Brinuti o nekome sa demencijom teško je samo po sebi, a istopolni parovi suočavaju se sa dodatnim preprekama. Rejčel deli svoje iskustvo nekadašnje negovateljice i ističe koliko je važno da se istopolne veze prihvate bez predrasuda.
Kad su se Rejčel i Irena prvi put srele, nisu se svidele jedna drugoj. Ali su se tokom narednih nekoliko meseci zaljubile i ostale zajedno 33 godine, sve do Irenine smrti.
– Upoznao nas je zajednički prijatelj i nismo se dopale jedna drugoj. Irena je rekla da sam arogantna, a ja sam mislila da je ona nezrela, ali kad smo počele da provodimo vreme zajedno, shvatile smo da ima hemije. Nije nam trebalo dugo da shvatimo da želimo da provedemo život zajedno.
Rejčel je tad imala 26 godina i radila je u zdravstvu, a Irena je imala 33 i bila je nastavnica. Sedam meseci nakon što su se srele, kupile su kuću i počele da žive zajedno.
Proživele su mnogo srećnih godina, sve dok Irena u svojim ranim pedesetim nije počela čudno da se ponaša.
– Jednostavno je postala manje sposobna. Smanjilo joj se samopouzdanje i stalno je gubila stvari. Mislile smo da je to povezano sa menopauzom; nastavilo se, pa sam joj predložila da poseti lekara.
Lekar je poslao Irenu na testiranje i snimanje mozga, a rezultati su bili poražavajući.
– Kad nam je psihijatar saopštio da Irena ima Alchajmera, bile smo šokirane. Nismo to ni razmatrale. Danas ljude možda pripremaju kako da prihvate dijagnozu i žive s tim. Irena nikada nije prihvatila da ima demenciju, niti koliko je to izolujuće po mene. Čim smo izašle iz ordinacije, rekla je: – Nema on pojma o čemu priča. – Irena je bila jedina osoba s kojom sam razgovarala o svemu, a o ovome nismo mogle da razgovaramo.
Kako je vreme prolazilo, njih dve su nastojale da nastave uobičajenim životom, ali Irenino ponašanje postajalo je bizarno, pa su opet posetile lekara.
– Očekivala sam da će nam reći da u tome nema ničeg zabrinjavajućeg, ali rekao nam je da će Irena za tri-četiri godine morati da bude smeštena u dom. I bio je u pravu.
Rejčel je dala sve od sebe da Irena ostane u njihovom zajedničkom domu što je duže moguće. Organizovala je pomoć u kući tokom radnih dana, ali uprkos podršci, život je postajao težak.
– Irena je sve više gubila sposobnosti, postala je paranoična i više me nije prepoznavala.
Situacija je kulminirala kad je Irena izbacila Rejčel iz kuće, verujući da izacuje lopova. Morala je u bolnicu i zadržali su je na psihijatriji naredna dva meseca. Za to vreme, stanje joj se pogoršalo, tako da je morala u dom.
– Odabrala sam dom za koji mi se činilo da će biti pravo mesto za Irenu, ali nakon što smo je tamo smestili, menadžer mi je rekao da je osoblje zabrinuto zato što je Irena lezbejka. Ne znam šta su mislili da sredovečna žena sa demencijom može da im uradi tamo, niti do danas razumem na čemu su bili zasnovani njihovi strahovi.
Srećom, menadžer je organizovao obuku za osoblje, kako bi im pomogao da se oslobode predrasuda. Irena je ostala u domu 5 godina.
– Osoblje je prema meni bilo učtivo i prijatno. Mislim da su naša čvrsta veza i moje česte posete doprinele otklanjanju njihovih strahova i pokazale da se nas dve ni po čemu ne razlikujemo od hetero parova.
Postoji to predubeđenje da istopolne veze nisu značajne kao strejt veze. Žena koja nam je donosila mleko punih 25 godina bila je iznenađena time koliko često posećujem Irenu. Sumnjam da bi bila iznenađena da je Irena bila muško i da mi je bila muž.
Kao lezbejka i neko ko se brine za partnerku sa demencijom, Rejčel se osećala kao da pripada dvema manjinskim grupama, što je bilo dvostruko izolujuće.
Irena je umrla pre tri godine i osećaj gubitka bio je užasan, ali je proces žaljenja počeo mnogo ranije.
– Glavni gubitak pojavio se kad je Irena otišla u dom, drugi kad više nije mogla da napiše svoje ime. To je dug i mučan proces, ali mi je dao vremena da se naviknem na ono što je neizbežno.
Rejčel je dvaput mesečno odlazila na savetovanje i to ističe kao nešto što joj je najviše pomoglo. Uspevala je da se rastereti i olakša tugu. Ujedno je vodila dnevnik, što je takođe imalo terapijski učinak. Dnevnik je pokazala prijatelju, koji joj je predložio da ga objavi. Tako je nastala knjiga Dnevnik demencije: Irena, Alchajmer i ja.
– Objavljivala sam akademske knjige, a ovo je prvi put da sam ispričala tako ličnu priču. Čini se čudnim biti toliko iskren. Ljudi su me videli kao potpuno samouverenu, kao da se snalazim u svemu što me snašlo, a zapravo sam bila potpuna olupina.
– Tuga je nešto što ne možete nadmudriti. Morate pustiti da ide svojim tokom, ali vreme leči i još uvek ima toliko toga što želim da uradim. Briga o nekome sa demencijom je ogromna odgovornost, ali Irena je bila moj život, a ja njen. Čak i da sam znala šta nas čeka, opet bih izabrala da svoj život provedem s njom.
