J. I. (48) iz Novog Sada radi u prodavnici zdrave hrane. Obožava da vozi bicikl i da ide na planinarenje. Završila je Višu školu za vaspitačice. Nakon 13 godina rada u struci godina, kada joj je utvrđena dijagnoza depresije, na poslu je ostala još samo tri meseca.
Odmah nakon što ste diplomirali, počeli da radite u struci. U kojoj meri ste bili zadovoljni poslom?
– Iste godine kad sam diplomirala, zaposlila sam se kao vaspitačica. Prva grupa koju sam dobila bila je srednja uzrasna grupa (deca od 4 godine). Bila sam veoma srećna. Krenula sam sa mnogo entuzijazma, poleta i pozitivne energije koju sam pružala, kako deci, tako i roditeljima i kolegama. Deca su to osetila i u samom startu izgradili smo odnos velikog, obostranog poverenja. Bila sam mlada, zadovoljna žena koja je radila posao koji obožava. Ali, sve što je lepo ima svoj kraj. Dovoljan je jedan trenutak da izmeni ceo životni tok. Barem se meni to desilo. U istom danu, u istom času, izgubila sam mamu i mlađu sestru u saobraćajnoj nesreći. Otac nas je napustio kad smo sestra i ja bile male, pa su mi njih dve bile sve što sam imala u životu. Moje najveće bogatstvo koje je nestalo zauvek.
Kako ste se borili s tim gubitkom?
– Nisam dugo ostala na bolovanju, jer sam mislila da će mi rad sa decom pomoći. I bilo je dobro u prvih nekoliko meseci, a onda sam počela da primećujem promene u svom ponašanju: volja za poslom me je napuštala, bilo mi je teško da radim ono što najviše volim – da budem vaspitačica, sve češće se dešavalo da ujutru ne mogu da ustanem iz kreveta i da odem na posao, da nemam snage da jedem, šetam, vozim bicikl. Postala sam ćutljiva i povučena, često sam plakala bez vidljivog razloga. Sve što me je nekada ispunjavalo, izgledalo mi je prazno i besmisleno. Kad sam uz pomoć prijateljice, koju sam upoznala na planinarenju, došla kod psihijatra, on mi je već na prvoj seansi dijagnostikovao depresiju. Rekao je da se nada da je dijagnoza prolazna, zbog gubitka porodice, dakle, zbog mog trenutnog stanja. Međutim, moja depresija je hroničnog karaktera.
Da li je to bio razlog da prekinete sa radom u vrtiću?
– Jeste. Dala sam otkaz. Nisam bila sposobna da radim, tek sam se navikavala na terapiju, od koje mi se na početku često spavalo, bila sam usporena, tiha, letargična. Takva definitivno nisam bila za rad sa decom. Tada.
Šta se promenilo?
– Vremenom sam se navikla na lekove i redovno sam išla kod psihoterapeutkinje koja mi je mnogo pomogla. Ponovo sam počela da se družim sa starim prijateljima i da stičem nove, ponovo vozim bicikl, planinarim. Ponovo sam, uz terapiju i podršku, došla do izvorne sebe. Vesele, kreativne, pozitivne. Epilog: dobijam potvrdu od psihijatra da sam sposobna za rad. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Ponovo ste se zaposlili u vrtiću, ali krajnji ishod nije bio onakav kakav ste zamišljali. Šta se dešavalo?
– Zaposlila sam se u jednom privatnom vrtiću. Iako sam bila radno sposobna, zbog postojanja velikih predrasuda i stereotipa o dijagnozama kao što je depresija, odlučila sam da ne spominjem svoje zdravstveno stanje tokom probnog rada koji je trajao mesec dana. Primljena sam za rad u mešovitoj grupi i brzo sam se prilagodila. Bila sam oduševljena ponovnim kontaktom sa decom, koleginicama, roditeljima, a iznad svega samim radom i kreativnošću koju sam ponovo mogla da ispoljim.
Zbog čega ste krili da imate depresiju ako ste imali potvrdu da ste sposobni za rad?
– Delimično sam već odgovorila. Zbog društvene sredine i globalnog mentaliteta. Zbog društva koje je neobrazovano kad je reč o mentalnom zdravlju i mentalnim stanjima. Zbog stereotipa da smo mi sa F dijagnozama ludi, lenji, nepodobni, agresivni. Zbog straha da me neće primiti na posao. Da neću moći da radim ono što najviše volim.
U kojoj meri ste uspevali da odgovorite na radne obaveze u vrtiću? Činjenica je da se osobama sa depresijom može desiti da kasne na posao, da ne rade aktivno, da se uopšte ne pojave na poslu. Koliko puta vam se to desilo?
– U potpunosti sam odgovarala na sve obaveze. Redovno sam uzimala lekove, i dalje sam išla na psihoterapiju, a dani sa decom bili su mi veliki motiv da ne odustajem. Njihove radoznale glave, moja želja da tu radoznalost produbim i zadovoljim… Nijednom nisam zakasnila na posao, niti se desilo da ne dođem zbog depresije. Jedna od mojih glavnih metoda za borbu sa depresijom bio je rad sa decom. Iskreno, postojali su, kao što još uvek postoje, dani kad i uz terapiju osetim depresiju, ali imam svoje metode kojima to sve dovedem na zadovoljavajući nivo, na nivo u kojem mogu uobičajeno da funkcionišem u svim životnim sferama.
