Bulimija iz ličnog iskustva

B. S. (40) po zanimanju je diplomirana ekonomistkinja i dugo radi na visokoj funkciji u banci. Voli dinamičan život, izazove i putovanja. Obožava da čita. Ima dve devojčice.

Sa nama je podelila iskustvo koje je doživela davno, u tinejdžerskom periodu, ali ga nikad neće zaboraviti, jer se nerado seća perioda kad je imala bulimiju. Želja joj je da na ovaj način pomogne roditeljima tinejdžerki i mladih žena koje imaju slične probleme.

Šta je za vas bulimija?

– Suludi pokušaj jedne neinformisane i izgledom opterećene tinejdžerke, čiji je najvažnji cilj bio da omršavi. Iz ove perspektive, to je i mnogo više od neprijatnog iskustva iz perioda puberteta, jer bulimija nije ni malo naivna. Ponekad može da bude i smrtonosna. Stalna borba sa hranom. Glad koju trpim do krajnjih granica, a kad više ne mogu, otvaram frižider, uzimam ogromnu količinu hrane koju na brzinu unosim. Potom idem u toalet, stavim prst u usta i povratim sve što sam pojela.

Koliko ste hrane uzimali za jedan obrok i kako biste se osećali nakon toga?

– Otprilike onoliko koliko je trebalo rasporediti na ceo dan. Jer, trpela sam glad do krajnjih granica, ali se u jednom trenutku događalo da popustim, pa je dolazilo do prejedanja. Istovremeno sam osećala krivicu što nisam izdržala, ali i ponos što sam problem ipak rešila. Bila sam mršava, mršava, ali kad se pogledam u ogledalo, nikad nisam bila zadovoljna i nisam videla svoju realnu sliku. I dalje sam sebi bila debela. U velikom začaranom krugu. Vremenom je počeo da me boli želudac, ponekad bih samo povraćala želudačnu kiselinu, bila sam umorna od sve te borbe sa samom sobom. Imala sam tamne kolutove oko očiju, a beonjače su mi od naprezanja postajale crvene. Sve češće sam bila neraspoložena. I veoma usamljena u svom problemu.

Tada ste još uvek živeli sa roditeljima i imali ste mnogo prijatelja. Kako niko nije primetio šta se dešava?

– Primetili su, ali za sve sam imala opravdanje koje ih je na početku zadovoljilo. Roditelji, naravno, nisu bili stalno u kući, imali smo privatnu prehrambenu prodavnicu. Kad bi me mama pitala gde je nestao ručak koji je napravila za nas troje, odgovarala sam da su mi bili prijatelji i da smo jeli zajedno. Kad bi me prijatelji pitali zašto izgledam tako loše, govorila bih da sam loše spavala ili da sam učila do kasno.

Kada se to promenilo? Kako ste saznali da imate bulimiju?

– Bolovi u želucu su bili sve učestaliji i to mi je smetalo. Počela sam krišom da pijem tablete koje je tata uzimao, jer je imao jaku želudačnu kiselinu. Naravno, primetio je da ima manje tableta nego što je popio. Rekla sam da me boli želudac, jer me je zaista boleo. Uzrok sam znala, ali nisam rekla, a svaki put kad bih povraćala želudac se sve više mučio. Smanjio se, pa nisam više morala količinski toliko da jedem. Ali, bilo šta da pojedem, teralo me je do toaleta kao hipnoza, čak se dešavalo da nemam šta da povratim. Pre nego što sam dospela do gastrointestiologa i nutricioniste, dospela sam do dečjeg psihijatra. Tu sam saznala da imam bulimiju.

Kako je došlo do toga?

– Starija sestra je imala problem sa depresijom, pa smo pozvani na porodičnu terapiju. Kad sam ostala sama sa psihijatrom, razgovor je krenuo od toga da kažem čega se plašim, do mog priznanja o odnosu prema hrani i svom telu. Kad me je ispitao koliko često se prejedam i povraćam, koliko to sve traje, rekao mi je da se moje stanje zove bulimija i pitao je koliko prstiju koristim da bih se oslobodila hrane. Sećam se da sam odgovorila da koristim dva prsta, mada ni danas ne znam zašto mu je to bilo važno. Sve sam mu ispričala. Čitavu moju ceremoniju, moj začarani krug. I odmah mi je bilo lakše, kao da je već sve bilo rešeno. Savetovao mi je da jedem češće i po malo, kako bi bolovi u želucu prestali. Ne znam kako bih to objasnila, posle tog razgovora donela sam odluku da ću promeniti navike u ishrani i da ću prestati s tim. Bila sam potpuno odlučna i rešena. I uspela sam.

Koliko ste bili svesni da vam treba pomoć stručnjaka?

– Nisam bila svesna, sve dok posledice nisu počele da mi smetaju. Nisam znala ni da mi lekar može pomoći, kao što jeste na kraju. Zato apelujem na sve majke koje primete da im devojčice naglo mršave ili im kilaža varira, imaju sivkastu boju kože, podočnjake, vrtoglavice, često i probleme s karijesom, koje se duže zadržavaju u toaletu, da potraže pomoć lekara.

Kakav je bio novi režim ishrane?

– Postepeno unošenje hrane, više obroka dnevno koji su količinski regulisani. Jela sam sve – mlečne proizvode, meso, voće, povrće – postepeno se sve vratilo u normalu. Želudac je prestao da me boli i sve drugo se regulisalo. Najviše moje samopoštovanje i vera u sebe.

Kako je prestalo stanje bulimije?

– Nestalo je u razgovoru sa psihijatrom, koji mi je osvestio da ugrožavam svoje zdravlje i život. Tad sam prihvatila svoje telo i nikada više nisam imala ovakve probleme. Jednostavno sam prihvatila sebe takvom kakva jesam. Ni dijeta mi više nikad na pamet nije pala.

Kakav vam je bio socijalni život i ko vam je bio najveća podrška u to vreme?

– Volela sam da se družim, da izlazim. To se nije promenilo, jedino što bih nekada i u kafićima odlazila da povraćam. To je bilo neopisivo. Prava opsesija. Podršku sam dobila od roditelja, dve najbolje prijateljice i psihijatra kod kojeg sam išla na sesije, što mi je mnogo pomoglo. Razgovarali smo o sasvim običnim stvarima, mojim prijateljima, školi, roditeljima.