Imam trideset i tri godine. Završio sam srednju elektrotehničku školu. Trenutno radim kao operater na telefonskoj centrali u jednoj privatnoj kompaniji. U slobodno vreme rekreativno vozim bicikl. U dvadeset i šestoj godini postavljena mi je dijagnoza bipolarni poremećaj.
Već sam u periodu adolescencije imao problema sa ponašanjem i emocijama. Bio sam potišten, nisam želeo društvo, ili sam bio agresivan bez stvarnog povoda. Dešavalo se da osećam ogromnu energiju i da ne spavam po dve-tri noći tokom jedne nedelje, a nekada nisam mogao danima da ustanem iz kreveta. Konzumirao sam alkohol, nisam video svoju budućnost ni smisao svog života, a roditelji su mislili da je sve to deo odrastanja. Kulminacija se desila kada sam pokušao suicid. Tada je i roditeljima postalo jasno da ono što doživljavam nije samo adolescentska kriza. Hospitalizovan sam i nakon toga mi je postavljena dijagnoza bipolarni poremećaj.
Dešava mi se da ne mogu da funkcionišem samostalno, naročito nakon hospitalizacije, kao ni u fazi povišenog ili sniženog raspoloženja, a do čega ponekad dođe i kada redovno uzimam terapiju. Kada se osećam dobro, kada nisam ni u plus ni u minus fazi, funkcionišem samostalno i uobičajeno, kao i svi drugi ljudi. Kada sam disfunkcionalan, najviše mi pomažu roditelji i sestra, a od nedavno i devojka. Ja se i tada trudim da što više aktivnosti u toku dana obavim sam, u okviru svojih trenutnih mogućnosti. Kada sam u depresiji, sebe nateram barem da prošetam ili spremim doručak, a ako mi ni to ne ide od ruke, podrška, koja je veoma bitna, je tu. Pazim na bioritam, približno u isto vreme ležem na spavanje, ustajem ujutro, uzimam obroke, vozim bicikl… I mislim da je fizička aktivnost veoma bitna.
Ja sam zaposlen i prija mi radni angažman. Potpuno je individualno da li će osoba kojoj je dijagnostikovan bipolarni poremećaj biti sposobna ili ne za rad. Zavisi od osobe do osobe. Simptomi su različiti i manifestuju se na najrzličitije načine, kao lakši i teži oblici. Mnogo zavisi i od podrške, a mislim da je najvažnije kako sam sebe percipiraš, kako prihvataš svoje stanje, svoj invaliditet. Za mene je to samo jedan deo moje ličnosti koji kontrolišem tako što redovno uzimam terapiju, krećem se, družim, radim. Bitno je i da porodica nije previše zaštitnička, jer to je često razlog nezaposlenosti osoba kojima je dijagnostikovan bipolarni poremećaj. Stvarnih ograničenja za radni angažman nema, osim onih koja se odnose na noćni rad i upravljanje mašinama i vozilima. Noćni rad, zbog dinamike sna, a upravljanje mašinama i vozilima zbog terapije koja negativno utiče na motoriku. Ja se pridržavam ovih preporuka i moj život i moja karijera su takvi kakvi jesu. I ja sam takav kakav sam, imam bolje i gore dane. Ne uzimam bolovanje kada sam u plus ili minus fazi, nego odlazim na posao, jer nikad nisam u toliko lošoj fazi da ne mogu da radim. Psihijatar mi samo po potrebi koriguje terapiju. Ne razmišljam šta bi bilo, kad bi bilo. Prihvatam svoju realnost, mada mi ponekad bude teško, jer smatram da bi mi bez dijagnoze poslovne mogućnosti i dijapazon poslova kojima bih mogao da se bavim bio veći.
Ono što je takođe problem kada govorimo o zapošljavanju jeste to što su kod nas još uvek prevelike predrasude i stereotipi o zapošljavanju osoba sa svim vrstama invaliditeta. Moj invaliditet je nevidljiv i ja ne govorim poslodavcu i kolegama o dijagnozi koja mi je postavljena. Voleo bih da kažem, ali se plašim da ću naići na nerazumevanje i da ću dobiti otkaz.
Smatram da poslodavci treba da se ponašaju prema osobama sa invaliditetom kao i prema svim drugim ljudima, naš invaliditet je samo jedna naša karakteristika. Nažalost, poslodavci nisu informisani, a ni preterano zainteresovani za sve što osobe sa invaliditetom mogu, u kojoj meri smo mi kvalitetne osobe, i kvalitetni radnici. Nadam se da će se na tom polju već u bliskoj budućnosti dogoditi značajne promene.
Izdvojena fotografija preuzeta sa Pixabay
Svetski dan bipolarnog poremećaja se obeležava svake godine 30. marta na rođendan Vinsenta Van Goga, kome je dijagnostifikovan bipolarni poremećaj nakon što je umro. Vizija Svetskog dana bipolarnog poremećaja je da, s jedne strane, podstakne razumevanje onoga šta bipolarni poremećaj jeste a šta nije i, sa druge strane, da podstakne borbu protiv stigmatizacije osoba kojima je dijagnostikovan bipolarni poremećaj.
