Rođena bez ruke na kojoj se tradicionalno nosi burma, Sara Hjuz nikada nije sanjala o dijamantima. Često su je pitali: – Gde bi nosila prsten kad se udaš? Za nju je čak i pomisao o tim konvencijama bila stresna.
– Očigledno postoji ta priča o ženama koje žele da se osećaju kao princeze na dan svog venčanja – rekla je. – Za mene to nije bilo pitanje venčanice, odgovarajućih cipela ili naušnica. Bilo je pitanje kakvu ruku želim da nosim.
Sara Hjuz (36) iz Londona nosi protezu podlaktice i šake od detinjstva. Gotovi modeli obično se nisu slagali s bojom njene kože, što je privlačilo pažnju i izazivalo komentare.
– Zbog tih reakcija osećala sam se kao neko u koga treba buljiti, koga treba sažaljevati, kao da sam manje od osobe – kaže. – Kao da ljudi vide ruku, a ne vide mene.
Godine 2010. našla je savršenu protezu, usklađenu sa prirodnom bojom njene kože. Pošto je doživela vršnjačko maltretiranje, osećala se sigurnijom ako kamuflira svoje stanje. Majka joj je rekla da bi se verovatno osećala samouverenom kad bi na venčanju nosila hiper-realističnu ruku.
– Sećam se da sam tad pomislila: – Ma da, baš tako – kaže Sara. – Uvek sam mislila da je najbolje ako je proteza što realističnija, da se ne primećuje da je proteza.
Ceremonija zatvaranja Paraolimpijskih igara 2012. u Londonu dovela je u pitanje tu ideju, kada je videla kako Viktorija Modesta podiže nogu koja izgleda kao napukla geoda sa sjajnim kristalima. Onda ju je ponovo videla na televiziji, sa šiljatom, crnom i lakiranom protezom, kojom razbija staklo dok gazi.
– Pitala sam se odakle joj takva noga.
Preko Viktorije Modeste, bionične pop umetnice, google pretraživač odveo je Saru Hjuz do kompanije Alternative Limb i umetnice Sofi de Alavera Barata koja izrađuje proteze po meri.
Dok je nosila realisitčnu protezu odgovarajuće boje i košulju dugih rukava, Sara je počela da primećuje kako joj je ponekad neudobno i teško da održava iluziju. Noseći protezu sa antilop postavom, izložena toplotnim talasima, maštala je o tome kako je skida i stavlja u torbu, dozvoljavajući da joj vazduh ohladi kožu.
– Nisam to uradila, jer nisam osećala da mogu. Osećala sam se kao da se pomalo krijem.
Dok je na poslu, Sara koristi protezu koja joj omogućuje kucanje na tastaturi, a kad ne koristi kompjuter, zameni je realističnom protezom (na sastancima ili kad god napušta kancelariju).
Krenula je na terapiju kako bi prevazišla anksioznost s kojom se često suočavala.
– Sa terapeutkinjom sam morala da razgovaram o svom iskustvu, o tome kako činjenica da sam rođena bez ruke utiče na mnoge aspekte u mom životu, ne samo na onaj fizički.
Tokom pandemije, između terapijskih sesija i boravka u blizini kuće, Sara se osećala dovoljno samopouzdano da počne da izlazi bez proteze.
Ujedno se osećala spremnom da se posveti nečemu što će biti bolje od savšenog venčanja, pa je kontaktirala Sofi de Alavera Barata, sa željom da njena proteza izgleda kao nakit, sa motivima zvezda, nebeskih tela i mesečevog kamena.
Sara nikada ranije nije nosila nakit na svojoj protezi, pa se odlučila za magnetni kažiprst na srebrnoj ruci, na koji može da se pričvrsti prsten.
– Na venčanju bi trebalo da budemo ono što jesmo, dosledni sebi, umesto da se menjamo da bismo ispunili ulogu neveste.
Kako kaže Sofi, tipična proteza košta oko 7.500 dolara, a proteza za nevestu, kakvu nikada ranije nije pravila, koštala je oko 10 000 dolara. Rad je trajao šest meseci.
Na dan ceremonije, Sara je prvi put u javnosti nosila sjajnu srebrnu protezu.
– Nosila sam je ceo dan i nisam imala realistični model za rezervu. Možda zvuči čudno, ali za mene je to bio osnažujući trenutak. Izlazak bez proteze nije nešto što inače radim. Nisam se ni tada pojavila bez proteze, ali bila je to jasna poruka da nemam pravu ruku.
– Kad nosim alternativni model i ljudi mi se obrate povodom toga, osećam da imam daleko više moći u tom razgovoru – kaže Sara. – Mnogo toga proizilazi iz činjenice što biram da nosim ruku koja izgleda znatno drugačije, umesto da pokušavam da prikrijem taj deo tela.
Fotografija Sare Hjuz na linku
