U skladu sa članom 19. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom (Konvencija), samostalan život i uključenost u zajednicu odnose se na životno okruženje van rezidencijalnih ustanova. Komitet Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom u Smernicama za deinstitucionalizaciju, uključujući hitne slučajeve iz 2022. godine ističe da “bez obzira na veličinu, svrhu ili karakteristike, ili trajanje bilo kakvog smeštaja ili pritvora, institucija se NIKADA ne može smatrati usklađenom sa Konvencijom” i nedvosmisleno odbacuje ideju da institucije mogu biti opcija za stanovanje osoba sa invaliditetom.
Zajednice osoba sa invaliditetom u mnogim državama ozbiljno su zabrinute tvrdnjama “da su institucije za osobe sa invaliditetom u Evropi u skladu sa Konvencijom i da ih treba smatrati modelima dobre prakse” i oštro osuđuju stav da su institucije neophodne za dobrobit osoba sa invaliditetom. Institucionalizacija je bez svake sumnje neopravdano kršenje ljudskih prava.
Oni koji su protiv deinstitucionalizaciji tvrde da institucije treba da budu „opcija za stanovanje“ za osobe sa invaliditetom. Međutim, ovaj argument se zasniva na diskriminatornom pogledu na osobe sa invaliditetom kao osobama koje su nesposobne da žive samostalno i potrebna im je zaštita od ostatka društva. Takav stav je u suprotnosti sa osnovnim principima Konvencije: poštovanje inherentnog integriteta osoba sa invaliditetom i prava na život u zajednici, sa izborima jednakim kakve imaju drugi i kontrolom nad sopstvenim životima. Protivnici deinstitucionalizacije takođe tvrde da su „institucije bezbednije za osobe sa invaliditetom kojima je potrebna veća medicinska podrška“. Međutim, to je u mnogim državama, pa i našoj, daleko od realnosti.
Podsticanje institucija da poštuju „moć kontrole“ od strane osoba sa invaliditetom još je jedna od retorika onih koji žele da održe institucionalnu strukturu. Da bi se istinski i u potpunosti osigurala autonomija i obezbedila kontrola od strane osoba sa invaliditetom, sredstva bi trebalo da se dodele za stvaranje usluga u zajednici, a ne za „napredne“ institucije. U Smernicama za deinstitucionalizaciju, uključujući hitne slučajeve iz 2022. godine se navodi da „ulaganja u institucije, uključujući renoviranje, treba da budu zabranjena; investicije treba usmeriti ka momentalnom oslobađanju institucionalizovanih osoba i obezbeđivanje sve neophodne i odgovarajuće podrške za samostalan život“.
Bez obzira na to koliko osoblja ima, koliko su zgrade savremene i udobne, jasno je da osobe koje žive u ovim institucijama imaju malo kontakta sa spoljnim svetom i izolovane su od šire zajednice. Oni takođe ne dobijaju individualnu podršku, kao što je na primer personalna asistencija, te se život u institucijama nikada ne može smatrati samostalnim životom. U mnogim slučajevima, ljudi koji žive u institucijama ne mogu da biraju sa kim će živeti i to otežava ostvarivanje njihovih seksualnih i reproduktivnih prava. U institucijama širom sveta krše se autonomija i pravo na život u zajednici osoba sa invaliditetom.
Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom ratifikovalo je 186 država širom sveta i podjednako se primenjuje bez obzira na politički ili kulturni kontekst. Dražave se stoga moraju uzdržati od uvoza loših praksi sa drugih mesta, pod maskom inovacija. To se posebno odnosi na modele koji dolaze iz Evrope, gde postoji veliko protivljenje zatvaranju ustanova za osobe sa invaliditetom i drugih grupa, i gde se i dalje značajna sredstva koriste za otvaranje novih institucija. Institucionalizacija je ostatak sramne istorije isključivanja osoba sa invaliditetom iz zajednica i neuspeha da ih prepoznaju kao vlasnike sopstvenih života. Zato kažimo i mi NE društvu koje odbija da čuje glasove osoba sa invaliditetom i krenimo ka ravnopravnoj budućnosti zalaganjem za deinstitucionalizaciju.
Izvor: Institutions in Europe, models of good practice?, ENIL, 21/3/2023
