, trideset i jednu godinu zovem se Jelena, pa ne mogu da zamislim da se zovem nekako drugačije.

Imaš li pesničko ime?

– Na Instagramu, gde predstavljam svoju poeziju, imam ime Lela Taša. Jedna druga baka, koja me je godinama čuvala u detinjstvu, govorila mi je: – Lelo moja – pa sam to zadržala.

Pored pesničkog, koji delovi identiteta su ti još važni?

– Gluma mi je veoma važna: dugo sam učestvovala u radu Ogledala, vodila sam edukativne dramske radionice u Centru Živeti uspravno, nastupala sam na Kamernoj sceni. Nedavno sam se povezala sa Milanom Grahovcem, osnivačem Pokreta malih ljudi Srbije, koji me je pozvao da učestvujem u jednoj emisiji gde smo govorili o životima i izazovima sa kojima se suočavaju osobe niskog rasta. Tom prilikom putovala sam u Bosnu sa ljudima koje sam tek upoznala, a povezuje nas važan deo zajedničkog iskustva. Da, za mene invaliditet jeste deo identiteta.

Olovka ili tastatura?

– Samo olovka, kad god sam u mogućnosti. Kad inspiracija naiđe, moram da pišem veoma brzo, da mi pesma ne bi promakla ili pobegla. To može da se desi u bilo kom trenutku, tako da volim da uvek imam papir i olovku uz sebe.

Noćne ili jutarnje stranice?

– Nije toliko važno doba dana ili noći, koliko je važno da sam sama, ili da mogu da se osamim ako sam okružena ljudima. Sećam se da me je jedne noći probudila žeđ, ustala sam i napisala pesmu.

Knjiški ili kafanski ambijent?

– Trenutno sam u takvoj životnoj situaciji da nemam mnogo vremena za sebe i dugo nisam nešto napisala. Inače mogu da pišem i na plaži.

Sama ili u društvu živih pesnika?

– U pisanju sama, a kad procenim da je nešto dovoljno dobro za deljenje, podelim sa drugima. Upoznala sam dosta ljudi na Danima poezije i povremeno smo u kontaktu. Od novosadskih pesnika poznajem Sinišu Tucića i Marka Ivančevića. Od nedavno sam članica Udruženja LIKUM, koje je prošle godine otvorilo ogranak za pesništvo i u planu nam je zajednički zbornik .

Sopstvena zbirka ili jedna tvoja pesma u antologiji svetske poezije?

– Blizanac sam u horoskopu, pa između ili / ili biram oboje. Moja prva zbirka je završena, samo još da ugleda svetlost dana.

Stojiš li iza ili ispred svoje poezije?

– Pored, ruku pod ruku.

U stvari, čemu uopšte pesnici?

– Poezijom, ili bilo kojom drugom vrstom umetnosti, dolazi se do emocija, a mi smo sazdani od emocija, što je važan aspekt za svačiji život. Verujem da su umetnici emotivni i, čak i kada to otvoreno ne pokazuju, emocija će se ispoljiti u stvaranju. Barem je kod mene tako. Pišem zbog sebe, zato što za mene to ima smisla. Ako sam tužna, i vi ćete se rasplakati. Ako sam srećna, i vi ćete pevati. Emocija je ključ.

Šta te primorava da pišeš?

– To ostaje neobjašnjivo i nailazi samo od sebe. Samo se pojavi taj osećaj i – moram imati papir i olovku.

Kažu da svi mi iznova pišemo jedan isti tekst. Koji je to tekst kod tebe? Imaš li neke opsesivne teme, motive koji te progone, nit koja povezuje sve?

