Marija M. (35) iz Novog Sada po zanimanju je administrativna radnica, zaposlena u privatnoj advokatskoj firmi. Razvedena je, ima petogodišnju ćerku. Pre šest godina dijagnostikovan joj je bipolarni poremećaj. Tokom braka koji je trajao tri godine, bila je izložena partnerskom nasilju.
Da li ste već bili u braku kad je ustanovljeno da imate bipolarni poremećaj?
– Moj bivši muž i ja zabavljali smo se dve godine pre nego što smo se venčali. Tada sam već imala dijagnozu i redovno sam uzimala terapiju. Ujedno sam išla i na psihoterapiju. Osećala sam se dobro, bila sam potpuno funkcionalna u svim životnim sferama.
Kada je vaš partner saznao za dijagnozu?
– Nekoliko nedelja nakon što smo se upoznali, rekla sam mu da imam bipolarni. Mislila sam da je to deo mene i da nije u redu da tako nešto tajim od njega. Prihvatio je sasvim dobro, mada se nije posebno udubljivao u to. Tokom te dve godine našeg zabavljanja, dvaput sam imala samo blaži oblik depresije i tri puta hipomaniju. Ni u jednom slučaju nije reagovao negativno, grubo i agresivno, već je bio uz mene, samo što smo zbog mog stanja tada ređe izlazili.
Da li ste pre toga imali teže oblike bipolarnog poremećaja? Imate li iskustvo hospitalizacije?
– Da, bila sam na ženskom odeljenju za psihijatriju ukupno tri puta. To je bilo pre nego što su lekari uspeli da mi pronađu dobru kombinaciju lekova, odnosno terapiju koja mi najviše odgovara i koju još uvek redovno koristim. Krenula sam i na psihoterapiju i sve je bilo bolje. Dva meseca nakon treće hospitalizacije, upoznali smo se i zaljubili. To je krunisano brakom, dva dana pred moj rođendan. Bila sam presrećna.
Gde ste u to vreme živeli?
– Složili smo se da je najbolje da živimo sami, tako da smo iznajmili stan, sredili smo ga, sve je delovalo dobro. Saznala sam da sam trudna. Uz korigovanje terapije, trudnoća je protekla dobro, dobili smo našu Miu. Dve nedelje nakon porođaja desila mi se epizoda manije i otprilike tada nastaje zaokret.
Šta se tačno desilo?
– Verujem da je porođaj bio okidač. Krenula je manija, iako sam uzimala minimalnu količinu lekova. Bila sam veoma agresivna i, dok su muževljevi roditelji bili kod nas, nas dvoje smo se posvađali, ne sećam se tačno zbog čega. Počela da vičem na sve njih i da lupam pesnicama o vrata. Muž je pokušao da me smiri, a ja sam ga udarila u cevanicu. Onda me je ošamario, počela sam da plačem, svekrva me je smirivala. Takve situacije su postajale sve češće i na kraju sam morala na odeljenje za psihijatriju. Mia je imala mesec i po dana, a ja sam u bolnici ostala narednih mesec i po. Za to vreme, muž je, zajedno sa svekrvom i svekrom, vodio računa o detetu (moji roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći kad sam imala šesnaest godina). Kad god je mogao, a to je bilo skoro svakog dana, muž mi je dolazio u posetu i donosio šta treba, sve dok nisam izašla.
Kakav je vaš odnos bio kad ste izašli iz bolnice?
