Marija Milanović (39) je stekla diplomu iz psihologije i master diplomu iz komunikologije. Predaje građansko vaspitanje u Osnovnoj školi Branislav Nušić u Donjoj Trnavi kod Niša. Volontira u Psihološkom savetovalištu za studente u Nišu kao psihotarepeut pod supervizijom. Dugogodišnja je aktivistkinja za prava žena i mladih sa invaliditetom (Savet za etička pitanja – SEP NAPOR, Savez slepih Srbije, Centar za samostalni život osoba a invaliditetom Srbije). Voli da šeta i da planinari po manje zahtevnim stazama.
Da li ste imali teškoća da prihvatite svoju različitost?
Kada se od rođenja razvijate sa tim da ste dete sa nedostatkom vida onda to spontano postane deo vas i vašeg identiteta. Za nas je prihvatanje naše različitosti u odnosu na druge mnogo lakše nego za, na primer, osobe koje izgube vid tokom života, jer su one prethodno živele jedan sasvim drugačiji i uobičajeniji život koji je gubitak vida menja. A opet, poznajem više osoba koje su tek kao osobe sa invaliditetom počele da žive ispunjeniji život u odnosu na onaj pređašnji – više putuju, više se druže… i čini se da su tek kao osobe sa invaliditetom spoznale punu vrednost života.
Ja nisam imala problem sa prihvatanjem svog invaliditeta. Za mene je to jednako kao što je za neku osobu njena visina, boja očiju, telesna građa.
Na takav moj stav je sigurno uticala i moja porodica koja me nikada nije odvajala od mog starijeg brata, nikada me nije sažaljevala, prezaštićivala, gledala na moj nedostatak vida kao na nešto tragično… i u tom duhu su i mene vaspitavali.
Osim u porodici, podršku sam imala i u nastavnicima, učiteljici, vaspitačici i mojim prijateljima u školi i internatu za decu sa oštećenjem vida u kojima sam se školovala i živela tokom mojih osnovnoškolskih i srednješkolskih dana.
U školi smo se lepo družili i učili kao i u bilo kojoj drugoj, samo uz korišćenje pristupačnih didaktičkih sredstava poput knjiga na Brajevom pismu, reljefnih geografskih karti, sportova za zvučnom loptom. Uživala sam tamo, toliko da sam od svog četvrtog razreda roditeljima govorila da ne dolaze po mene svakog vikenda nego da me vode kući svake treće nedelje. Bili smo stvarno tim, pravo drugarstvo je vladalo među nama.
Kako ste izabrali svoj životni poziv?
Psihologiju sam zavolela kroz učešće u psihološkim radionicana Učionice dobre volje i Čuvari osmeha koje su vodile naše vaspitačice u šestom i sedmom razredu. Dopalo mi se to što možemo da razgovaramo o mnogim temama koje su vezane za emocije na jednom dubljem nivou, tako da sam već u osmom razredu rekla drugarima da ću studirati psihologiju! I eto, tu svoju želju sam sebi i ispunila. Imala sam i divne psihologinje u osnovnoj i srednjoj školi, pa su mi i one bile motivacija i svojevrsni uzori.
Da li se slepe žene više usmeravaju na neke određene struke?
Zbog mogućnosti koje sistem obrazovanja pruža i uslova ostvarivanja nastave na fakultetima, slepe žene se uglavnom opredeljuju za društveno-humanističke nauke, za jezike, prava... Retko upisuju programiranje, jer na našim fakultetima ne postoje adekvatni uslovi da bi slepa osoba mogla da završi neki od IT smerova. Neke fakultete slepa osoba ne može da izabere zbog ograničenja koja su vezana za nedostatak vida. Na primer ne može da bude lekar opšte prakse, hirurg, stomatolog, ne može da bude arhitekta, da se bavi slikarstvom, bude stjuardesa i slično.
Svi u mojoj porodici su arhitekte, ali ni najsavremeniji sintetizatori govora i programi za crtanje ne mogu da nadoknade i kompenzuju nedostatak vizuelne percepcije. I tu treba biti realan. Često čujem rečenicu: – Pa što biraju prava i društvene nauke? Sa tim zanimanjima teže dolaze do radnog odnosa! A ja ih onda pitam: – Da li biste seli u autubus koji vozi slepa žena ili birali da vam slepa osoba radi dizajn plakata? Koliko god tehnologija napredovala još uvek nije svemoćna i ne može da doprinese kompenzovanju vizuelne percepcije u svim sferama života.
Šta je vaša prva asocijacija na reč rad i koju emociju izaziva u vama?