– Prvi put to čujem. Nemam doživljaj da pišem jedno te isto, osim ako svi ne dolazimo do iste životne svrhe za koju smatram da je ljubav. Šta god da radimo u životu, radimo iz ljubavi i zbog ljubavi. Svrha je naći ljubav, otkriti šta je to. Ne mislim samo na partnersku ljubav ili na ljubav između majke i ćerke, nego i na ljubav prema pisanju, radu, igri. Za mene je ispunjena životna svrha voleti posao koji radiš. Invaliditet me sputava u nekim stvarima, ali odupirem se tome i, kada su mi dobri dani, dani bez bolova, važno mi je da radim ono što volim, da živim smislene dane. U poeziji se bavim ljubavnim temama, vezama, odnosom prema životu, volim da kažem da pišem životnu poeziju. Trenutno završavam jednu priču, koja je počela kao igra sa decom. Neko započne rečenicu, pa neko drugi nastavi i tako se priča niže. Deca su prestala da se igraju pre nego što se priča završila, a toliko je dobra, da sam morala da je nastavim.

Sećaš li se kako je nastala tvoja prva pesma?

– Još uvek je znam napamet. Prvu pesmu napisala sam u drugom razredu osnovne škole i bila sam jako ponosna. U to vreme još nisam mogla dovoljno brzo da pišem, pa sam tu pesmu diktirala mami. Bilo je hladno, a ja ne volim zimu, jedva sam čekala leto i pesma je nastala iz tog mog iščekivanja sunca. Bila sam rečita kao dete, ali pesma je zaista bila iznenađenje. Mama me je podsticala da nadalje razvijam svoj poetski dar, govorila mi je da čitam, otkrivala mi je poeziju za decu. Sećam se da je pesma o suncu stajala jedno vreme u holu škole. I dan-danas volim tu prvu pesmu;  dešava mi se da ponekad napišem dečju pesmu i da deci čitam svoju poeziju. U tim ranim danima, nisam volela da drugi čitaju moje pesme, doživljavala sam ih kao samo svoje i dragocene. Prošlo je mnogo godina dok nisam počela da delim svoju poeziju sa drugima.

Govoriš o procesu pisanja kao naletu inspiracije, svojevrsnom kanalisanju poetskog sadržaja. Da li to znači da kod tebe nema uređivanja ili rada na drugoj verziji teksta?

– Uglavnom nema: kako pesma izleti u prvoj verziji, najčešće ostaje takva. Desi mi se da krenem da pišem, a onda sve stane posle prve strofe. Kad dođe do prekida inspiracije, to je zaista frustrirajuće. Nedovršene pesme treba da odstoje, da sačekaju pravi trenutak za dorađivanje, ne silim ih prema kraju. Većina mojih pesama završava se kako i počne: u inspiraciji. Moram da priznam da sam malo neodgovorna prema svojim tekstovima. Zapisujem ih po papirima koji završavaju svuda po kući. Onda pravim veliko spremanje i doživim taj momenat otkrića: – Jao, sećam se ovoga!  Znam tačno kada i gde sam nešto napisala, samo često ne znam gde je neki tekst završio. U potrazi sam za jednom pesmom koja je nastala nakon čitanja autobiografske knjige Bore Đorđevića – po stilu, ta pesma mogla bi da prođe kao njegova.

Imaš li neke rituale koji prethode ili prate tvoje pisanje?

– Skuvam sebi kafu, sama sam sa sobom, razmišljam o nečemu, introspektivna sam, inspiracija se pokrene. Nikada mi nije dosadno da sedim zaokupljena svojim mislima. Volim vreme koje provodim sama sa sobom, jer tad postavljam sebi najvažnija pitanja.

Veruješ li u muze? Stiven King kaže da je njegova muza muško. Kakva je tvoja?

– S obzirom na to da sam imala tu ludu sreću da zaista živim ljubav sa svojim suprugom, znam koliko muška ljubav može da bude nežna. Ponekad pišem poeziju iz muškog ugla i, zapravo, tad pišem iz pozicije svog supruga. Možda je on moja muza.

Gde sve predstavljaš svoju poeziju?

– Od nedavno za te svrhe koristim Instagram. Prva moja predstavljanja odvijala su se u okviru Udruženja Sunce, na zajedničkim odmorima gde bi poslednje veče bilo rezervisano za čitanje i slušanje poezije. Svojevremeno  je u Novom Sadu postojao kafić  gde se svakog petka čitala poezija.  Kad sam 2009. godine osvojila prvo mesto na Međunarodnom takmičenju Duško Radović, za pesnike do 30 godina, bila je to jedna  od najznačajnih potvrda da moj rad vredi. Nagrađena pesma napisana je u Balaševićevom stilu i volela bih da je predstavim kroz scenski nastup.