– Trudila sam se da se bavim bebom, uz svekrvinu pomoć, ali on je stalno bio uz mene, bojao se da ću povrediti bebu. To me je nerviralo, govorila sam mu da sam sad dobro i da ću biti dobro, da je Mia sigurna sa mnom. Svekar i svekrva su se vratili svojoj kući i ostali smo sami. Bio je to period bez velikih trzavica, ali kad je Mia napunila godinu dana i krenula u vrtić, muž je počeo svakodnevno da mi govori kako treba da nađem posao. Tražila sam posao i želela sam da radim, ali jednostavno, posla nije bilo. Tad je počeo da me vređa, a intenzitet uvreda postepeno se pojačavao. Govorio mi je da svoju diplomu mogu da okačim o zid kao ukras, da sam bezvredna, da sam obična nula, ništa, da ne možemo da živimo od njegove plate, da sam obična lenjivica. To se ponavljalo skoro svakog dana, plakala sam da me ne vidi. Svaka reč je bila ujed za dušu, a nisam imala nikoga kome bih se poverila.
Šta mislite, zašto se tako promenio?
– Ne verujem da se promenio. Mislim da ga samo pre braka nisam dovoljno upoznala.
Kako je počelo fizičko nasilje?
– Počelo je šamarom. Odmah sam se pokupila i otišla kod kume. Razgovor sa kumom me je osnažio, pomislila sam da ne treba da trpim tu torturu i da nisam kriva, ni u jednom mogućem slučaju. Pričala sam sa kumom gde bih i kako mogla da se preselim, da povedem Miu i da izađem iz lošeg braka. Kuma mi je predložila da se preselimo kod nje za početak. Taman kad smo se sve dogovorile, on je pozvao, izvinio se, rekao da je pod stresom zbog besparice i da to neće više nikad uraditi. I molio je da pokušamo još jednom. Vratila sam se, jer sam verovala u brak i da dete treba da ima oba roditelja kraj sebe. Ali, situacija nije bila bolja. Stanje mi se pogoršalo, pala sam u depresiju, nisam mogla da ustanem iz kreveta. Onda se malo smirio i, kad sam završila u bolnici, dolazio mi je u posetu i obećao da ćemo ići u bračno savetovalište kad izađem.
Jeste li išli? Da li ste se nekome obratili za pomoć?
– Ne. Ipak se predomislio. Tih dana, kad sam ponovo izašla iz bolnice, trudio se, bio je blag, bio je uz mene, bio je onakav kakvog sam ga upoznala. Ali, čim mi je bilo bolje, sve je počelo po starom. Pored ružnih reči i šamara, doživela sam udarac u glavu i stomak. Imala sam probleme sa bipolarnim i, što se on gore ponašao, stanje mi se pogoršavalo. Udario me u stomak, pred Miom. Sledećeg dana, dok je bio na poslu, pokupila sam Miu iz vrtića, uzela osnovne stvari i otišla kod kume. On nas je brzo našao i seli smo da porazgovaramo. Rekao mi je da mu je teško da živi sa mnom jer imam bipolarni poremećaj i da hoće razvod. Podršku ni od koga nisam tražila, jer nisam imala kome da se obratim. Mislila sam da nikoga neće biti briga i nisam imala nikog osim kume i strica, kod koga sada radim. Na psihoterapije više nisam išla i preselila sam se kod strica, koji me je bukvalno izdržavao, dok se nisam osnažila i zaposlila. On i kuma bili su mi jedina podrška.
Kako ste prihvatili razvod?
– Bila sam u šoku. Mučio me je, to je bila istina, ali ja sam ušla u taj začarani krug, u kome sam mislila da to ponekad i zaslužujem, jer mu moja dijagnoza zagorčava život, jer sam nekad besna pa vičem, nekad plačem, a nekad sam okej… Znala sam da ni njemu nije lako, ali nisam mislila da će biti tako radikalan. Pitala sam ga da još jednom probamo, kao ljudi, on je rekao da je našao devojku koja je normalna i da će zahtevati potpuno starateljstvo nad Miom.
Kada ste hteli da probate još jednom kao ljudi, da li ste zaista verovali da će nasilje prestati?
– Možda to posle svega glupo zvuči, ali verovala sam. Ili sam barem mislila da verujem, nadala sam se. Silno sam želela da živim u lepom braku i da budem srećna, posle sve nesreće koju sam doživela. Bila sam labilna i nisam rezonovala baš najrealnije, sada to dobro uviđam. Takođe sam shvatila da naš brak nikad ne bi, posle svega, mogao da se održi i da nije trebalo da mu poverujem kad je došao po Miu i mene kod kume.
