V.G. (69) je penzionerka iz Novog Sada. Posvećena je svojoj porodici, a posebno se raduje svojim unukama. Voli da šeta i da se druži sa porodicom i prijateljima. Kad je imala 27godina, dobila je dijagnozu dijabetesa.
Koji simptomi su vas podstakli da se javite lekaru i kako uopšte počinje vaša priča o dijabetesu?
– Kad se osvrnem na godine koje su prošle, mislim da moja priča o dijabetesu počinje još kad sam bila tinejdžerka, jer sam odrastala uz mnogo stresa. Moja mama, kao i njena najbliža porodica, imali su dijabetes. Moj brat i ja imamo dijabetes, možda bismo to ranije saznali da su nas odveli na ispitivanje. Naravno, to su sve pretpostavke, bila su drugačija vremena. Tek kad ti se nešto desi, pa dospeš u bolnicu, saznaš šta je. Sad je je ipak drugačije. Lekaru sam se javila neposredno posle porođaja, kad sam počela da osećam malaksalost, umor, usta su mi se sušila, spavala sam duže nego inače. Na novosadskoj poliklinici, od interniste endokrinologa sam prvi put saznala da imam dijabetes sa kojim i dalje živim.
Kakve informacije ste dobili od lekara?
– Dobila sam lek protiv dijabetesa, koji sam pila dva puta dnevno, kao i informacije o tome kako bi trebalo nadalje da živim, šta da radim, kako da promenim ishranu.
Koje su to konkretne preporuke i da li ste ih se pridržavali?
– Trebalo je da vodim uravnotežen život, što je značilo sedam-osam sati sna, izbegavanje stresa i nervoze, tri glavna obroka dnevno i dve užine, bez masnoća, začina, zapržene hrane, slatkiša i alkohola. Iskrena da budem, nisam se pridržavala saveta lekara. Bila sam mlada, mislila sam da je ceo svet moj, borila sam se za rukovodeće mesto u firmi u kojoj sam radila, što je rezultiralo prekomernim radom i još većim stresom, a to je opet dovelo do neredovne ishrane i sna, i tako u krug. Kad mi je bilo bolje, ostavljala sam i lekove, tako da sam se, jednom rečju, ponašala potpuno neodgovorno. To me je dovelo do još većih problema.
O kakvim problemima se radilo?
– Simptomi su se pogoršali, što je značilo da je dijabetes bio u progresu. Pored onih znakova koje sam navela, počelo je da mi se magli pred očima, gubila sam vid, bila sam nervozna i agresivna, što me je opet dovelo do lekara. Posle detaljnog pregleda, utvrđeno je da mi se šećer u krvi znatno povisio, pa sam pored tableta dobila insulin. Dakle, deset godina mi je trebalo da se uozbiljim, ali ni tada nisam u potpunosti prestala sa ishranom koja nije bila za mene, kao ni sa preteranim radom. Sve do trenutka dok nisam izgubila vid u desnom oku. Tad sam otišla u prevremenu penziju i napokon prihvatila ozbiljnost situacije. Žao mi je sad što su mi mnoge nebitne stvari bile važnije od zdravlja.
Kako se nadalje odvijalo stanje sa vidom i šta ste preduzeli?
– Vid mi se u potpunosti pogoršao, na desno oko nisam uopšte mogla da vidim. Zato sam u narednih nekoliko godina imala četiri intervencije na očima, operaciju očnog dna oba oka i katarakte. Posle toga je bilo bolje, nekoliko narednih godina. Tad sam imala 59.
Kakvi simptomi se sada javljaju?
– Kad mi padne šećer, počinjem da se tresem, znoj mi oblije celo telo, usta mi se suše. Ako sam u tom trenutku napolju, imam utisak da se leva i desna strana ulice sužavaju, da me pritiskaju. Kad mi se šećer povisi, slično je kao pre – budem nervozna, ponekad i agresivna, suše mi se usta, pijem mnogo tečnosti. Ali, sada je lakše, jer je moderno vreme donelo aparate za merenje šećera u kućnim uslovima, tako da uvek mogu da znam kakvo mi je stanje i da reagujem u skladu s tim.
Kako reagujete ako vam se stanje pogorša u javnosti?
– U tašni uvek nosim karticu na kojoj piše da imam dijabetes i flašicu šećera, za slučaj da mi šećer padne, što mi se češće dešava nego da se povisi. Sednem, popijem zašećerenu vodu, odmorim. Lakše mi je bilo dok sam bila sa suprugom, jer sam na njegovu pomoć uvek mogla da računam. On je umro pre dve godine, što sam jako teško podnela.
Ko vam sada pomaže?
– Najviše sin, brat i rođaka sa kojom se družim već niz godina. Odlaze u nabavku kad je potrebno, zajedno idemo u šetnju, a kod brata često odem u obližnje selo.
Sećate li se nekog traumatičnog događaja izazvanog dijabetesom?
– Nažalost da, u svežem mi je sećanju. Kad je suprug umro, ušla sam u teško stanje depresije, prestala sam da se družim, da šetam, da redovno uzimam terapiju i da jedem. Nisam želela ni da čujem za psihijatra i antidepresive, iako su me članovi porodice savetovali da odem. U depresiji sam se potpuno izgladnjivala, nisam spavala noću, a danju sam spavala predugo, izgubila sam volju za bilo čim što me je pre radovalo, a niko nije mogao da me ubedi da odem kod psihijatra. Neredovan život i loša ishrana doveli su me do gubitka imuniteta, naglog mršavljenja i na kraju delirijuma, u kome nisam znala da li sam uopšte uzimala terapiju. Sve do trenutka kad mi je šećer skočio na 37, a normalna granica je između 5 i 6. Kratka linija me je delila do kome, iz koje se verovatno ne bih izvukla.
Kako ste pobedili to teško stanje?
– Snaja me je zatekla potpuno onemoćalu i dezorijentisanu i, uprkos mom odbijanju da idemo u urgentnu, pozvala je mog sina i odveli su me u bolnicu. Tamo su mi izmerili šećer i odlučili da me zadrže. Potpuno sam se oporavila, došla sam kući, dobila sam antidepresive i prihvatila sam ih kao svaki drugi lek. Sad opet redovno jedem, šetam i pridržavam se svih uputstava od pre.
Šta biste poručili osobama koji imaju dijabetes?
– Od prvog dana kad to saznaju, da obavezno slušaju svog lekara. Sve što im kaže. Da budu dosledni, da redovno uzimaju terapiju i da šetaju dva sata dnevno. Da se hrane kako treba, da vode umeren i ispunjen život. Da uče na mom iskustvu. Da ih ono poduči disciplini, od samog početka. Da ne odustaju od sebe.
