Prvi broj ovogodišnje Scene, časopisa za pozorišnu umetnost, predstavljen je 8. maja na Maloj sceni Pozorišta mladih. Na promociji su govorile: Isidora Popović i Marina Milivojević Mađarev, urednice tematskih celina, Natalija Lazić, pozorišna producentkinja, i Miloš Latinović, glavni urednik časopisa.
Mogućnost da se traje na sceni
Miloš Latinović
Novi broj donekle je specifičan. U ovom broju ispitujemo mesto i značaj pozorišta u životu osoba sa razvojnim invaliditetom. Pokušali smo da ne tako često tretiranu temu obuhvatimo iz više apekata, s obzirom na to da smo kročili u oblast koja nije predmet samo jedne struke. Ta teritorija je višestruko složena, u određenom smislu tajnovita i po mnogo čemu neuhvatljiva za zbir disciplina koje se njome bave. Postavili smo pitanja. Dobili smo određene odgovore. U ovoj oblasti, čini se, odgovori nisu i ne mogu biti jednoznačni i definitivni. Nekako je uobičajeno da, kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, prvo pomislimo na nemogućnost. Nemogućnost da se hoda, nemogućnost da se govori, vidi, čuje, savlada, razume… Ovaj broj tvrdi suprotno, jer tekstovi u ovom tematskom bloku govore o mogućnosti. Mogućnosti da se igra, da se peva, glumi, mogućnosti da se traje na sceni sa svim onim što scena podrazumeva. Mada su nam neke stvari koje razvojni invaliditeti nose neobične, nejasne ili daleke, te karakteristike možemo sasvim lako prihvatiti i ostaviti po strani, ako želimo. Ako drugo i ne razumemo – talenat je lako prepoznati i razumeti.
Tajna je u pozorištu
Isidora Popović
Kada je uredništvo Scene odlučilo da posveti jedan broj ovoj temi, u prvi mah nismo imali sasvim iskristalisanu ideju kako bi taj broj trebalo da izgleda. Imali smo jako dobru volju, ali sasvim maglovitu predstavu čak i o tome odakle bi trebalo da krenemo. Šta sve u ovom kontekstu smatramo pozorištem i šta sve smatramo razvojniminvaliditetom? Na ta bazična pitanja nismo imali potpuno jasan odgovor. Da li treba da se bavimo onim što bi uslovno moglo biti shvaćeno kao terapijsko, ili samo onim što ima određenu umetničku relevantnost, ili te dve stvari ne treba u ovom kontekstu ni razgraničavati? Koga konsultovati? Kročili smo na teritoriju koja nam nije bila dovoljno dobro poznata. Čvrsto verujem da u svoj svojoj složenosti i suptilnosti, ona nije nikome ni potpuno uhvatljiva, jer da bi se samo načela tema koju Scena u ovom broju ispituje, potrebno ju je sagledati sa što više strana, bez pretenzija da se daju konačni i definitivni odgovori, a nekada i bez pretenzija da se neki odgovori daju uopšte. Ovaj broj Scene nudi jedno od mogućih gledišta. Tematski blok Tajna je u pozorištu otvara intervju sa dečjim psihijatrom Nenadom Rudićem, kako bismo čitaoce uveli u problematiku. Intervju govori o blagotvornom uticaju umetnosti na mentalnu stabilnost svakog čoveka, sa ili bez invaliditeta, jer umetnost podseća da je radost življenja univerzalna. Slede tekstovi Jelene Kajgo o inkluziji u domenu umetničke igre, zatim intervju sa Miodragom Mišom Blizancem o konretnom pozorišnom iskustvu u njegovom teatru Dobrih vibracija. Tekst Natalije Lazić Ne spuštajte zavesu uvodi nas u priču o neposrednom iskustvu lekovitog dejstva pozorišta iz dvostruke perspektive: kako profesionalne, tako i privatne, kao svedočanstvo majke koja na primeru svog deteta i njegovog razvoja i napretka uviđa moć scene i igre. Jedno od nezaobilaznih imena u kontekstu ove teme jeste ime Đorđe Makarević, reditelj