Povodom Međunarodnog dana devojčica, na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova o odrastanju žena s invaliditetom. Zabeležena iskustva i sećanja na detinjstvo autentične su priče žena s invaliditetom koje su odrastale u poslednje tri decenije prošlog veka i na smeni vekova. Neke od priča koje su ispričale o devojčicama u sebi objedinjene su u publikaciji Sećanja na detinjstvo: odrastanje žena s invaliditetom u izdanju Organizacije IZ KRUGA VOJVODINA.
U nastavku čitate sećanje Milice Đorđević iz Leskovca.
Kad se setim detinjstva, setim se svog detinjeg odnosa prema svetu koji me okružuje, zbog kojeg sam tad mislila da smo svi jedno.
Zamišljala sam sebe kao ambicioznu mladu ženu, punu entuzijazma, snage volje, snova. Kao ženu koja će svojim perom ostavljati tragove svog srca u svemu što bude radila. Delimično to sada i jesam.
Sanjala sam o tome da budem dobra osoba poput svojih roditelja, jer sam odrastala u religioznoj porodici.
Strepela sam od neshvaćenosti i neprihvaćenosti zbog svog invaliditeta, to je ono što me kasnije bolelo, osetila sam na svojoj koži. Razveseljavale su me svakodnevne dečje aktivnosti: igranje sa vršnjacima, vreme provedeno sa roditeljima i porodicom.
Uvek mi je najviše nedostajala pažnja roditelja, jer sam odrasla bez njihovog prisustva u svom životu.
U nekom drugom i boljem vremenu, možda bih bila još bolja verzija sebe.
Vrlo često, skoro svakodnevno, svako jutro kad se probudim, devojčica u meni spremno me dočeka da ponovo bude deo mog iskustva. I dalje se ogleda intenzivan sjaj u njenim krupnim crnim očima. Negujem je tako što je često podsetim da sam ponosna što je baš ona, takva kakva jeste, deo moje ličnosti u ovim zrelijim godinama. Ona sigurno čuva moju empatiju, ljudskost, dobronamernost, vedrinu, odlučnost, spremnost, hrabrost. Time potkrepljuje moje talente i sklonosti prema novinarstvu i medijima.
Rekla bi joj: Snašla sam se, ne brini, na pravom sam putu. Koračam sigurno noseći tebe kao putokaz, da bih znala kako da postupam, a da ne idem protiv tebe.
