Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom upoznajemo vas sa zaboravljenom književnicom sa invaliditetom Milicom Janković i njenim autobiografskim zapisima Među zidovima.
Književnica Milica Janković rođena je 23. novembra 1881. u Požarevcu. Školovala se u Velikom Gradištu, Beogradu i Minhenu. Završila je slikarsku školu Riste i Bete Vukanović. Radila je kao nastavnica crtanja u Kragujevcu i Beogradu. Prva je pisala o Andrićevom delu Ex Ponto. Njen prevod Tolstojeve autobiografije Detinjstvo, dečaštvo, mladost do danas se smatra najboljim prevodom sa ruskog jezika. Pisala je romane i pripovetke. Napisala je preko 100 pripovedaka! Moderne su po mnogo čemu, a naročito po stavovima vezanim za položaj žene u patrijarhalnom društvu. Sarađivala je sa vodećim književnim časopisima epohe. Prva je književnica koja se sa dve knjige pojavila u čuvenom plavom kolu Srpske književne zadruge (roman Plava gospođa i pripovetke Ljudi iz skamije). Objavila je i nekoliko zbirki priča za decu. Književnošću je počela da se bavi kada je zbog bolesti morala da napusti studije slikarstva u Minhenu. U 23. godini života (1904) dijagnostikovan joj je hronični reumatizam, koji je vremenom prešao u tuberkulozu kostiju, a 1926. biva primorana da odustane od posla učiteljice crtanja u ženskoj gimnaziji, što joj je bio izvor prihoda. Zahvaljujući solidarnoj akciji književne sredine Beograda 1927-1928. lečila se u bolnici u Parizu. Međutim, i pored najsavremenijih tretmana, željenih rezultata nije bilo. Osim na farmakološko lečenje, nekoliko puta je išla na banjsko-klimatske ture na Jadranu (Dubrovnik, Split, Cavtat). Zbog bolesti je odbila i bračnu ponudu vajara Sime Roksandića. Umrla je 25. jula 1939. u Niškoj Banji. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.
Knjiga od trideset, pretežno kratkih, lirskih zapisa Među zidovima objavljena je 1932, što znači da je pisana u poodmakloj fazi bolesti Milice Janković. Na samom početku, u svom prvom zapisu, sa naslovom po kome i knjiga nosi naziv Među zidovima Milica nam objašnjava: – Trinaest meseca sam ležala nepokretna na postelji samo su mi pogledi izletali kroz prozor.
Književnica nas odmah upozorava, ali i savetuje: – Ako je ko hteo nešto veselo, neka odmah zatvori knjigu. Ako je hteo nešto novo, tako isto; ovo je staro kao patnja. Ali ako vam je dosta da to bude čovečanski, onda pročitajte; nećete ništa izgubiti. Možda ćete nešto i naći. Ljudi cene retke stvari. Ovde su radosti retke.
Milica Janković je svesna svoje patnje, pa možda bi se moglo reći i bizarnosti situacije u kojoj se nalazi. Ali ona je isto tako svesna i činjenice da vrednost ovih njenih zapisa čine čovečnost i radost. Odnosno, da u njoj još ima snage za te vrline, koje su i u njeno vreme, a kako izgleda i u naše, skrivene i treba truda da se pronađu.
Iako trpi bolove, a svet vidi samo kroz prozor svoje sobe, Milica Janković voli život. U zapisu Jedino dobro ona jasno kaže: – Ja volim život. U njemu ima poziv cveta, u njemu ima dečiji osmeh,u njemu ima let ptica, bledilo strasti, rumenilo ljubavi. U njemu ima materinska ljubav i sinovlje poštovanje, ima čovekova misao, snaga pronalazačka i stvaralačka, u njemu ima još mnogo morskih dubina i neispitanih tajni koje mu povećavaju čar.
No, važno je istaći da ova žena koja je u srpsku književnost uvela motiv ženskog tela, želi dostojanstven kraj: – Ali ja želim da umrem, da zaspim, da zaboravim da u životu ima to sve, a meni da pripada samo telesni bol koji vređa, želim da se odmorim od ovoga teškoga besciljnoga umora.
U zapisu Pomirenje, književnica piše o svojoj fizičkoj nemoći uprkos duševnoj volji za akcijom, za životom. No, u jednom trenutku ona odlučno kaže: – Najzad su bolovi uminuli i ja više ne želim da se ubijem. Ova tvrdnja ukazuje na složenost pitanja o pravu na izbor između života i smrti. Naročito ako znamo da je književnica nakon što su bolovi prošli sanjala da pliva u moru. Osećala se slobodnom.
