U Sjedinjenim Američkim Državama izraz informisani pristanak može se razumeti kao čin kojim pacijent daje saglasnost za određenu medicinsku intervenciju, a takođe i kao razgovor lekara i pacijenta koji prethodi toj saglasnosti. Iako se u praksi razgovori o intervenciji i lečenju nastavljaju i nakon intervencije, takvi razgovori se ne smatraju delom postupka o informisanom pristanku.
Informisani pristanak je zasnovan na ideji da pacijenti imaju pravo da odlučuju kojim medicinskim merama će biti podvrgnuti. Stoga je i etička i zakonska obaveza lekara u SAD da pribave saglasnost pacijenta pre nego što započnu medicinske intervencije u situacijama koje ne zahtevaju urgentno reagovanje. Drugim rečima, s obzirom na to da pacijenti imaju pravo na informacije, zdravstveni radnik ima obavezu da te informacije obezbedi. Odnos između pacijenta i medicinskog radnika je zasnovan na pojmu autonomije pacijenta.
Da bi uvažio autonomiju pacijenta, lekar ili nadležni zdravstveni radnik treba da razgovara sa pacijentom o prirodi i posledicama predložene medicinske intervencije. Tokom takvih razgovora zdravstveni radnici redovno pogrešno predstavljaju život osoba s invaliditetom kao tragediju koju (po svaku cenu) treba izbeći. Predstavljanje invalidnosti kao po definiciji tragičnog iskustva pogrešno usmerava razgovor na problem invalidnosti (i invalidnost kao problem) umesto na pravo pacijenta da dobije pouzdane informacije i njegovu autonomiju da donosi odluke o svom telu. Drugim rečima, usled prenaglašavanja invalidnosti kao glavne i pritom negativne posledice zdravstevenog stanja, pacijent ne dobija kvalitetne i sveobuhvatne informacije o medicinskoj dijagnozi i mogućim ishodima relevatnih intervencija, pa u suštini odluku o tretmanu ne donosi samostalno. Zdravsteni radnik implicitno zagovara saglasnost sa predočenom intervencijom ne bi li se izbegla tragedija. Neizrečeno pitanje koje figurira u ovom procesu je: Ko bi želeo da bude invalid? To pitanje, pre svega, nije zasnovano na pojmu autonomije pacijenta, već je retorički poduhvat koji omalovažava vrednost života osoba sa invaliditetom. Zatim, ovo i slična retorička pitanja (npr. zar nije bolje umreti nego biti bogalj?) zanemaruju činjenicu da osobe s invaliditetom već žive u svetu i da je invalidnost biosocijalna forma ljudske raznovrsnosti.
Što je najvažnije, invalidnost u razgovorima između pacijenta i pružaoca zdravstvene usluge figurira samo kao ekvivalent negativnog ličnog iskustva i, šire posmatrano, kao oblik ljudskog postojanja koji zaslužuje sistematsko iskorenjivanje. Poimanje invalidnosti kao tragedije u suprotnosti je sa iskustvima osoba sa invaliditetom koje neprestano izjavljuju da su zadovoljne svojim životima, da njihovi životi imaju smisla i da invaliditet ne umanjuje vrednost njihovog života. S druge strane, iznošenje predrasude o tome da invalidnost treba iskoreniti, zanemaruje činjenicu da predložena intervencija sama po sebi ne eliminiše opšte prisustvo invalidnosti u svetu. Shodno tome, zagovornici prava osoba s invaliditetom preporučuju da se razgovori o informisanom pristanku usredsrede na predmetno pitanje, odnosno, na rizike i koristi koje određena intervencija može da donese. Razgovori bi trebalo da uključuju tačne informacije o iskustvima osoba koje žive sa određenim stanjem, a treba da ih pružaju osobe koje imaju životno iskustvo tog stanja, kao i iskustvo življenja s invaliditetom generalno. Dakle, stavovi osoba s invaliditetom ili onih koje vode brigu o njima, trebalo bi da budu uključeni u razgovore o informisanom pristanku.
U Sjedinjenim Američkim Državama mnogobrojni zakoni o zdravstvenoj zaštiti i javnom zdravlju, medicinske ustanove, medicinski stručnjaci, studije invalidnosti, kao i svedočenja aktivista pokreta za prava osoba s invaliditetom, bave se preporukama o sadržaju i načinu prikupljanja informacija koje je potrebno dostaviti pacijentu prilikom odlučivanja o predloženim medicinskim merama. Imajući u vidu širok spektar preporučenih mera, stručnjaci se slažu da:
- a) donosilac odluke treba da bude osoba sposobna da odluku donese samostalno ili putem procesa odlučivanja uz podršku;
- b) odluku treba donositi slobodno, bez nagovaranja ili prinude;
- c) osoba koja donosi odluku treba da potvrdi usmeno ili putem alternativnih sredstava komunikacije da je razumela informacije koje su joj saopštene;
- d) medicinsko osoblje treba da pruži dovoljno informacija da bi pacijent mogao da donese informisanu odluku.
Nažalost, uprkos jasnoći ovih preporuka, diskriminacija usled manjkavog postupka dobijanja informisanog pristanka u SAD je široko rasprostranjena i ima negativan uticaj na zajednicu osoba s invaliditetom. Poimanje invalidnosti kao tragičnog zdravstenog stanja, koje zastupaju različite medicinske oblasti, često utiče na razumevanje invalidnosti u širem društvu. Štaviše, poimanje invalidnosti koje se oslanja na čisto medicinske predstave o kvalitetu života osoba s invaliditetom direktno utiče na definicije invalidnosti u društvu.
