Melisa Džons, britanska glumica i aktivistkinja, popularnost je stekla zahvaljujuži ulogama u seriji Life i Coronation Street. Ambasadorka je invalidnosti u umetnosti i zalaže se za bolje predstave osoba s invaliditetom na filmu i u pozorištu.
Nakon završene glumačke škole, radila je na televiziji, u pozorištu i na radiju. Za svoj glumački i aktivistički rad nagrađena je mnogobrojnim priznanjima.
Godine 2018. ukraden joj je mobilni telefon i objavljene su njene intimne fotografije. Melisa je iskoristila ovu situaciju da progovori protiv ismejavanja izgleda i stigmatizacije invaliditeta, seksa i telesne dismorfije.
Tokom odrastanja apsolutno sam mrzela svoje telo. Na sastanke bih odlazila pre zakazanog vremena, da isplaniram na koju ću stranu sesti. Imala sam i koreografiju za seks.
Doslovno sam postala stručnjakinja za manipulaciju i to je bilo strašno iscrpljujuće.
Moj deda kupio je prvu video kameru 1990. godine, a to je ujedno godina mog rođenja. Gledali smo neke snimke iz detinjstva i videla sam devojčicu koja pleše i slobodna je. Gledala sam je i mislila sam: – Ne dajem ti život koji si zaslužila. – To je bila tačka preokreta.
Najgore što je moglo da mi se desi bilo je da neko ishakuje moj iCloud i objavi moje intimne, eksplicitne fotografije. I upravo to se desilo. Fotografije su ubrzo počele da se šire pornografskim sajtovima, među kojim su i sajtovi koji fetišizuju invaliditet.
Činilo mi se da je s mojim životom gotovo. Odjednom je moje telo javna svojina. Rastrgano komentarima. Mislim da ne bi privuklo toliko pažnje da nisam plavokosa glumica koja ima jednu ruku.
Ako želite nekome da pošaljete fotografiju, pošaljite je. Uradite ono zbog čega ćete se osećati dobro. Slala sam fotografije svog tela u trenutku kad sam se dobro osećala u telu. Nisam ja ta koju treba kriviti. Ono što treba da nas razbesni je narušavanje privatnosti, umesto da se osećamo krivima zbog svojih tela i da podležemo njegovom ismevanju.
Melisa je bila besna, potom je bes usmerila na kreativnost. Oduvek je bila dobra u pričanju priča i shvatila je da je ovo priča koju treba ispričati, kako bi svoje telo vratila sebi. Počela je da piše pozorišni komad o tome što joj se desilo. Predstava zadire duboko u njen život, nesigurnosti i najmračnije momente s kojima se suočavala, ali je vedra i zabavna.
Bila je to najbolja moguća terapija. Sada samouvereno mogu da pričam o svemu tome, u smislu da me više ne povređuje.
Melisa kaže da je nedostatak razumevanja invalidnosti osnovni uzok trolovanja s kojim se suočila kad su njene fotografije objavljene. Ona prema takvima ne ispoljava bes, nego pokušava da ih razume i da se saoseća sa njihovim nedostatkom znanja.
Kad bih se svaki dan borila s besom, to bi me iznurilo.
Suočvanje sa najgorim strahom ne samo da mi je pomoglo da prihvatim sebe, nego me je naučilo kako da se suočavam sa drugim neočekivanim situacijama. Često u životu ne možemo da promenimo ono što nam se dešava, ali možemo imati slobodu da odlučimo kako ćemo reagovati na to. Ponekad je to jedina stvar nad kojom imamo vlasništvo.
