– Niko ne može znati šta će se od mene čuti na sceni. U tome je radost Turetovog sindroma – kaže Džes Tom.
Džes Tom loše se provela pre nekoliko godina. Nije to imalo nikakve veze sa scenskim nastupom na koji je otišla – uživala je u komediji – nego sa publikom i osobljem. Džes ima Turetov sindrom i ljudi su se žalili zbog buke koju je pravila. Reč biskvit učestalo joj je izletala – Džes ume da je izgovori i po 16 000 puta dnevno.
Iako je najavila svoj dolazak osoblju, u pauzi su je zamolili da se premesti negde odakle je niko neće čuti.
– Pristala sam na to, jer sam se osetila poniženom – seća se. – Uznemirila me je cela situacija, jer tu se nije radilo samo o pozorištu, nego o svemu. Radilo se o činjenici da nisam imala pravo na iskustvo kakvo su svi drugi imali.
To ju je podstaklo da se upita: – Postoji li ovde ijedno mesto sa koga me neće zamoliti da odem?
Tako je završila na sceni. Osmislila je nastup pod nazivom Bekstejdž u zemlji biskvita.
– Svaki nastup je suštinski različit – kaže Džes – jer je za mene neurološki nemoguće da se strogo pridržavam scenarija.
Džes je dobila dijagnozu Turetovog sindroma u svojim ranim dvadesetim, a doživljavala je nevoljne vokalne i fizičke tikove od ranog detinjstva.
– Ne razmišljam o biskvitima ni blizu onoliko koliko o njima govorim. Znači da to nisu misli koje izgovaram, ali nisu ni besmislice. To je sudar čudnih ideja, spajanje stvari koje obično ne idu jedna uz drugu. Ti spojevi ne pojavljuju se često. Tegla sa namazom i pinja kolada. Harold Piner kao maser sa glavom losa. Da, to je mnoštvo čudnih ideja koje su izmešane.
Džes radi kao koordinatorka humanitarne organizacije u Londonu, a pre osam godina izgradila je identitet Turetoheroine. Na taj način širi sliku razigrane i kreativne strane ovog neurološkog stanja, koje je veoma često pogrešno shvaćeno. Na svom veb sajtu ona beleži gotovo 6000 tikova, a ujedno bloguje o životu sa Turetovim sindromom. Kaže da joj je pisanje u mnogome pomoglo da se pomiri sa sindromom. Godine 2012. zapisi sa bloga pretvoreni su u knjigu pod nazivom Dobrodošli u zemlju biskvita.
Na svojim nastupima Džes kombinuje storiteling, stend-ap i lutkarstvo, a svi njeni performansi pristupačni su za publiku koja ne može da se pridržava tradicionalnih pozorišnih konvencija.
U svakodnevnoj konverzaciji Džes ignoriše tikove koje pravi – tretira ih kao kijanje ili zevanje i nastavlja da govori kao da se ništa nije dogodilo – ali im na nastupima daje više prostora.
– Mislim da je važno dati prostora onome što je zaista spontano i haotično – kaže.
Šou je koncipirala zajedno sa Džes Mejb Džons, koja ima zadatak da sačuva nastup od lutanja, kako bi Džes zaista mogla da kaže ono što želi da kaže.
– Ako postoji narativ za ovu predstavu, onda je o tome kako sam stekla samopouzdanje da se nosim sa tikovima i sa reakcijama drugih ljudi to.
