A.M. (47) radi u porodičnoj piceriji zajedno sa svojom ženom. Voli prirodu i dane u kojima sa svojom porodicom za vikend ili godišnji odmor nekuda otputuje. Razgovarala sam sa njim o opsesivno-kompulzivnom poremećaju, koji mu je dijagnostikovan već na tinejdžerskom uzrastu.
Koliko ste godina imali kada vam je postavljena dijagnoza opsesivno-kompulzivnog poremećaja i da li je prethodno još nekom u vašoj porodici postavljena ista dijagnoza?
– Dijagnoza ‘opsesivno-kompulzivni poremećaj’ postavljena mi je mnogo kasnije nego što sam dobio prve simptome: potrebu da perem ruke čim pomislim na bakterije i bolesti, a zbog čega sam, sećam se, navlačio rukave na šake i kvake na vratima dodirivao isključivo laktovima. Sada, kada sam prošao kroz sve, shvatam da i moja majka ima opsesivno-kompulzivni poremećaj. Kod nas u kući je bilo toliko čisto, kao u apoteci.
Kada je tata video da rukavima dukseva prekrivenih ruku otvaram vrata, dezinfikujem brave alkoholom, da su mi ruke ispucale i suve od prečestog pranja, odveo me je na Kliniku za dečiju psihijatriju. Tada nam je rečeno na koju dijagnozu lekar sumnja, ali i to da se dijagnoza bilo kog mentalnog stanja postavlja tek posle tinejdžerskog doba, jer je moguće da u tinejdžerskom periodu simptomi nestanu. I tada sam dobio dijagnozu adolescentska kriza. Kada moji simptomi nisu nestali ni kada sam izašao iz perioda puberteta, negde u dvadesetoj godini, postavljena mi je dijagnozu ‘opsesivno-kompulzivni poremećaj’.
Pored ovih koje ste naveli, da li ste imali i druge prinudne radnje i misli?
Najčešće su me mučili susreti sa poznanicima. Kad me neko od poznanika sretne na ulici, rukuje se sa mnom i započne razgovor, teško mi je bilo da se na taj razgovor usredsredim jer sam od prvog dodira razmišljao samo o tome kako mi je ta osoba prenela neku zaraznu bolest i da ću se sad ja razboleti. Kad bi me neko od poznanika pri susretu prijateljski poljubio, jedva sam čekao da se rastanemo da bih otrčao u kupatilo i oprao sapunom lice, čak i po nekoliko puta. Svoj peškir sam menjao više puta dnevno, pogotovo kada bi nam došli gosti. Kada sam napuštao stan, morao sam da obiđem sve prostorije, da proverim da li su svi prozori i vrata zatvoreni, da isključim male i velike kućne aparate iz struje, da proverim da li sam zaključao. Naravno, to rade i drugi ljudi, ali ne kao prinudnu radnju, i ne mnogo puta, već jednom. Meni se dešavalo da ponovim sve ovo i po pet, šest puta pri jednom izlasku.
Kako ste se osećali zbog svega toga, na koji način vam je to smetalo pri svakodnevnom funkcionisanju i kako ste to prihvatili?
– Ne mogu reći da mi je smetalo, a ne mogu reči ni da mi nije smetalo. Te obrasce ponašanja sam prihvatio kao nešto što radim svakodnevno i sa čime živim. Ali mi je oduzimalo mnogo vremena i često sam bio uznemiren. Smetalo je ljudima oko mene. Ukazivali si mi na besmislenost tih radnji, ali nije vredelo. Ponekad se taj pritisak smanjivao, ponekad ne, i ne znam tačno od čega je to zavisilo. Pretpostavljam od intenziteta stresa koji sam doživljavao, od vrste opsesija koje sam imao. Nije mi bilo lako jer sam znao da to nije uobičajeno ponašanje, a nisam mogao da prestanem.
Ipak ste uspeli. Na koji način?
Moja tetka, tatina sestra, živi u Njujorku. Kada su moji roditelji uvideli da moji problemi rastu i da neće proći sami od sebe, poslali su me kod tetke. Tamo mi je obezbeđen poseban vid psihoterapije u kombinaciji sa lekovima. Suočavao sam se sa svojim strahovima, prihvatao ih kao iracionalne. Zadnja faza mog lečenja je bila da rukama skupljam smeće i prebacujem iz jedne kante u drugu. To mi je nekad bilo nezamislivo, jer sam kantu otvarao držeći papirnu maramicu u rukama i jedva bih je posle zatvorio, a nekad sam je ostavljao i otvorenu. Bio sam veoma ponosan na svoj uspeh.
Naravno, sada i kod nas postoje dobri načini lečenja, ali pre dvadeset godina moji roditelji su, na tetkino insistiranje odlučili da to bude Njujork. Proveo sam tamo pet godina i onda sam se vratio. Stanje mi je bilo poboljšano, lekovi su ostali i u našem gradu sam nastavio sa psihoterapijom.
Da li biste mogli da izdvojite situaciju koja je izričito ukazivala na to da vam je pomoć lekara neophodna?
– Bilo je mnogo situacija, a evo, sad sam se setio jedne. Došao mi je drugar iz srednje škole koji je vozio kamion, time se bavio. Malo smo sedeli, pričali i kada je zapitao gde je kupatilo, odmah sam se uznemirio. Naravno, pokazao sam mu kuda da ide, ali sam posle toga jedva čekao da se rastanemo. Dezinfikovao sam i oribao celo kupatilo, promenio peškire, čak i sapun. Dugo te noći nisam mogao da zaspim, misleći na to gde je sve taj drugar kamionom bio i kakve je sve bolesti mogao da mi donese, što, naravno, nije bilo realno.
Sada ste oženjeni, imate svoju decu. Kako je žena reagovala na vašu smetnju, i da li su deca upućena u vašu situaciju sa zdravljem?
– Od samog početka, još dok smo bili momak i devojka, bila je uz mene. Prati me na psihoterapije, razgovara sa mnom o tome. Čak i danas, kada mi se jave iracionalne nedoumice vezane za moje stanje, ona je tu da me sasluša, razuveri i kako ja njoj kažem, obeća da je sve u redu. I deca znaju. Ja sam njihov tata, bez obzira na sve. Bliski smo i trudimo se da ne tajimo bitne stvari jedni od drugih.
Pored ordinarne terapije, da li koristite još nešto da bi vaše stanje držali pod kontrolom?
Prija mi joga. Idem tri puta nedeljno na časove i obožavam da vozim bicikl.
Šta biste poručili osobama sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem?
Da se obrate stručnjaku i da istraju u borbi koja nije nimalo naivna. Ali na kraju, zna se ko bi trebalo da izađe kao pobednik.
