Ove godine se 21. februar obeležavmo srebrni jubilej Međunarodnog dana maternjeg jezika – četvrt veka napora da se očuva jezička raznolikost, promovišu maternji jezici i višejezičnost. Jezici su od suštinskog značaja za obrazovanje i održivi razvoj, i primarno su sredstvo za prenošenje znanje i očuvanje kulture.
Za poboljšanje ishoda učenja ključno je obezbediti da obrazovni sistemi garantuju pravo na učenje na maternjem jeziku, jer učenici koji uče na jeziku koji u potpunosti razumeju pokazuju bolje razumevanje, angažovanje i veštine kritičkog mišljenja. Višejezično obrazovanje, posebno za jezike manjina i autohtonih jezika, ne samo da pomaže učenicima, već i podstiče dublju vezu između obrazovanja i kulture, doprinoseći inkluzivnijim i pravednijim društvima. Zbog globalizacije i društvenih promena, svake dve nedelje neki jezik nestane noseći sa sobom čitavo kulturno i intelektualno nasleđe. UNESCO procenjuje da postoji 8.324 jezika, koji se govore ili pišu. Od toga, oko 7.000 jezika je još uvek u upotrebi. Samo nekoliko stotina jezika je zaista dobilo mesto u obrazovnim sistemima, jedan od jezika koji krči put kao obrazovnom sistemu je maternji jzezik zajednice gluvih – znakovni jezik.
Znakovni jezik je ravnopravan način komunikacije sa usmenim i pisanim govorom. Pokreti ruku, lica i tela su prirodni i lako razumljivi, jer ih primamo vizuelnim putem. Kada im dodamo konvencionalne, unapred dogovorene znakove, dobijamo bogatiji i precizniji način izražavanja – znakovni jezik, prirodan, jednostavan i lak način izražavanja za gluve osobe i sve one koji ga koriste. Znakovi u znakovnom jeziku imaju istu funkciju kao reči u govoru. Dok se u govoru oslanjamo na sluh za razumevanje značenja reči, u znakovnom jeziku koristimo vid da bismo interpretirali značenje znakova. Govor, mimika (gestualna intonacija) i daktilologija (prstna azbuka) uvek prate znakovni jezik, što olakšava komunikaciju i razumevanje. Usmeni govor se koristi jer čitanje sa usana uveliko olakšava razumevanje mnogih sinonimnih znakova i sprečava nesporazume. Na primer, jedan znak se koristi za pojmove: čovek, ljudi, otac, muškarac; jedan znak za pojmove: ime, bolest, bolovanje; pitanje kako i pojam učitelj prikazuju se na isti način. Zbog brojnih sinonima razumevanje je teže, i kontekst komunikacije igra ključnu ulogu.
Koreni znakovnog jezika datiraju iz 16. veka. Neki lingvisti su tvrdili da znakovna komunikacija seže dalje i dublje u istoriju od govorne komunikacije. Različite zemlje imaju različite znakovne jezike, koji se međusobno razlikuju. Oni imaju sopstvenu gramatiku (semantiku, morfologiju i sintaksu) koja se razlikuje od gramatike govornih jezika. Srpski znakovni jezik služi gluvim osobama u Srbiji kao sredstvo svakodnevne komunikacije, izražavanja želja i volje, učenja, intelektualnih rasprava i izražavanja ličnog stila. Iako je standardizacija srpskog znakovnog jezika završena 2015. godine, i danas postoje regionalne varijacije.
Odnos prema znakovnom jeziku značajno se menjao kroz istoriju – od prihvatanja i ograničene upotrebe, preko potpunog odbacivanja, do ponovnog podsticanja njegovog usvajanja i isticanja njegove važnosti za kognitivni, emocionalni, obrazovni, socijalni i opšti razvoj gluve dece.
