Žene i devojke sa invaliditetom čine 29,2% ukupne populacije žena u Evropskoj uniji i oko 60% od ukupno 100 miliona osoba sa invaliditetom u Evropi. One se suočavaju sa brojnim preprekama i diskriminacijom u svim oblastima života. Pored diskriminacije zasnovane na invaliditetu, izložene su i rodnim stereotipima koji su široko rasprostranjeni u našem društvu i dovode do bezbrojnih kršenja ljudskih prava. Zbog mitova, stereotipa i nedostatka znanja o invaliditetu, žene i devojke sa invaliditetom suočavaju se sa diskriminatornim postupanjem i zloupotrebama koje posebno utiču na njihovo seksualno i reproduktivno zdravlje i prava, često sa ozbiljnim i nepovratnim posledicama po njihov život.
Pozicioni dokument Evropskog foruma za osobe sa invaliditetom o rodnim stereotpima prema ženama sa invaliditetom iz 2025. autorki Đulie Traversi i Marine Uldri donosi primere najčešćih stereotipa i lažnih mitova sa kojima se žene i devojke sa invaliditetom svakodnevno suočavaju:
- Žene sa invaliditetom nisu sposobne da brinu o deci, porodici i rođacima.
- Žene sa invaliditetom ne mogu da imaju decu i/ili je u njihovom ‘najboljem interesu’ da ih nemaju.
- Žene sa invaliditetom ne treba da imaju seksualno obrazovanje, one nisu seksualno aktivne i drugi moraju kontrolisati njihovu seksualnost i plodnost jer se smatra da nisu sposobne da donose ispravne odluke za sebe.
- Žene sa invaliditetom, posebno one s intelektualnim invaliditetom, su aseksualne, ili pak hiperseksualne,
- Žene sa invaliditetom ne treba da se obrazuju.
- Žene sa invaliditetom nisu pouzdane svedokinje.
- Za žene sa invaliditetom je bolje da žive u ustanovama.
- Žene sa psiho-socijalnim invaliditetom su nasilne i nepredvidive.
- Žene sa invaliditetom su manje sposobne i manje produktivne za određene vrste poslova.
- Žene sa invaliditetom nisu pouzdane u upravljanju sopstvenim novcem.
- Žene sa invaliditetom ne mogu biti liderke.
Ovi stereotipi opstaju zbog nedostatka vidljivosti, reprezentacije, inkluzije i podrške ženama, devojkama i devojčicama sa invaliditetom. Da bismo preispitali svoje stavove, najmanje što moženo da učinimo je da produbljujemo svoje znanje o zajednicama osoba sa invaliditetom i saznajemo o iskustvima žena sa različitim vrstama invaliditeta i o preprekama sa kojima se svakodnevno suočavaju. Evo, za početak, nekih podataka koje je dobro da znamo.
Prema Indeksu rodne ravnopravnosti Evropskog instituta za rodnu ravnopravnost, žene sa invaliditetom su češće od muškaraca sa invaliditetom u ulozi negovatelja dece i rodbine (28% prema 20%).
Žene sa invaliditetom imaju ista prava kao i svi drugi, a odluke o njihovim životima i telima mogu biti donete isključivo uz njihov slobodan i informisan pristanak. Ipak, žene sa invaliditetom su i dalje često žrtve prisilne sterilizacije, kontracepcije, abortusa, upravljanja menstruacijom, kao i drugih medicinskih zahvata koji se sprovode bez njihovog slobodnog i informisanog pristanka, uprkos tome što su takva dela izričito zabranjena Istanbulskom konvencijom i Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom.
Žene i devojke sa visokim potrebama za podrškom, intelektualnim ili psihosocijalnim invaliditetom, žene sa višestrukim invaliditetima, a naročito one koje žive u institucionalnim uslovima, posebno su izložene ovim zloupotrebama.
Štaviše, pretpostavka o neplodnosti žena i devojaka sa invaliditetom kod nekih mladih muškaraca izaziva ideju i želju za nezaštićenim seksualnim odnosima, jer smatraju da ne postoji rizik od neželjene trudnoće. Ovo, pored toga što ukazuje na rašireno neznanje o potrebi i razlozima zaštićenih odnosa, pokazuje i kako za neke osobe pretpostavljena neplodnost čini žene i devojke sa invaliditetom privlačnim.
Zbog toga je od suštinske važnosti osigurati puno uživanje seksualnog i reproduktivnog zdravlja i prava žena i devojaka sa invaliditetom, kao i borbu protiv osnovnih uzroka stigmatizacije invaliditeta.
Postoji opšta neinformisanost, nedostatak obrazovanja i obuke namenjene ženama i devojkama sa invaliditetom, njihovim porodicama i profesionalcima u zdravstvenom, obrazovnom i pravnom sektoru. Seksualne i reproduktivne zdravstvene usluge, uključujući ginekološke i akušerske usluge, često nisu dostupne, a tehnička pomagala i lična asistencija, koji bi omogućili poštovanje seksualnih i reproduktivnih prava, su retko ili uopšte nisu obezbeđeni. Kao posledica toga, žene i devojke sa invaliditetom su u većem riziku od seksualne eksploatacije, nasilja, neželjenih trudnoća i polno prenosivih infekcija.
