Povodom Međunarodnog dana devojčica, na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova o odrastanju žena s invaliditetom. Zabeležena iskustva i sećanja na detinjstvo autentične su priče žena s invaliditetom koje su odrastale u poslednje tri decenije prošlog veka i na smeni vekova. Neke od priča koje su ispričale o devojčicama u sebi objedinjene su u publikaciji Sećanja na detinjstvo: odrastanje žena s invaliditetom u izdanju Organizacije IZ KRUGA VOJVODINA.
U nastavku čitate sećanje Jelene Marić iz Užica.
Kad pomislim na sebe devojčicu, setim se jedne od prvih lekcija koje sam naučila o životu: da ne odustajem; da moram biti jača od cerebralne paralize.
Odmah sam želela i volela da učim. Želja mi je bila da što više napredujem u tom aspektu i sebi obezbedim kvalitetniji i bolji život. U tom periodu manje sam razmišljala o preprekama koje dolaze kasnije i strahovima koji se moraju pobediti. Obrazovanje niko nije mogao da mi garantuje, ali sam sam ga stekla, osvarila sam uspeh.
Sanjala sam o tome da nosim štikle sa visokim potpeticama. Jako dugo, sve dok se nije obistinilo. Dugo me je bolela moja nesamostalnost, to što u u fizičkom smislu zavisim od drugih. Imala sam veliku sreću da roditelji imaju poverenja u mene, davali su mi slobodu i u pravo vreme su me pustili da o životu učim sama, što je bilo ključno da postanem to što jesam.
Dok sam bila devojčurak, smetali su mi pogledi okoline, to što ljudi misle da mi ne primećujemo, da ih ne vidimo i ne čujemo dok govore: – Jao, vidi, jadna, u kolicima. To je bolelo. Dugo sam se pitala zašto to rade, kad sam čovek kao i svi drugi. Na kraju sam shvatila da ipak donekle utičem na to kako će se drugi ophoditi prema meni. Promena ne dolazi preko noći, niti nakon samo jednog razgovora, potrebne su godine, ali uvek vredi ulagati u promenu.
Dok sam bila dete, govorila sam kako ću jednog dana živeti u inostranstvu. Mislila sam da se tamo negde više poštuju osobe sa invaliditetom, da imaju bolja prava. Kako sam odrastala, shvatila sam da nigde nije savršeno i prihvatila sam to. Rekla sam sebi: – Ovo je tvoja zemlja, ovde si rođena, ovde su ti svi dragi ljudi. Umesto što maštaš, možeš ovde nešto da uradiš. Nije važno gde si, nego kako postupaš.
U pojedinim trenucima prepoznam devojčicu u sebi. Od malih nogu svemu u životu pristupam izuzetno zrelo. Rođena sam takva. Ali kad mi okolnosti dozvole da se opustim, kad su okruženje i energija oko mene takvi, pustim tu devojčicu da izađe na videlo. Kažem joj: Hvala što postojiš. Jer da nije bilo te male Jelene koja je svemu pristupala bez straha, šta bi bilo sa velikom Jelenom?