Asocira me na polet, na ponos, na sigurnost prihoda, na samoispunjenje i samopouzdanje, na zadovoljstvo nalaženja adekvatnog posla koji se radi s ljubavlju.
Vi sada predajete Građansko vaspitanje u osnovnoj školi. Na koji način ste se zaposlili?
Direktora škole u kojoj sada radim upoznala sam na seminaru posvećenom efektima stručnih praksi svršenih studenata u obrazovnim ustanovama u Nišu. On mi je prišao i bio je veoma radoznao da sazna kako slepe osobe žive i opažaju svet. Kasnije sam po njegovoj preporuci učestvovala kao radioničarka u različitim inkluzivnim projektima za decu u sportskom udruženju Nigresiv učestovala, a nakon više godina usledio je i predlog da konkurišem za predavača u školi.
Šta mislite da li slepe i slabovide žene imaju jednaka prava na rad kao i druge osobe?
Po Ustavu i zakonima naše zemlje slepe žene imaju potpuno ista prava kao i sve druge žene, pa tako i pravo na obrazovanje i rad. Zakonski nema razlike. Međutim, u praksi je nešto drugačije. Slepe i slabovide žene veoma teško pronalaze zaposlenje, jer poslodavci nisu informisani o tome da slepa osoba može da nauči da se orijentiše i samostalno se kreće po svom radnom prostoru, da može da nauči da samostalno ili se organizuje da dođe od kuće do posla i nazad, da pomoću čitača ekrana može da koristi računar, pametni telefon… i da na taj način obavi mnoge poslove u kacelariji, da je osoba sa mnogo drugih osobina i da je to što je slepa samo jedna od njih, ne i jedina.
Takođe želim da istaknem da postojeći zakoni ne prepoznaje slepu i slabovidu osobu kao posebnu kategoriju, a još manje slepu i slabovidu ženu, nego je prepoznaje kao osobu sa invaliditetom. Na primer, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom jeste bio korak u pozitivnom smeru, ali potrebno ga je nadograditi. Mislim da je potrebno da se umanji obaveza plaćanja penala poslodavaca ukoliko ne zaposli osobu sa invaliditetom, a da se povećati podršku poslodavcima koji zaposle osobu sa invaliditetom, uz istovremeno sprečavanje mogućnost zloupotrebe beneficija zbog primanja u radni odnos osobe sa invaliditetom. Osim toga, malo bi trebalo redefinisati prioritete kada se govori o osobama sa različitim vrstama i stepenima invaliditeta jer se u praksi pokazalo da što je invaliditet procentualno veći i vidljiviji to se osoba teže zapošljava.
Takođe je važno da se u većoj meri podstakne javni sektor da zaposli osobe sa invaliditetom, jer je u najmanju ruku licemerno da država koja propisuje zakon, od privatnog sektora očekuje da preuzme sav teret u zapošljavanju osoba sa invaliditetom, a da one instance koje su osmislile i donele ovaj zakon ne promovišu i ne poštuju zapošljavanje osoba sa invaliditetom u svojim sektorima.
Kada govorimo konkretno o slepim osobama, mnoge među njima bi mogle da rade u velikom broju institucija i na brojnim pozicijama i radnim mestima koje odgovaraju njihovom obrazovanom profilu i kvalifikacijama.
Šta biste poručili donosiocima odluka u oblasti rada i zapošljavanja žena sa invaliditetima uopšte i posebno slepih i slabovidih žena?
Moja prva preporuka je da se kroz zakonski okvir svede na minimum prostor za zloupotrebu beneficija prilikom zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Ja nemam iluzija u ovom smislu, ali dozvoljavati da poslodavci svakih godinu-dve zapošljavaju u istom preduzeću, u istom sektoru, na isto radno mesto novu osobu sa invaliditetom, po principu kada nam istekne subvencija za jednu osobu sa invaliditetom zaposlićemo drugu osobu sa invaliditetom, pa kada i za nju istekne subvencija, zaposlićemo treću osobu sa invaliditetom i tako u krug.
Moja druga preporuka je više usmerena na poslodavce. Potrebno je da poslodavci realno procene na kojim poslovima može da se zaposli osoba sa invaliditetom, i pritom da imaju u vidu sav diverzitet svih vrsta invaliditeta, jer nije isto prilagoditi radno mesto za zapošljavanje slepe osobe, osobe koja koristi kolica ili osobe sa intelektualnim teškoćama.
Iako su nam neki izazovi zajednički, u mnogim stvarima se razlikujemo i naša funkcionalnost nije nužno jednaka.
Naslovna fotografija: Marija Milanović, iz privatnog arhiva
