Istorija podneblja na kom živimo obilovala je ratovima i stradanjima, kako civilnog stanovništva tako i direktnih aktera, učesnika ratova: vojnika, boraca, ratnika.
Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije započeo je u Sloveniji 1991. godine, baš tada i tamo gde sam ja tek nekih tridesetak dana služio redovan vojni rok. Povratak odande bio je jednostavan. Prijavio sam se Vojnom odseku i mislio da je time sve okončano. Ubrzo sam pozvan na obuku u Sombor i odande poslat u Slavoniju. Imao sam nepunih devetnaest godina. Mladost nije bila svesna ozbiljnosti situacije.
Nizali su se dani koji su donosili trenutke radosti kada su se slavili rođendani, rođenja, razne lepe vesti iz zavičaja i oni manje radosni kada se razmišljalo o porodici, svima koji su daleko. Zabrinutost je bila neprestana, najpre za svoj život, živote onih koji su bili sa mnom, a onda i za živote i zdravlje najbližih. Nekad su pucnji bili daleko a nekad sasvim blizu. Verovao sam da će se brzo sve završiti i da ću se vratiti u dane bezbrižne mladosti. Prolazili su dani, nedelje, meseci… Nekad na prvoj borbenoj liniji, nekad u pozadini. I tako pola godine.
Tu se desio i moj prvi susret sa smrću. Ponovo sam se našao na prvoj borbenoj liniji, negde u Hrvatskoj. Osetio sam oštar, vreo bol i krv na butini. Načinio sam samo par koraka i dalje nisam mogao. Pozvan je vojni sanitet i odvežen sam na Vojnomedicinski centar Novi Sad. Tu su mi rekli da imam prostrelnu ranu butnog mišića od snajpera. Odmah sam operisan, oporavak je trajao oko mesec i po dana i otpušten sam na kućno lečenje, i zatim na banjsko lečenje u Vrdnik.
Nije samo rana i fizički bol ono što sam tada osećao. Ništa više nije bilo isto. Jedan deo mene više nije postojao. Strepnja koliko će noga biti funkcionalna, da li ću hodati normalno ili s pomagalima, da li ću igrati fudbal koji toliko volim, kako će okolina, prijatelji gledati na mene…? Dugi su bili bolnički dan. Dodatno je sve otežavalo ono što sam gledao u bolnici. Među bolesnicima koji su stizali sa ratišta bilo je puno onakvih kao ja, koji nisu dobrovoljno išli u ratne zone. Bili smo vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka koji su raspoređeni na borbenim linijama. Posmatrajući mlade ljude oko sebe koji su imali teške povrede i trajna telesna oštećenja shvatio sam da sam ja ipak srećan čovek. Tada sam odlučio da sve ružno ostavim iza sebe. Međutim, nisu bile dovoljne samo pozitivne misli. Vreme provedeno u strahu i strepnji kada je život bio tako jeftin ostavilo je traga na psihu. Podrška porodice, prijatelja, najbližih, bila je dragocena. Nije mi trebalo sažaljenje, samo prihvatanje.
Godine 1994. počelo je sa radom Udruženje ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca Zrenjanina. Učlanio sam se u Udruženje i tu sam posle kratkog vremena došao do informacija o pravima učesnika u ratnim sukobima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Povreda koju mi je snajperski metak načinio dopuštala mi je da se normalno krećem i funkcionišem u svakodnevici, ali povremeni bol i grč u nozi su me spečavali da se osećam sigurno u kretnjama i onemogućavali me da obavljam zahtevnije fizičke poslove. Prikupio sam svu medicinsku i vojnu dokumentaciju i predao Opštinskom odseku za boračko invalidsku zaštitu u našem gradu i te 1995. godine dobio privremeno rešenje o invalidnosti.
U kategoriji ratnih vojnih invalida postoji 10 grupa invalidnosti. Prva grupa je 100% invalidnosti i svaka sledeća je umanjena za 10%. Meni je priznata 30% telesna invalidnost, deveta grupa. Tokom naredne godine dobio sam trajno rešenje na taj procenat i time ostvario redovna mesečna primanja. To isprva nije obezbeđivalo sigurnu egzistenciju i nadao sam se zaposlenju. Od tada do danas sam na tržištu rada prijavljen kao ratni vojni invalid ali mi nikad niko nije ponudio bilo kakav posao iako se radovno javljam i aktivno tražim posao.
Zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rada i članova njihovih porodica je rađen skoro tri decenije. Usvojenom verzijom iz 2020. godine značajno je popravljen status svih pomenutih kategorija kojima se Zakon bavi i usklađena su njihova primanja sa ostalim primanjima u našoj zemlji. To je svim korisnicima prava obezbedilo egzistencijalno bolju situaciju i umanjilo diskriminaciju, koju sam i ja lično svih godina doživljavao. Osim toga, Zakonom su propisana i druga prava od kojih su za mene posebno značajna: pravo na desetodnevno banjsko lečenje na teret države, pravo na oslobađanje od participacije za zdravstvene usluge i besplatno bolničko lečenje i pravo na kartu za besplatno parkiranje.
Put do obezbeđivanja uživanja svih ovih prava nije bio lak i jednostavan. Udruženje ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca Zrenjanina je aktivno učestvovalo u izdradi svih Zakona. Išao sam na mitinge, štrajkove glađu, bilo je i pokušaj lobiranja poslanika u Skupštini. Ima još prostora za izmene i dopune kojima bi se poboljšao kvalitet života svih korisnka prava iz ovog Zakon.
Ja sam i dalje aktivan Udruženje ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca Zrenjanina. Pomažemo članovima koji su u kategorijama sa većim procentom invalidnosti i koji su manje funkcionalni, delimo pakete, organizujemo okupljanja na kojima se razmenjuju iskustva, ohrabruju i osnažuju naši članovi i njihove porodice. Udruženje je 2023. godine otvorilo Spomen-sobu za sedamdeset i pet poginulih boraca i preminulih ratnih vojnih invalida koji su bili učesnici u ratnim sukobima na prostoru nekadašnje Jugoslavije od 1990. do 1999. godine. Spomen-soba je svojevrsno je sećanje i dug svima čiji su život prekinuti za vreme ratnih sukoba i tokom bombardovanja 1999. godine.
Na kraju moje priče želim da se nađu stihovi Đorđa Balašavića: …slike su bleđe i bleđe, a lepe potiskuju ružne…
Izvor: Objavljeni medijski prilog je završni rad na Neformalnom obrazovnom programu studija invalidnosti SADAŠNJOST INVALIDNOSTI koji je Erne Danč predao na temu Ratni vojni invalid: moja priča.