Sredinom osamnaestog veka, Šarl Mišel de L’Epe otvorio je prvu državnu školu u Parizu za gluvu decu. Razvio je sistem znakova koristeći prirodne znakove pariske zajednice gluvih, koje je proširio i modifikovao u skladu s francuskim govornim jezikom. On je insistirao na upotrebi znakovnog jezika, smatrajući ga jedinim prirodnim načinom komunikacije gluvih, putem kojeg se mogu razviti sve kognitivne strukture, uključujući apstraktno mišljenje. Zagovornici obrazovanja zasnovanog na govoru prihvatili su oralnu metodu u Lajpcigu 1778. godine, kao jedinu metodu koja može pomoći gluvima da kognitivno napreduju i razviju apstraktno mišljenje. Nakon Međunarodnog kongresa u Milanu 1888. godine, primat preuzima oralna metoda, koja potiskuje znakovni jezik i baca na njega stigmu manje vrednog jezika. Upotreba znakova je, u velikoj meri, bila potpuno zabranjena.
Međutim, u zajednici gluvih, u njihovoj kulturi, znakovni jezik je nastavio da živi, ostajući osnovno i nezamenjivo sredstvo komunikacije. Gluva deca, smeštena u internate, nastavila su da komuniciraju putem znakova, često na tih način, jer im to nije bilo dozvoljeno javno i u školama. Takođe, gluve odrasle osobe nastavile su da koriste znakovni jezik, smatrajući ga značajnim segmentom svog kulturnog identiteta.
U drugoj polovini prošlog veka pojavio se novi pristup koji je nastojao da preuzme najbolje iz znakovne i govorne metode, a postao je poznat kao totalna metoda. Ova metoda podrazumeva upotrebu svih dostupnih sredstava koja olakšavaju prijem i razumevanje poruke, što znači da je dozvoljeno i poželjno da usmeni govor bude praćen i dopunjen znakovnim jezikom. Totalna komunikacija podrazumeva istovremenu komunikaciju osoba sa oštećenjem sluha na govornom i znakovnom jeziku.U školama za decu sa oštećenjem sluha, ova metoda je i danas prisutna, iako savremeno školovanje u našoj zemlji teži ka inkluzivnom obrazovanju, odnosno uključivanju dece sa oštećenjem sluha u redovne škole.
Prepoznavanje i priznavanje znakovnih jezika u svetu dovelo je do promena u obrazovanju gluve dece. U dvojezičnim školama, deca uče i znakovni i govorni jezik, a nastavnici vladaju i jednom i drugom formama izražavanja. Pristup obrazovanju na maternjem jeziku je od vitalnog značaja za obezbeđivanje inkluzije i kvalitetnog obrazovanja na svakom jeziku, a znakovni jezik nije izuzetak. Nastava na znakovnom jeziku mora biti ponuđena u svim oblastima i fazama nastavnog plana i programa kako bi se osiguralo da gluva deca nisu lišena maternjeg jezika, da imaju pristup kvalitetnom obrazovanju i da mogu da uče od nastavnika za gluve i pored svojih gluvih vršnjaka. Takođe, neophodno je izbegavati izolaciju i promovisati identitet gluvih osoba i osećaj pripadnosti u okviru različitih kultura i zajednica gluvih koje koriste znakovni jezik.
* * *
Međunarodni dan maternjeg jezika proglasila je Generalna konferencija Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) u novembru 1999. Ideja za obeležavanje Međunarodnog dana maternjeg jezika je bila inicijativa Bangladeša. Generalna skupština UN pozdravila je proglašenje Međunarodni dan maternjeg jezika u svojoj rezoluciji iz 2002. godine. Danas raste svest o tome da jezici igraju vitalnu ulogu u razvoju, u obezbeđivanju kulturne raznolikosti i međukulturnog dijaloga, ali i u jačanju saradnje i postizanju kvalitetnog obrazovanja za sve, u izgradnji inkluzivnih društava znanja i očuvanju kulturnog nasleđa, kao i u mobilisanju političke volje za primenu prednosti nauke i tehnologije na održivi razvoj.
Izvori: Pregledni članak: Isaković, Lj, T. Kovačević i M. Srzić (2020), Sign Languages – Then and Now /Znakovni jezici – nekad i sad/, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, 50(4):293-314; 2025 theme: Silver Jubilee Celebration of International Mother Language Day
