Best Buddies kao mreža spajanja osoba tipične populacije i osoba sa intelektualnim i razvojnim invaliditetom svoju misiju između ostalog organizuje putem radionica na različite teme koje su važne za ovu grupu (inkluzija, samozastupanje, integrisano zapošljavanje…) koje se održavaju jednom mesečno onlajn putem zoom aplikacije.
U utorak, 8. juna, s početkom u 18 časova, održana je radionica na temu stanovanja uz podršku, a gost radioničar bio je Marko Košutić, direktor Udruženja Plava ptica iz Kule. Udruženje okuplja roditelje, decu i stručnjake koji se bave decom sa različitim vrstama invaliditeta. Ujedno je prvo udruženje u Srbiji koje je počelo da zastupa inkluziju.
Udruženje Plava ptica prvi put 2006. godine podnosi inicijative lokalnoj samoupravi za samostalno organizovanje specijalizovanih usluga za osobe sa razvojnim invaliditetima. Zahvaljujući domaćim i inostranim donatorima i građanima koji su podržali rad Udruženja, izgrađen je objekat u kome se pružaju usluge smeštaja korisnicima kako trajnog, tako i privremenog karaktera.
Udruženje Plava ptica u svom sastavu ima pet usluga socijalne zaštite i više različitih aktivnosti podrške deci i odraslima sa različitim vrstama ivaliditeta, kao i njihovim porodicama, a na radionici koju organizuje Best Buddies predstavljeno je stanovanje uz podršku.
Stanovanje uz podršku
Stanovanje uz podršku spada u usluge podrške za samostalni život. Svi korisnici, bez obzira na stepen i vrstu invaliditeta su dobrodošli, osim u slučaju da je osobi ugroženo organsko zdravlje (npr. uzima kontinuiranu terapiju koja ne može biti sprovedena u kućnim uslovima).
U kratkom filmu prikazanom na početku radionice, predstavljena je korisnica usluge stanovanja uz podršku, Daliborka.
– Kad je Daliborka došla kod nas, imala je visok stepen anksioznosti. Nije smela da izađe iz stana, čak ni da izbaci smeće, da prošeta do radnje – kaže Marko Košutić.
– Na početku je imala dvadesetčetvoročasovnu podršku, što znači da je, ako joj nešto treba, ili ima neki problem, mogla da zove u bilo koje doba dana i noći. Uz asistenciju službe za stanovanje uz podršku, koju čine stručni radnici i saradnici za pružanje usluga korisnicima, Daliborka je postepeno napredovala u smislu prevazilaženja svojih strahova, ka sve većem stepenu osamostaljivanja, što i jeste jedan od glavnih ciljeva ove usluge. Daliborka sada radi u Centralnoj kuhinji kao kuvarica. Ima osmočasovno radno vreme, predana je i požrtvovana radnica. Vikendom posećuje prijateljice i ide kod rođaka, znajući da se vraća u stan kao svoje mesto stanovanja, gde je potpuno nezavisna, sa tendencijom da se osamostali u tolikoj meri da se preseli i sama sebi nađe smeštaj.
Upravo to je ključna razlika između domova za smeštaj korisnika i stanovanja uz podršku: domovi pružaju smeštaj, a ova usluga podršku za samostalan život, ne ograničava slobodu korisnika, a umesto rigidnih pravila i zabrana pruža podršku. U Kuli postoje dve stambene jedinice u kojima su korisnici grupisani prema stepenu funkcionalnosti. Ukupno je deset korisnika.
Bitno je napomenuti da stanovanje uz podršku prvenstveno treba da bude prevencija institucionalizacije, a ne bavljenje deinstitucionalizacijom. Stanovanje uz podršku treba da postoji kao samoodrživa usluga koja je najhumanija i najkorisnija za korisnike. U materijalnom smislu, povoljnija je od domskog smeštaja. Kad govorimo o tome gde korisnici žive u okviru stanovnja uz podršku, uvek treba napominjati da su to stanovi, a ne smeštajne jedinice.
Pravo vreme za uključivanje korisnika u stanovanje uz podršku je period od tinejdžerskih godina do dvadesete godine, jer su tada porodice korisnika još uvek funkcionalne, imaju snagu i energiju, a to je period kada se proces odvajanja doživljava kao mnogo blaži, nego kad roditelji ostare ili umru. Neki roditelji to doživljavaju kao odricanje od deteta; naprotiv, to je pružanje novih šansi detetu, da se uz sve aspekte podrške osamostali za život van primarne porodice.
Sa decom koja imaju invaliditet radi se od njihovog najranijeg uzrasta, pa sada deo roditelja, uglavnom mlađih, razmišlja na drugačiji i pozitivniji način i razume koncept stanovanja uz podrške. Potrebno je raditi sa celom porodicom, kako bi svako imao i znao svoje mesto i ulogu.
Pored Kule, stanovanje uz podršku postoji u Pančevu i Šapcu. Među glavnim razlozima iz kojih u Srbiji stanovanje uz podršku još uvek nije zastupljeno u velikoj meri, navodi se nerazumevanje gradova da podrže i organizuju ovu uslugu u okviru svojih udruženja, zbog potrebe da se ona sprovodi 24 časa, 365 dana u godini, zbog načina održivosti i slično, kao i neosnovani ali jaki strahovi roditelja zbog odvajanja deteta. Ujedno, mnogi stručnjaci iz ovog domena nisu svesni koje prednosti pruža stanovanje uz podršku, nedostaje im motivacija i sluh za ovu vrstu usluge.
– Jer, velika je odgovornost ako ne znate svoj posao, a morate biti pomalo i blesavi da biste se upustili u razvijanje usluge stanovanja uz podršku – kaže Marko Košutić.
Stanovanje uz podršku obuhvata podršku u svim životnim domenima: održavanje domaćinstva, priprema hrane, nabavka, čuvanje i briga o garderobi i ličnim stvarima, razvoj i negovanje prijateljskih odnosa i odnosa sa porodicom, razvoj kapaciteta za uključivanje u zajednicu, razvoj sposobnosi za rešavanje problema, usluge dnevnih programa vaspitnog rada, radne terapije i radno angažovanje, obeležavanje značajnih datuma za korisnike, podrška u uključivanju u aktivnosti i sadržaje u lokalnoj zajednici i razvoj odnosa sa okruženjem.