Ko je dobio starateljstvo i da li ste bili zabrinuti za Miu, s obzirom na to da je trebalo da živi u novom okruženju?
– Proglašena sam neuračunljivom, nisam imala prihode, nisam imala mesto gde bih sa Miom živela…Unajmio je dobrog advokata i bilo mu je lako. Moj bivši muž nije bio loš prema našoj ćerki. Brinuo se o njoj, ali naravno da sam se brinula kako će ona bez mene i ja bez nje. Ali, u principu, prilagodila se novim životnim okolnostima. I ja sam, ali ih smatram samo za privremene. Ne mogu da kažem ništa loše o drugoj ženi mog muža, prihvatila je Miu i brine se o njoj, što se vidi po mojoj devojčici. Mia i ja imamo dobar odnos, mada se ponekad rasplače kad treba da se rastanemo, a ponekad kad treba da ode od tate. To su snažne dečje emocije i detetu sigurno u takvoj situaciji nije lako, ali sve će biti bolje i doći će na svoje.
A činjenica da je bio nasilan? Kako su na sudu reagovali kada ste govorili o nasilju?
– To je bila njegova reč protiv moje i ništa više. Nikada ga nisam prijavila, a perioda kad smo bili na sudu sećam se kao kroz maglu, jer mi je sve jako teško palo. Znam da su me pitali zašto nisam prijavila nasilje i nisam ništa odgovorila. Sada bih postupila drugačije. Smelije i osnaženije, jer se tako i osećam. Rekla bih u detalje kako je bilo, da moj invaliditet nije uzrok nasilja i da mogu dovesti bilo kog psihijatra koji bi potvrdio da bipolarni poremećaj nikako nije mogao kod mog muža podstaći nasilničku crtu. On ju je imao u sebi. Mislim da su žene sa mentalnim invaliditetom diskriminisane zbog mentaliteta sredine u kojoj živimo. Mada, sve se više priča o predrasudama i stereotipima kojima smo izložene i verujem da će stvari krenuti na bolje. Mediji treba da se angažuju i da ne trče za senzacijama u našim pričama, nego da se bave nama, ženama kojima je potrebna generalna podrška.
Kako ste uvideli da invaliditet nije ni uzrok, niti opravdanje za nasilje?
– Sada, kad se setim svega, potpuno bih drugačije postupila. Ne bih ga molila, jer moj invaliditet nije mogao u njemu da pokrene lavinu negativnih osećanja, da sam po sebi nije bio nasilan. Naprotiv, trebao bi da bude još nežniji i privrženiji u takvoj situaciji u kojoj mu je žena u stanju poput mog, sa doživotnom dijagnozom. Ne smatram sebe žrtvom okolnosti, jer to svakako nisam, ali mi je u lošijem stanju teže bilo da rasudim sve to.
Kakav je vaš život sada?
– Nedavno sam počela da radim kod strica u advokatskoj firmi na četiri sata. Prija mi što se opet osećam korisnom. Poraslo mi je samopouzdanje, najviše zbog toga što sam već dugo u stabilnoj fazi, što sam postala ekonomski nezavisna i imam veliku podršku strica. Miu viđam jednom nedeljno. Planiram da iznajmim stan i tražim zajedničko starateljstvo.
Šta biste poručili ženama koje su u sličnoj situaciji, ali ćute i trpe?
– Da reaguju na prvu uvredu i na prvi šamar. Jer to nikad ne bude i poslednji. Da se obrate Sigurnoj kući, da okrenu SOS telefon, da popričaju sa nekim… Da nikad nisu same, kao što sam ja mislila da jesam. I što je najvažnije, da nikad nisu krive. Ne postoji nijedan jedini razlog da nas ikad iko zlostavlja, ni psihički, ni fizički.