inkluzivnog mjuzikla Čarobno putovanje, projekta koji uključuje šest mladih ljudi sa autizmom i devojku oštećenog sluha, kao i kabarea Svi smo isti, u kome igra šest osoba sa autizmom, šest osoba sa intelektualnim invaliditetom i jedna osoba oštećenog sluha. Tekst svedoči o tome da je nešto što je u životu teško ili nemoguće, možda moguće ostvariti na sceni. Tekst prvakinje opere Narodnog pozorišta, Nataše Jović Trivić, o Udruženju MOTO govori o umetnosti kao univerzalnom sredstvu komunukacije kojim se može izgraditi most između osetljivih grupa i šire populacije. Tu je i tekst Marije Družijanić o Udruženju Nebograd, koji na istom fonu govori o njenim iskustvima u radu sa mladim talentovanim ljudima sa autizmom. Na to se nadovezuje tekst profesora Fakulteta muzičke umetnosti, Ljubiše Jovanovića, o saradnji Udruženja Neboder i Fesivala BUNT, što predstavlja suštinski inkluzivni program. Kada je o festivalima reč, Scena donosi i tekst Selene Ristić Vitomirović, o Međunarodnom inkluzivnom festivalu ART zona za sve, koji se odvija i živi van velikih centara, u Zaječaru. Pored toga što je ovaj tekst osvrt na istorijat i način funksionisanja festivala, ima jednu notu koja je veoma mučna i mračna, a to je kako žive i kako prolaze takvi projekti, ukoliko zajednica nije dovoljno senzibilisana da prepozna njihov značaj. Epilog ovog bloka je intervju pod nazivom Pozorište je sreća uživo, u kome mladi umetnici govore o svom viđenu pozorišta.
Šta je primenjeno pozorište
Marina Milivojević Mađarev
Još pre pet godina unutar Scene počeli smo da se bavimo veoma važnom temom, a to je odnos pozorišta i obrazovanja. Kontinuirano smo ispitivali taj odnos iz broja u broj, bilo da je u pitanju rad u samim školama, bilo da je u pitanju rad na festivalima ili na specifičnim projektima. Na neki način, u ovom broju odigrala se kulminacija tog kontinuiranog rada. Zamolili smo teatrologa Darka Lukića da nam dozvoli da objavimo odlomak iz knjige Šta je primenjeno kazalište. Nadovezujući se na to, razgovarala sam sa Minjom Bogavac, dramaturškinjom i teatrološkinjom, Markom Pejovićem koji je radio u grupi Hajde da i sa Sanjom Krsmanović Tasić iz Hleb teatra, o njihovom doživljaju primenjenog pozorišta. Za sve njih primenjeno pozorište je pre svega angažovano pozorište. Potom smo ispitivali odnos između primenjenog i angažovanog pozorišta: koje su sličnosti i razlike; kakvi se zahtevi postavljaju pred dramaturga, glumicu i plesačicu, multimedijalnog metnika kada prelazi iz repertoarskog u primenjeno pozorište; na koji način ta vrsta rada živi kroz repertoarsko pozorište ili kroz festivale?
Talenat vodi do scene
Natalija Lazić
Sigurno da ima još dosta toga što bi se moglo reći o ovoj temi, a da nije ušlo u Scenu, ali ovaj broj jeste jedna kompaktna celina. Dugo nisam razmišljala o sponi svoje profesije i onoga čime se moja ćerka Jovana bavi. Skoro sam o tome počela da razmišljam i shvatila sam da Jovana možda ne bi ni imala toliko uspeha da sam ja, recimo, lekar. Pozorište je nešto što zaista volim i za šta sam se školovala i verujem da sam to prenela na Jovanu. Isto tako verujem da bi se ona bavila nekom vrstom umetnosti i da nema invaliditet. Radeći na ovom broju Scene, mlade umetnike nismo predstavili kao osobe sa nekim problemom, koje znaju da pevaju, plešu ili sviraju, nego smo prioritet dali njihovim talentima i kreativnosti. Talenat je primaran i to je ono što je ovu grupu mladih dovelo do Scene.
