Sa V. M. (33) iz Novog Sada razgovarali smo o dijagnozi koju je dobio kada je imao 19 godina, o načinu na koji je saznao da je ima, simptomima, stereotipima, potrebi za podrškom, kao i metodama pomoću kojih se sa dijagnozom šizofrenije može produktivno živeti.
Šta je za vas šizofrenija?
– Ona je, najjednostavnije rečeno, deo mene. Deo s kojim se budim, s kojim idem na posao, družim se s drugim ljudima, šetam, slušam muziku, spavam, ponovo ustajem, deo mene s kojim sam živeo i s kojim ću živeti dok me ima. Dok je kao takvu nisam shvatio i prihvatio, bilo je teško funkcionisati.
U kom smislu je bilo teško ?
– Osećao sam se kao da ne pripadam društvenoj zajednici. Da sam izopšten. Da sam ismejavan. Da sam neprihvaćen, nevoljen, jer sam drugačiji. Da me okolina posmatra kao nekoga koga se treba plašiti. Posebno komšiluk. Kao da su svoju decu, kad se ne ponašaju lepo, plašili rečenicom: Nemoj da te sad odvedem kod onog čike sa petog sprata! Da ne preterujem – ne znam, ne verujem da je baš tako bilo – ali moj osećaj je bio takav. Potpuni autsajder. Samim tim sam se tako i ponašao. Samoizolovao. Nisam se družio, nisam ni sa kim komunicirao, šetao sam uvek sam, slušajući muziku.
Koje su vodeće predrasude o šizofreniji i u kojoj meri mogu da definišu osobu koja živi s tom dijagnozom?
– Mogu da je definišu, sve do trenutka u kome osoba ne prihvati svoj invaliditet kao samo jedan deo svoje kompleksne ličnosti. Do trenutka u kom prestaneš da misliš šta drugi misle o tebi. Glavne predrasude i stereotipi o nama su da smo nasilni, agresivni, da smo skloni da činimo nasilne zločine, da fizički povredimo druge ljude, a istina je suprotna – osobe sa šizofrenijom sklonije su da povrede sebe.
Kakve simptome ste imali i ko ih je prvi primetio?
– Sa mamom sam uvek imao dobar odnos, ona je ta koja me je uvek najbolje poznavala, sa kojom sam imao otvorene razgovore, pa je prva i primetila promene u mom ponašanju. Otac nikada nije bio posebno zainteresovan za mene. Imao je neki svoj svet, tako je i danas. Prva promena ogledala se u prestanku komunikacije sa mamom, a više nisam želeo ni da izlazim sa prijateljima. Onda su počele nesanice. Noći bez sna, tačnije. Povlačio sam se u sebe, bio sam stalno neraspoložen, što ranije nije odgovaralo opisu moje ličnosti. Na početku je majka sve to povezivala sa adolescentskim periodom kroz koji sam prolazio i za koji je većina tih simptoma mogla da bude uobičajena. Potom sam počeo da zanemarujem ličnu higijenu, do te mere da se uopšte nisam kupao i da mi nije smetalo da budem u istoj odeći po nekoliko dana. Mislio sam da se sprema zavera svetskih razmera i da sam ja osoba koja to treba da otkrije. Počeo sam da se zaključavam u sobu, da kupujem i čitam raznovrsne novinske sadržaje u kojima sam tražio dokaze. Mami je bilo sumnjivo što se zaključavam u sobu i pitala me je zašto to radim, pa sam je uveo u sobu i ispričao joj da se sprema katastrofa i da je cela planeta ugrožena. Kad me je upitala kako to znam, odgovorio sam da sam čuo od nekih ljudi koji su mi postali prijatelji. Naravno, sve su ovo bile iluzije i halucinacije, simptomi šizofrenije, ali ja to nisam znao. Bio sam ubeđen da je sve gola istina. Mama je tada shvatila da se ne radi o prolaznoj, tinejdžerskoj fazi, niti o goloj istini, već o nečem mnogo ozbiljnijem. Imala je nekoliko neuspešnih pokušaja da sa tatom porazgovara o meni, kako bismo nas troje zajedno otišli kod lekara. On je rekao da će me to proći i da samo pokušavam da privučem pažnju na sebe, tako da je mama sama krenula da vidi šta se to dešava sa mnom.