Najgora interpretacija ili najpromašenije tumačenje koje si ikada čula o svojoj poeziji? Ovo prvenstveno pitam zato što manje-više svi vole trač u literaturi.

– Svako može da tumači umetnost na sopstveni način, iz sebe. Čitalac u pesmi traži ono sa čim sam može da se poistoveti, pa mislim da nema pogrešnih tumačenja. Da li je nešto autobiografsko ili ne, nije ni od kakvog značaja za samu umetnost, ali navikla sam da su ljudi radoznali. – A što si ti tako mala? – A da li ti se to stvarno desilo? Uglavnom nisu zlonamerni, nego je radoznalost ubila mačku. Sa nekim pesmama budem potpuno identifikovana, ali i to je promenljivo, jer ja danas nisam ona ista Jelena koja je nešto napisala pre pet ili deset godina. Kroz svoju poeziju vidim koliko rastem kao osoba i kako izgrađujem odnos prema sebi i svom životu. Kroz tekstove shvatam ko sam.

Koji pesnički uticaji ili uticaji drugih umetnosti su važni za tvoje stvaralaštvo?

– Desanka Makisimović je prva pesnikinja koju sam čitala. Volim Lazu Kostića, Vladislava Petkovića Disa. Dok sam bila dete, Ljubivoje Ršumović bio mi je veoma važan. Divim se Marini Tucaković koja je sjajan tekstopisac, verujem da i moje pesme mogu da se pevaju.

Poezija i aktivizam – da li su za tebe to pomirljive kategorije?

– Da, to kod mene ide zajedno. Pišem ono što me dotakne, bilo da je u pitanju moje ili tuđe iskustvo. Moja mama, koja me najbolje poznaje, za neke pesme me je pitala: – Jelena, odakle to tebi? Kao tinejdžerka pisala sam o partnerskom nasilju iz pozicije žene koja to doživljava, iako to nije deo mog životnog iskustva. To su pesme sa teškom emocijom i važne su mi. Verujem da treba govoriti o tim temama, jer tabuizacijom ništa nećemo promeniti. Kao devojčica s invaliditetom doživljavala sam razne situacije: – Ona je drugačija, ona je mala, ona je – šta god. Razgovorom sam sve to prevazilazila i znam da razgovor rasvetli mnogo toga. 

Šta bi te usrećilo ovog leta?

– Odlazak na more sa suprugom. Već smo sve isplanirali i  jedva čekam to naše vreme. Godišnji odmori me inspirišu, jer tad imamo vremena da se posvetimo sebi, imamo vremena za šetnje, čitanje, putovanja. Na putovanjima produbljujemo saznanja o sebi, a uspomene ostaju za ceo život.

Seka: ja ću odleteti do druge planete 
Brat: da Bog da te pogodile komete! 
Seka: ja ću ići videti Deda Mraza 
Brat: nek ti je do njega dugovečna staza! 
Seka: ja želim da imam jabuku crvenu 
Brat: nek' ti iz nje crvi krenu! 
Seka: Mama, mene braca zadirkuje! 
Brat: Bićeš u mraku kad nestane struje 
Seka: Reci mu da prestane, mama 
Brat: U mraku ćeš biti sama! 
Seka: Ti si kreten, vrati mi moju lutku 
Brat: OK, samo, ostavio sam joj glavu u onom kutku! 
Seka: Ti si čudovište! 
Tata: Zašto deca vrište? 
Mama: Je l' ja treba sve da znam? Idi ih obiđi. 
Tata: Čitam novine, ne mogu 
Mama: Zar ne vidiš da padam s nogu? 
Sve je na meni,  
molim te u dečiju sobu kreni. 
Tata (se ne miče al' zato viče): Deco, da više nisam čuo buku 
znate da imam tešku ruku! 
- Još neko vreme se čuo plača zvuk 
Posle je nastao potpuni muk.

Marijana Čanak