Potreba za dostojanstvenim krajem ponavlja se i u zapisu Šljivica, gde jedan bas odseca suvu šljivu. Slušajući to, spisateljica zaključuje: – Osušila se šljivica koju sam čekala da olista i da mi zelenim lišćem pod prozorom šapće. I posekli su je. To je sudbina stvari, rastinja i životinja. Samo čoveka ne poseku kad se osuši. Njega mrcvare, produžavaju mu muke, doklegod ima kap soka životnog u njemu.
Milica Janković je žena koja vidi samo kroz jedan prozor ispred koga je zid, pa stoga svet, život i slobodu intenzivno percepira drugim čulima: čulom sluha i čulom mirisa. Njen svet je mali i ona sada nalazi radost u sitnicama, što će mnogo godina kasnije činiti i Marija Vrebalov Đorđević u svojoj autobiografiji Svetlost tame. Čak i onda kada tu među zidovima Milica nema širok spektar slika iz realnosti, stvara ih u mašti, po nekom sećanju. Ona nepokretna vidi povorku kraljeva u pokretu, devojku kojoj je ime Lepota (Ledene slike), đake, dečake i devojčice (Vrteške), Dok leži u sobi u hladnim zimskim danima, Miličinu dušu greje bogatstvo, kretanje i mladost, lepota i nevinost detinjstva. Rekli bismo da je to zapažanje sitnih čari života i radovanje istima jedan od razloga zbog kojih i danas posle više od devedeset godina vredi čitati Miličine zapise. Naročito kada ona tu neophodnost opažanja sitnih radosti života kratko i jasno iznese kao direktnu poruku čitaocu.
Svoj zapis simboličnog naslova Male radosti ona započinje rečima: – Čoveče, nemoj da kažeš da si uvek bio nesrećan pre nego što dođe smrt da te nosi. Ne zaboravi male radosti koje dolaze iznenada i ne ropći.
Ovaj citat lepo ilustruje ono što je rekao Mališa B. Stanojević. U zborniku radova posvećenom Milici Janković (Nova realnost iz sopstvene sobe, 2015) kritičar je istakao da je ovim pretežno kratkim a sadržajnim tekstovima Milica Janković dala “pesmu trpljenja kakvu do tada nismo imali u srpskoj književnosti”. Ma koliko da je takav stav danas možda nepopularan, trpljenje će, na ovaj ili onaj način, uvek biti deo naših života.
Ljudski je ponekad nemati snage za trpljenje, pa se onda javlja osećaj ispraznosti, bespomoćnosti, besa i mržnje. To se vidi u Miličinim zapisima Prijatelji, Mačke i Mrzim. U zapisu Mrzim ova književnica sa invaliditetom o svojoj bolesti jasno kaže: Mrzim je što od mene čini bezvoljno, kukavičko, nezahvalno, grubo ostvarenje. Zato ova osećanja i ove osobine vidimo kao autentičan deo iskustva književnice sa invaliditetom. Rekli bismo da je to deo onoga da to bude čovečanski, što je zabeleženo u prvom zapisu.
No uprkos svemu, u svom poslednjem zapisu Plavi prozor Milica Janković pronalazi smisao svoje bolesti. Gledajući kroz prozor u nebo, u slobodu sunčanog dana, ona kaže: – Bolesni imaju privilegije. To je naknada za sreću, za slobodu, za zdravlje, jer ovo dvoje je bolesnima sreća. Zdravi su neskromniji, opet zato srećom smatraju mnogo nevažnije stvari.
Odmah zatim ona piše:
Paprat je tako fina biljka: zeleni listovi kao najlepši vez i crni takvi isti listovi, koji se zovu samo senka. Ljuljaju se i u mome oku.
Ni traga od oblaka! Takva vedrina nikada nije bila u mojoj duši. Ni onda kada mi se činilo da sam srećna. Strah i briga uvek su bili moji drugovi.
Zbirka se završava kako je i započeta i kako je pisana: punoćom života koja se krije u sitnicama. Mada spisateljica ostaje verna i onoj tamnijoj noti kojom je knjiga obojena. Plavi prozor se završava rečima: Neka uđe malo utehe. Jer nade nema.
Zaboravljena književnica sa invaliditetom Milica Janković predstavljena je ovde svojim pretežno kratkim, ali baš stoga efektnim zapisima Među zidovima.Među svoja četiri bela zida, iz kreveta, u bolovima, bogatim opisima i mudrim mislima – uz pojedine tamnije, pa i sasvim tamne tonove -ona slavi život i njegove sitne radosti. Kako saznajemo iz njenog poslednjeg zapisa, bezgranični prostor tih sitnih radosti (realnosti ili mašte) ona počinje da primećuje tek u ograničenosti koju joj nameće njen invaliditet.