Koga ste, pored majke, imali kao podršku?
– Nisam imao nikoga osim nje, što mi je dodatno otežavalo oporavak, a i njoj je bilo teže, jer nije imala na koga da se osloni. Podrška porodice i prijatelja veoma je važna. U srednjoj školi sam se družio sa dva prijatelja, koji su nakon moje hospitalizacije prekinuli kontakt sa mnom. Mislim da su njihove porodice uticale na to.
Kada i kako vam je dijagnostikovana šizofrenija? Kada ste hospitalizovani?
– Lekar opšte prakse me je uputio ambulantnom psihijatru, koji je mami dao uput za Kliniku za psihijatriju. Na Odeljenju za psihijatriju imao sam još jače slušne halucinacije, glasove, koji su mi sve strastvenije pričali o smaku sveta. Terapija lekovima (antipsihoticima) ublažila je, a na kraju i rešila problem sa iluzijama i halucinacijama. Mesec dana kasnije vratio sam se kući i od tada više nisam bio hospitalizovan. Redovno koristim terapiju i mnogo šetam.
Sada ste funkcionalan mlad čovek. Kako se šizofrenija tretira i može li se izlečiti?
– Šizofrenija se uspešno može držati pod kontrolom, što je kod mene slučaj. Prvenstveno zahvaljujući redovnoj terapiji medikamentima koji pripadaju grupi antipsihotika, u kombinaciji sa psihosocijalnim tretmanima. Moja šansa za zadovoljavajući način života povećana je time što mi je dijagnoza rano otkrivena i tretirana.
S kojim izazovima se najčešće susrećete otkako imate dijagnozu?
– Delimično sam već odgovorio na ovo pitanje, u smislu da sam bio izolovan i izopšten iz društvene zajednice. Kad sam to prebrodio, najviše prepreka je bilo u pronalaženju zaposlenja, ali sam uspeo da ih prevaziđem. Dobio sam potvrdu o prvom stepenu invalidnosti, prijavio sam se Nacionalnoj službi za zapošljavanje i pronašao sam posao u JKP Grdasko zelenilo kao sezonski radnik. Povremeno se suočavam sa blokiranjem misli. Iznenada mi se u toku razgovora prekine tok razmišljanja i onda ćutim sve dok mi se ne javi nova misao, koja ponekad nema veze sa prethodnom temom. Još uvek nemam devojku, ali se nadam da će se i to polje uskoro popuniti.
Kako sada brinete o svom mentalnom zdravlju?
– Umem da prepoznam znake pogoršanja, pa ih predupredim. Bitno je biti informisan o šizofreniji, o simptomima, načinima lečenja. Takođe, dok Udruženje lečenih od psihoze (ULOP) nije prestalo da radi, odlazio sam na radionice koje su mi bile interesantne. Tamo sam stekao nekoliko prijatelja sa kojima se družim kad god možemo. Šetamo, izađemo na piće, razgovaramo. Odnedavno sam počeo da se bavim stonim tenisom, što mi je takođe veoma zabavno, prija mi.
Šta biste poručili roditeljima, a šta mladima koji imaju ovu dijagnozu?
– Nije lako živeti sa ovom dijagnozom, ali je izvodljivo. Roditelji, podržavajte svoju decu koliko god možete. Saosećam se sa mladima koji imaju šizofreniju i jasno mi je kroz šta prolaze. Usmerite svoj put od trnja ka zvezdama. Verujte u sebe, informišite se, okružite se pozitivnim ljudima i prijatnom atmosferom, obavezno nađite hobi koji vas čini srećnima i koji vas ispunjava.
