Kao i drugim marginalizovanim grupama (npr. ženama, etničkim manjinama), osobama s invaliditetom obično se pripisujuju atributi koji čine nejasnim njihovu individualnost, moć i snagu njihovih zajednica. Kao ni drugim manjinskim zajednicama, ni osobama s invaliditetom nije u interesu da podržavaju pogrešne predstave o svom identitetu. Ako je identitet „skup opisa, svojstava i konstanti, koje neko pripisuje sebi i to ga čini prepoznatljivim i jedinstvenim u odnosu na druge“, kako su to French, Gibson & Depoy definisali na smeni vekova, onda same osobe s invaliditetom treba da imenuju atribute koji nabolje opisuju njihov pojedinačni i grupni identitet.
Međutim, razumevanje ličnog iskustva invaliditeta ne stiče se ispitivanjem osoba s invaliditetom o tome kako je invaliditet definisan u njihovim rasnim / rodnim / etničkim zajednicama, nego pre svega prepoznavanjem da su osobe s invaliditetom deo kulture invalidnosti (i možemo ih zamoliti da nam je opišu). Kao kulturološka grupa, osobe s invaliditetom tumače svoju istoriju, ispituju svoja životna iskustva na sopstvenom jeziku i stvaraju sopstvene predstave identiteta, kako za svoju, tako i za druge kulturološke grupe.
Kultura invalidnosti nije skup svih mogućih varijacija telesne egzistencije, niti zbirka svih mogućih pogleda na invalidnost, već je svojevrsni bio-socijalni ishod saglasnosti ove grupe ljudskih bića o tome koje značenje pojma invalidnosti najviše odgovara članovima zajednice i može se koristiti za zaštitu njenih interesa. Nadalje, budući da je invalidnost od neposredne važnosti za sve ljude, kultura invalidnosti prihvata pojam intersekcionalnosti, kao praktičan i politički izraz ideje da je različitost ono što usmerava naše kolektivno i individualno životno iskustvo. Stoga, kad govorimo o kulturi invalidnosti i identitetu osoba s invaliditetom, uvek evociramo iskustvo i pojam intersekcioanlnosti. Najzad, kultura osoba s invaliditetom je politički korisna odrednica i medij unapređenja socijalne pravde za osobe s invaliditetom.
Jedan od pionira u definisanju i promovisanju kulture invalidnosti u SAD je istoričar i teoretičar u oblasti studija invalidnosti, Steven E. Brown. Sredinom devedesetih godina prošlog veka napisao je jednu od prvih definicija kulture osoba s invaliditetom, a potom je bio suosnivač Instututa za kulturu osoba s invaliditetom. U svojim memoarima nazvanim „Movie Stars and Sensuous Scars: Essays on the Journey from Disability Shame to Disability Pride“ (2003), Brown opisuje kulturu invalidnosti:
„Osobe s invaliditetom stvorile su grupni identitet. Delimo zajedničku istoriju ugnjetavanja i zajedničku vezu sa otpornošću. Stvaramo umetnost, muziku, književnost i druge izraze naših života i kulture, prožete našim iskustvom invaliditeta. Što je najvažnije, ponosni smo na sebe kao osobe s invaliditetom. S ponosom tvrdimo da su naši invaliditeti deo identiteta. … Mi smo ono što jesmo: mi smo osobe s invaliditetom.
Kako je pokret za kulturu osoba s invaliditetom rastao, Brown je predložio teoretičarima i aktivistima za prava osoba s invaliditetom da uzmu u obzir definicije kulture osoba s invaliditetom širom sveta. Objavio je radove o mnogim definicijama kulture invalidnosti i stvorio repozitorijum različitih opisa kulture invalidnosti. U jednom od prvih široko rasprostranjenih radova koji predstavlja pokušaj da se konstruiše radna definicija kulture invalidnosti, pod nazivom „Šta je kultura invalidnosti?„, Brown je objedinio perspektive iz različitih izvora uključujući umetnost, lična iskustva, roditeljstvo, akademske teorije o invalidnosti, u kojima se invaliditet prepoznaje kao pozitivno iskustvo. Rad je zaključio ovim rečima:
„Nije naš posao da se uklopimo u mejnstrim društva. Umesto toga, suđeno nam je da ukažemo menjstrimu da radi sopstvene dobrobiti treba da razume da smo povezani sa svojim kolicima, respiratorima, štapovima, slušnim aparatima itd. a da bi imao koristi od našeg znanja i iskustva, mejnstrim ne treba da shvati kako da se uklopimo, nego kako možemo biti od koristi upravo ovakvi kakvi jesmo. To je kultura invalidnosti, barem iz perspektive jedne osobe. Šta vi mislite?“
Važno je odgovoriti na to pitanje. Ono nas poziva da obuzdamo svoju želju da popravimo, ispravimo ili izbrišemo invaliditet, da te štetne porive zamenimo pozitivnim stavovima o invaliditetu i prikažemo ga kao nešto lepo i poželjno. Bez obzira na to da li invaliditet doživljavamo kao deo ličnog iskustva, tj. kao osobe koje žive s invaliditetom, ili kao njihovi staratelji / negovatelji, ili ga prepoznajemo kao oblik ljudske različitosti iz perspektive stručnjaka, građanina ili kreatora politike, svakako treba da usvojimo invalidnost kao svojevrsnu kulturu putem koje osobe s invaliditetom stupaju u interakciju sa svetom. Šire gledano, pokret za kulturu osoba s invaliditetom podstiče nas da prihvatimo osobe s invaliditetom kao kulturološku skupinu.
