Inkluzivno obrazovanje podrazumeva da su sva deca uključena u sve nastavne aktivnosti, na sve načine, a ne samo u teoriji.
Neretko se preispituje donosi li inkluzivno obrazovanje više štete nego koristi. Umesto da se predstave pravi primeri inkluzije, predstavljaju se slučajevi isključivanja, kao dokazi tome da inkluzija ne funkcioniše. Šta inkluzija zaista znači? Izgleda da postoji mnogo zbrke i nerazumevanja oko istinskog značenja ovog pojma.
Inkluzivno obrazovanje znači potpunu uključenost svakog deteta. Nema segregacije.
Podrška inkluziji ugrađena je u svakodnevnu praksu. Ako su asistenti uključeni u nastavu, oni prate dešavanja u celoj učionici, pomažu učiteljima i nastavnicima, prilagođavaju materijale, umesto da sede u klupi sa jednim detetom. Ne postoje posebne oblasti ili nastavni planovi i programi za decu s invaliditetom. Sva deca imaju podršku da budu uključena u sve aspekte učenja. To je inkluzivno obrazovanje.
U jendoj australijskoj školi koju sam posetila tokom svojih istraživanja, dečak sa Daunovim sindromom učio je modifikovanu verziju znakovnog jezika, zajedno sa ostatkom razreda. Njegovi učitelji pohađali su radionicu o osnovama znakovnog jezika, a nakon toga uveli su znakovni jezik u nastavu. Pritom, dečak sa Daunovim sindormom nije izdvojen, nego mu je stvorena prilika da podeli svoje znanje sa vršnjacima i da podrži zajedničko učenje, a ujedno je podržan u razvoju komunikacije, jer znakovni jezik nadopunjuje njegov govorni jezik.
Ovo je primer koji ilustruje ključne elemente inkluzije u nastavi. Dete učestvuje u iskustvima u učionici sa ostalom decom iz razreda, uz podršku i prilagođavanja kad je potrebno (kako za njega, tako i za njegove vršnjake).
Ne zanemaruje se činjenica da svako dete poseduje individualne razlike. Razlike se prihvataju i vrednuju kao nešto što svaku osobu čini jedinstvenom. Nije cilj učiniti dete tipičnim, cilj je zajednički rast i učenje.
Dete s invaliditetom može sedeti u istoj učionici, odvojeno od svojih vršnjaka, s asistentom koji možda ne koristi znakovni jezik. To onda nije inkluzija nego isključivanje.
Uobičajene zablude o inkluziji
Najčešća zabluda o inkluziji je izjednačavanje pojmova integracije i inkluzije, pri čemu se inkluzijom smatra jednostavno prisustvo deteta s invaliditetom u mejnstrim okruženju. Uvreženo je mišljenje da se inkluzija odnosi samo na neke ljude (umesto na sve) i da inkluzija odgovara procesu asimilacije.
Ove zablude rezultiraju makro ili mikro isključivanjima, koja se ponekad pogrešno tumače kao uključivanje.
Makro isključivanje znači da je dete izdvojeno u zasebnu učionicu, jedinicu ili školu. Mikro isključivanje znači da je dete, na primer, upisano u redovnu školu, ali je izdvojeno u zasebnom delu učionice ili škole tokom celog dana ili tokom dela trajanja nastave. Dete je prisutno, ali ne učestvuje u aktivnostima zajedno sa drugom decom iz razreda. Ili se na njegovo prisustvo gleda kao na teret, umesto da bude jednako vrednovano u razredu.
Zabrinjavajuće je što istraživanja inkluzivnog obrazovanja eksplicitno predstavljaju primere mikro i makro isključivanja, tumačeći ih kao inkluziju.
Od segregacije do inkluzije
Ideja specijalnog obrazovanja postepeno se pojavljivala početkom 20. veka i tada je, kao ideja da deca s invaliditetom treba da dobiju neki vid obrazovanja, smatrana revolucionarnom. To je bio važan prvi korak ka socijalnoj pravdi za decu s invaliditetom, kojoj je prethodilo rutinsko uskraćivanje prava na bilo kakvo formalno obrazovanje (sa retkim izuzecima).
Ideja da su sva deca jednaka i da obrazovanje treba biti inkluzivno razvila se godinama kasnije. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, razvila se ideja o normalizaciji i integraciji, kada se počelo dovoditi u pitanje da li je segregacija zaista najbolji pristup obrazovnaju.
Zakoni o zabrani diskriminacije osoba s invaliditetom otvorili su put većoj integraciji, a potom i inkluziji.
Od početnog priznavanja da deca s invaliditetom mogu i treba da dobiju neki oblik obrazovanja, preko razumevanja da su sva deca jednaka, napredovali smo do toga da obrazovanje sve dece (uključujući i decu s invaliditetom) treba da bude kvalitetno, a samim tim obrazovanje treba da je inkluzivno.
Inkluzivno obrazovanje naspram specijalnih škola
Nasuprot onome što bi se logično moglo očekivati (s obzirom na veći broj nastavnog osoblja koji je dodatno edukovan za rad u specijalnim školama) nema dokaza da specijalne škole imaju ikakvih prednosti u odnosu na redovne škole.
Utvrđeno je da inkluzivno obrazovanje daje jednake ili bolje rezultate za svu decu (ne samo za decu s invaliditetom). To podrazumeva bolje ishode, kako na akademskom, tako i na društvenom planu.
Uobičajeno je da se roditelji i učitelji brinu da će uključivanje deteta s invaliditetom smanjiti standard obrazovanja za decu bez invaliditeta. Istraživanja jasno pokazuju da se to ne događa. Uz mnogobrojne druge prednosti inkluzije (među kojima je društveni i komunikacijski razvoj, kao i pozitivnije razumevanje sebe), inkluzivna nastava bavi se svom decom na višem kognitivnom nivou, na opštu dobrobit.
Česta tvrdnja o mikro (pa čak i makro) isključivanju kao inkluziji stvra značajne prepreke i zabune u sprovođenju inkluzinvog obrazovnaja.
Nedostatak razumevanja o tome šta je inkluzija rezultira neopravdanim strahom od nje, što takođe stvara prepreke za njeno sprovođenje. Inkluzivno obrazovanje podrazumeva podršku svakom detetu da pripada, učestvuje i koristi date prilike, da bude prepoznato i cenjeno zbog doprinosa koji daje, da raste i napreduje.
Kathy Cologon
Foto: Pexels
Odlican clanak.
Sve najbitnije je receno.
Kod nas se jos uvek ne shvata da IO obuhvata SVE u obrazovnom sistemu ukljucujuci zaposlene na bilo kom radnom mestu.
Veliki pozdrav redakciji