Šta se desilo nakon isteka probnog rada?
– Sprijateljila sam se sa koleginicom sa kojom sam prethodno i studirala. Ona je bila glavna vaspitačica. S njom sam podelila svoju priču o depresiji i zamolila sam je da nikome ne priča o tome. Objasnila sam joj da ću lično reći nadređenoj i ostalim koleginicama kad budem spremna. Sad mislim da sam pogrešila. Da mogu da vratim vreme, ne bih krila svoje zdravstveno stanje, mada bi ishod verovatno bio isti – dobila bih otkaz. Koleginica je prekršila obećanje i desetak dana kasnije, vlasnica vrtića me je pozvala na razgovor. Rekla mi je da joj je jako žao, ali da sam postala tehnološki višak, jer se obim posla smanjio. Sumnjičavo sam je pogledala, uzela sam radnu knjižicu i otišla. Nekoliko dana kasnije prolazila sam pored vrtića. Dve radne sobe su zastakljene, jer je vrtić adaptirana kuća, pa sam videla da u mojoj radnoj sobi, sa grupom sa kojom sam do skoro radila, radi nova vaspitačica. Ušla sam kod vlasnice u kancelariju i rekla: – Tužiću vas, ovo je nepravda! Uopšte se ne radi o tehnološkom višku, zar ne? Rekla je da mogu da je tužim koliko god hoću, ali da nikad neću dobiti slučaj, jer ona poznaje ljude koji će uvek biti na njenoj strani. Takođe je napomenula da joj na početku nisam dala potvrdu o radnoj sposobnosti, iako to od mene nije ni tražila. – Ti si tehnološki višak za mene, nije to zbog dijagnoze, pomiri se sa tim. Odustala sam, nisam je tužila.
Zašto ste odustali? Možda bi zakon ipak bio na vašoj strani.
– Sigurno ne zbog pretnji. Nisam je tužila jer nisam imala snage da prolazim kroz ceo taj proces, nisam želela da više imam nikakve veze s njom. Da je više nikad ne vidim. Jer sam znala šta je bio pravi razlog za otkaz, iako ona nije imala hrabrosti da mi kaže istinu. Dijagnoza je bio pravi razlog. Bilo je očigledno, jer je odmah na moje mesto zaposlila drugu ženu.
Od tada je prošlo više od deset godina. Sada ste vlasnica prodavnice zdrave hrane, gde ujedno i radite. Zašto ste odustali od svog prvobitnog zanimanja?
– Jer sam se razočarala. Toliko sam se trudila da se oporavim i u tome sam uspela, a jedan od glavnih ciljeva bio mi je da ponovo mogu da radim kao vaspitačica. To se nije odvijalo onako kako sam želela, a zdravlje mi je bilo i ostalo na prvom mestu. Zato sam odlučila da napravim pauzu i da svoju energiju usmerim na nešto drugo. Moji prijatelji selili su se iz grada i ustupili su mi razrađenu prodavnicu zdrave hrane.
Da li vam je to poslednji izbor kad je reč o poslu? Smatrate li da ste izneverili sebe?
– Nije poslednji i ne smatram da sam izneverila sebe. Postupila sam onako kako sam tada procenila da je najbolje. Kao što sam već rekla, iz sadašnjeg ugla verovatno bih uradila drugačije, ali što sam učinila – učinila sam i ne kajem se. Možda sam i dobro procenila tadašnju sebe. Kako god, to je iskustvo koje je iza mene, treba gledati unapred, ne osvrtati se. Planiram da otvorim malo lutkarsko pozorište. Lutke pravim sama, to je novi hobi koji me u potpunosti ispunjava. Verujem da će mi omogućiti ponovnu komunikaciju sa decom, tako da sam pronašla način da opet počnem da ostvarujem svoje snove, da se realizujem na polju koje najviše volim.
Šta biste poručili osobama koje imaju dijagnozu sličnu vašoj?
– Sada je malo drugačija situacija. Više se priča o mentalnom zdravlju, postepeno se razbijaju predrasude i stereotopi. Zato verujem da postoje poslodavci koji su dovoljno otvoreni da podrže radnike sa različitim mentalnim stanjima. Važno je da se među rukovodiocima širi svest o nevidljivim invaliditetima, invaliditetima uopšte, u radnom okruženju. Osobe koje se bore sa depresijom treba podsticati da potraže pomoć kad je to potrebno. Koliko sam upućena, uz potvrdu o radnoj sposobnosti i korišćenje adekvatne terapije, može da se radi sa decom. Podržavam moje kolege sa sličnim stanjima da ne odustaju, ali da im zdravlje uvek bude na prvom mestu. Kad brinemo o zdravlju, onda možemo raditi sve. A radeći sve, opet dođemo do onoga što najviše volimo. Polako, i bez odustajanja.
Foto: Pixabay