Isključenost žena i devojaka sa invaliditetom iz sveobuhvatnog seksualnog obrazovanja često odražava štetne stereotipe koji ignorišu i negiraju njihovu seksualnost. Čak i kada se seksualno obrazovanje pruža, ono nije uvek dostupno svim ženama i devojkama sa invaliditetom.
Devojčice i žene sa invaliditetom doživljavaju kao „osobe koje nikada neće dostići odraslo doba“ (mit o večnom detetu) zbog čega im je često uskraćen pristup obrazovanju. Kada je reč o obaveznom obrazovanju, često pohađaju samo niže nivoe školovanja. Širom sveta, devojčice i mlade žene sa invaliditetom suočavaju se s isključivanjem i diskriminacijom u školskom okruženju. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije one čine najisključeniju grupu dece iz svih obrazovnih okruženja – od osnovne škole do visokog obrazovanja. Nedostatak pristupa kvalitetnom obrazovanju i obukama onemogućava im da imaju zadovoljavajuće profesionalne perspektive.
Mnoge žene i devojčice sa invaliditetom bivaju ignorisane od strane policije, pravosudnog sistema i drugih službi podrške kada prijave seksualno nasilje i zlostavljanje, uglavnom zbog svog invaliditeta. Takođe se suočavaju s preprekama u ostvarivanju pravde i često im se ne veruje kada prijave slučaj. Postoje brojni slučajevi žena i devojčica sa invaliditetom kojima je uskraćen pristup pravdi i koje se i dalje suočavaju s preprekama. Ove diskriminacije povećavaju rizik od zlostavljanja i seksualnog nasilja i, uskraćujući ženama i devojčicama sa invaliditetom uživanje širokog spektra ljudskih prava.
Žene i devojčice sa invaliditetom, posebno one sa intelektualnim i psiho-socijalnim invaliditetom, često nemaju izbora osim da žive u ustanovama zbog nedostatka podrške za samostalan život u zajednici. To ih izlaže većem riziku od različitih oblika nasilja, čine ga težim za prepoznavanje, prijavljivanje i sankcionisanje, čime se stvara atmosfera nekažnjivosti za počinioce.
S druge strane, žene i devojčice sa psiho-socijalnim invaliditetom koje doživljavaju nasilje, uključujući i od članova porodice, ne dobijaju istu podršku kao druge žene u sličnim situacijama. Na primer, neke organizacije izveštavaju da žene sa psiho-socijalnim invaliditetom, koje su žrtve zločina, uključujući nasilje, nisu u mogućnosti da koriste zaštićene domove i usluge podrške za žene i devojčice žrtve rodno zasnovanog nasilja.
Tradicionalne rodne uloge često nameću očekivanje da će se žene baviti brigom o drugima i kućnim poslovima, što se ponekad smatra preprekom za napredovanje u karijeri ili smanjuje njihove šanse da uđu na otvoreno tržište rada i dobiju visoko kvalifikovane poslove. Kada se invaliditet doda ovim predrasudama, one postaju još dublje – žene sa invaliditetom mogu biti viđene kao ‘neprikladne’ za visokorangirane ili dobro plaćene poslove, ili se može smatrati da su previše zavisne ili da ih je teško prilagoditi radnom okruženju. Žene i devojčice sa invaliditetom mogu briljirati u različitim profesijama, kao i bilo ko drugi, kada im se obezbede jednaka prava, neophodni uslovi i, ako je potrebno, razumne adaptacije i pristupačnost.
Nepriznavanje liderskog potencijala ženama sa invaliditetom proizlazi iz kombinacije ejblizma i rodne pristrasnosti. Društvo često povezuje liderstvo sa fizičkim ili intelektualnim sposobnostima koje isključuju osobe sa invaliditetom. Takođe, postoji dugotrajna istorija potcenjivanja sposobnosti žena da budu liderke, naročito u javnom i političkom životu. Medijska reprezentacija često učvršćuje ove predrasude prikazujući žene sa invaliditetom kao zavisne ili pasivne.
Evropski forum za osobe sa invaliditetom u svom Pozicionom izveštaju o rodnim steretotipima prema ženama sa invaliditetom, pored ostalog, za unapređenje svakodnevice žena sa invaliditetom, njihovog pristupa bezbednosti, zdravstvu, obrazovanju, zapošljavanju i samostalnom životu preporučuje:
- Aktivno uključivanje žena sa invaliditetom u kreiranju politika i donošenje odluka o rodnoj ravnopravnosti.
- Podizanje svesti kroz kampanje protiv štetnih stereotipa i promovisanje prava žena sa invaliditetom.
- Obezbeđivanje pristupačnih zdravstvenih usluga, posebno usluga zaštite seksualnog i reproduktivnog zdravlja.
- Obezbeđiti obuke projesionalaca u zdravstvu, policija i sudstvu za rad sa žnama sa invaliditetom.
- Obezbediti ženama sa invaliditetom da žive u zajednici umesto u institucijama i da uživaju pravo na samostalni život.
***
Evropski forum za osobe sa invaliditetom (European Disability Forum – EDF) je nezavisna nevladina organizacija koja okuplja organizacije koje zastupaju osobe sa invaliditetom iz cele Evrope i koju vode same osobe sa invaliditetom i njihove porodice. EDF zagovara prava 100 miliona Evropljana sa invaliditetom i predstavlja snažan i jedinstven glas osoba sa invaliditetom u Evropi.
Izvor: Gender stereotypes against women with disabilities – position paper, European Disabiliy Forum, 12/2/2025.
