Mišel Štajner je paraprofesionac, asistentkinja u razredu koja pruža podršku deci sa invaliditetom. Voli da pomaže učenicima da ostvare svoje potencijale i da menja percepciju o osobama sa poteškoćama u učenju.
Za Disability Horizons Mišel govodi o sopstvenom iskustvu života sa poteškoćama u učenju i o tome kako je postala paraprofesionalac.
Imam poremećaj učenja koji utiče na moju sposobnost rešavanja matematičkih problema, na vizualnu percepciju i izvršne funkcije, koordinaciju oko – ruka i spretnost ruku. Ujedno, ne mogu da vozim.
Mnogi ne razumeju šta znači poremećaj učenja. Srela sam ljude koji misle da nemam invaliditet, jer ga ne vide ili zato što sam postigla mnogo toga. Srela sam i ljude koji misle da ne mogu ništa da naučim, pa imaju preniska očekivanja od mene. Zato mi je važno da podižem svest o poteškoćama u učenju.
Postala sam paraprofesionalac jer sam znala da želim da radim s učenicima u školskom okruženju. S obzirom na moje stanje, smatrala sam da akademski put do diplomirane učiteljice za mene nije mudar izbor. Na koledžu sam imala dovoljno problema.
Kad su me otpustili iz vrtića zbog smanjenja broja zaposlenih, odlučila sam da odem na univerzitet. Našla sam program koji me je zanimao i koji je imao najmanje matematike. Ako već ne radim, bolje da se usredsredim na školu. Što je još važnije, ostvarila sam pravo na prilagođeni program i dobila diplomu. Nakon diplomiranja, radila sam na administrativnim poslovima, a kad sam se prijavila za posao paraprofesionalca, mislila sam da ću biti samo zamena. Na moje iznenađenje, primljena sam za stalno.
Već 10 godina asistiram učenicima s invaliditetom: pregledam informacije, čitam testove naglas, pravim oglasne table i druge didaktičke materijale, pratim rad učenika u školi i pomažem učiteljima. Kao paraprofesionalac, osnažujem učenike da zagovaraju svoja prava i da pronađu odgovarajuće strategije za ostvarivanje ciljeva.
Učenici koji imaju invaliditet često su stigmatizovani. Mnogi smatraju da je pružanje podrške učenicima s invaliditetom neko nepravedno davanje prednosti. Većina ljudi ne bi očekivala da korisnik kolica ili drugih pomagala za kretanje koristi stepenice. Ali, ako se osobi s poteškoćama u učenju čita naglas, to se vidi kao neki negativan ustupak. Cilj mi je da asistiram svim učenicima koji imaju invaliditet, bez obzira na njihovo stanje. Da ih osnažim.
Osnaživanje se odvija na različite načine, bilo da pomažem konkretnom detetu da se pripremi za test iz pravopisa, bilo da delim članak koji sam napisala o poteškoćama u učenju. Važna je ta veza sa drugima, važno je da osobe s invaliditetom budu povezane.
Svima koji imaju poteškoće u učenju savetovala bih da to prihvate kao životni stil, umesto da traže lek. Vaš mozak uči drugačije i neurodiverzivan je. Takođe je važno da otkrijete u čemu ste dobri, a s čim se borite. Svako ima jake i slabe strane.
Koristite podršku koja je dostupna osobama s invaliditetom, iskoristite prilagođene nastavne programe. Nije sramota tražiti i prihvatiti podršku.
Nemojte odustajati, jer možete postići svoje ciljeve, na sebi svojstven način. Stvari se možda neće uvek odvijati onako kako ste planirali, često će biti i bolje od toga.
Kad sam bila mlada, žudela sam za tim da moj invaliditet nestane. Sada ne mogu zamisliti svoj život bez toga. Možda ne volim sve što mi se dogodilo, ali volim osobu u koju me je to pretvorilo.
Nadam se da će sve osobe s poteškoćama u učenju pronaći način da žive ispunjenim životom, sa svrhom i ponosom. Ne možete kontrolisati šta će drugi reći ili misliti o vama, jedino što možete da kontrolišete su vaši postupci.
https://disabilityhorizons.com/
