S.S. (22) je na završnoj godini Filozofskog fakulteta, Odsek za psihologiju. Svira violinu, voli da putuje i da se druži. Kad je imala devet godina, njen otac je prvi put hospitalizovan na Odeljenju za psihijatriju. Dobio je dijagnozu bipolarnog poremećaja.
Kako bi opisala tatin odnos prema tebi, kroz sve ove godine?
– Znam da borba sa bipolarnim poremećajem nimalo nije laka. Zato osobe koje imaju ovu dijagnozu moraju da se uzdignu više nego što je uobičajeno, kako bi ovladale svojom srećom i sudbinom. Moj tata je hrabar borac. Uvek je bio tu za mene, i u srećnim i tužnim trenucima, u mojim usponima i padovima, pobedama i porazima. Njegova dijagnoza, u mom slučaju, ne utiče na roditeljstvo. Naprotiv, smatram ga posebnim i boljim od ostalih baš zbog toga. Nikada ne odustaje i nastavlja smelo da korača stazama života.
Da li je njegova dijagnoza uticala na izbor tvog životnog poziva?
– U toku mog odrastanja, u osnovnoj, a kasnije i srednjoj školi, kad su imali probleme bilo koje vrste, moji prijatelji bi se obraćali meni. Umela sam da ih saslušam, da ih ne prekidam dok iznose svoju priču i uvek sam se trudila da im pomognem. Motiv za odabir mog životnog poziva podstaknut je tom komunikacijom sa prijateljima, njihovim obraćanjem za pomoć, mojom spremnošću da pomognem. Interesovalo me je kakvi to sve faktori utiču na čovekovo ponašanje i na njegove emocije, na čitav sklop ličnosti. Šta je važnije, nasleđe, ili uticaj okoline, kako to promeniti, kako tome pristupiti.
Išla si u treći razred osnovne škole kad je tvoj tata prvi put hospitalizovan. Sećaš li se tog dana?
– Kad sam se vratila iz škole, njega nije bilo, što je bilo čudno, jer me je dočekivao dok je mama bila na poslu. U stanu je bila baka. Rekla mi je da je tata u bolnici, ali mi nisu odmah rekli razlog, da se ne potresem. Kad to posmatram iz ugla odrasle osobe, suštinski nisam bila zabrinuta niti uplašena, svi su mi govorili da je samo privremeno i da će sve biti u redu. Ali ipak, pamtim čas matematike na kojem sam zaplakala i učiteljicu kako me teši.
Kako si se osećala dok je tata bio u bolnici i da li si ga posećivala? Koliko dugo je ostao u bolnici i kako su tekli tvoji dani?
– Provodila sam vreme sa mamom, bratom, dekom, bakom i prijateljima, u razgovorima, u osmesima koji nisu bili lažni, jer su svi verovali u njega i znali su da će doći kući i biti bolje. Kad je prvi put bio hospitalizovan, nisam išla da ga posetim i ne sećam se koliko je ostao u bolnici. Sledeća tri puta sam ga redovno posećivala, jer sam bila starija.
Kako si saznala da tvoj tata ima problem sa mentalnim zdravljem? Da li si to mogla da primetiš iz svakodnevnice koju ste živeli?
– Ne sećam se tačnog trenutka kad sam to prvi put saznala, ali mi je uopšteno jasno: on mi je to sam saopštavao u skladu sa mojim godinama i mogućnošću da to razumem. Njegovo stanje nikad nije preusmeravao na nas, znao je da još nismo dovoljno zreli da shvatimo.
Kako je to uticalo na vašu porodicu, mamu, brata i užu familiju?
– Mama je uvek tu uz njega, kao i baka. Kad god stanje počne da se pogoršava, njih dve su tu da doprinesu koliko mogu. Da tata nema bipolarni poremećaj, verujem da naša porodica ne bi bila drugačija, jer bismo svakako učinili sve jedni za druge. Nakon svega, to je ono sto nas čini ljudima.
Tvoj brat je tri godine mlađi. Kakav odnos ste izgradili? Da li je očevo stanje imalo uticaja na vaš odnos?
– Oduvek smo bili bliski i delili sve jedno sa drugim, držali se zajedno. Tata nas je tome naučio, bez obzira na svoju dijagnozu.
Tvoj otac je do sada četiri puta bio hospitalizovan. Dva puta zbog manije, dva puta zbog depresije. Kako se ponaša kad ulazi u maniju, a kako kad je u depresiji? Kako to utiče na tebe? Da li mu i na koji način pomažeš, ili si se možda postepeno udaljila od svega?
– Vremenom sam naučila detalje i simptome bipolarnog poremećaja kod tate, stoga sam svesna kad se njegovo stanje menja, znam kada ulazi u maniju, kada u depresiju. U depresiji se ponaša dosta povučeno, beži u samoću, jer verujem da ne želi da ga gledamo dok pati. On je veoma svestan svog stanja. Kad mu krenu simptomi manije, kad krene noćno buđenje, na primer, ustane u tri ujutro i sebi kuva kafu, peče nam palačinke, ode u šetnju, javi se svom psihijatru koji mu koriguje terapiju. Tada ume da bude eksplozivan i da viče, ali nas je u fazi kada je u ravnoteži naučio da to nikad nije namenjeno nama, da je to deo njegovog stanja. U tim situacijama radim sve što je u mojoj moći da ga razveselim i usrećim.
Neka istraživanja kažu da su deca čiji roditelji imaju bipolarni poremećaj pod 50% većim rizikom da razviju to stanje. Da li si se tokom odrastanja, pa i sada, plašila da se to može tebi dogoditi i da li si razmišljala kako bi se potencijalno nosila s tim?
– Svesna sam toga i nisam uplašena, nastavljam pravo, podignute glave. Moj tata je idealan primer borca. Ako mi se desi da dobijem bipolarni poremećaj, posmatram to kao deo kompleksnog života, nešto što moram da savladam, uz pomoć moje porodice i prijatelja.
Smatraš li da je na izgradnju tvoje ličnosti uticalo mentalno stanje tvog oca? U kom smislu, ako jeste?
– Duhovita sam, uporna, pametna, samouverena, nestrpljiva. Mislim da tatina dijagnoza nije uticala na to ko sam sada, barem ne u negativnom kontekstu. Imam njegove osobine, ali to je uobičajena pojava, da dete ima osobine svojih roditelja. Živim svoj život kako smatram da treba. Naravno da porodično okruženje u kome smo može uticati na trenutno stanje, ali trebalo bi da smo stvoreni da pređemo preko toga i da sami izgradimo svoj put.
Šta bi poručila deci roditelja koji imaju ovu ili slične dijagnoze?
– Ostanite uz njih, ma koliko u trenutku delovalo teško, vi ste im najbitniji, pokazivali oni to tada ili ne, vi ste njihov razlog za novo sutra, njihova prošlost, sadašnjost i budućnost. Budite hrabri i humani i učinite ono što je ispravno. A to je da ih podržite.
Foto: Pixabay
