Svoje iskustvo života sa depresijom sa nama je podelila Jelena N. (40) koja radi kao kasirka i živi sa svojom mlađom sestrom. Dva puta nedeljno Jelena ide na klasični ples, obožava boravak u prirodi, druženje. Bavi se planinarenjem kao omiljenim hobijem. Piše pesme za svoju dušu i živi produktivno.
Šta depresija predstavlja za tebe?
– Bunar bez dna. Beskrajan ponor koji me vuče u beskrajne dubine. Koji mi govori koliko sam mala i bezvredna. Koji mi ne dozvoljava da budem ono što jesam. Da radim ono što volim. Danima ležim u krevetu, sa crnim mislima koje se roje. Ne družim se, ne idem na ples, ne mogu ništa. Ni da obavim ličnu higijenu kako treba.
Kako onda ipak uspevaš da radiš i da funkcionišeš u svakodnevici?
– Opisala sam depresiju kakva je za mene bila dok nisam krenula na psihoterapiju i dok nisam počela da pijem adekvatne medikamente. S takvim oblikom depresije sada se veoma retko suočavam. Uz pomoć lekova i psihoterapije, kao i mnogih aktivnosti kojima se bavim, depresija je sada samo mali iskorak iz mog svakodnevnog života. Regulisanje medikamenata, sestra, prijatelji i razumni poslodavci su tu da me vrate na put.
Dakle, tvoji poslodavci znaju da imaš depresiju?
– Dijagnozu depresije sam dobila kad sam imala 19 godina, a još pre punoletstva se sumnjalo na nju. Dve nedelje sam bila na Dečjem odeljenju za psihijatriju Kliničkog centra, zbog čega sam dobila prvi stepen invaliditeta. Na prvom razgovoru za posao sam rekla da imam depresiju, ali da sam funkcionalna, vredna i odgovorna. Bila sam otvorena, nisam se trudila da sakrijem svoj invaliditet, jer je to samo deo mene. Možda se poslodavcima svidela upravo ta moja neposrednost, pa su me primili, što nažalost, nije čest primer u našoj zemlji. Imam prijateljicu koja je odličan vaspitač, a kad se već uklopila u rad u vrtiću, u poverenju je rekla nadređenoj da ima dijagnozu depresije. Posle nekoliko dana dobila je otkaz, iako je savesno radila svoj posao. Naravno, nije joj rečeno da je otkaz zbog depresije, ali savršno je dobro znala da čita između redova. Tu su svakako preovladali stereotipi o nevidljivom invaliditetu kao takvom, u ovom slučaju o depresiji.
Koje su predrasude s kojima se najčešće suočavaju osobe sa nevidljivim invaliditetima?
– Nikad nisam dozvolila da budem izložena ničijim predubeđenjima. To me, jednostavno, nikada nije doticalo. Živim svoj život kako najbolje umem. Česta predrasuda je da su to agresivne osobe, da su ljenji, da samo glume svoje stanje, da su nesposobni za samostalan život, da beže od života skrivajući se u ovo stanje. Mislim da je jedan od najvećih problema što osobe sa nevidljivim invaliditetom teško mogu da nađu posao i što su suočeni sa uskraćivanjem radnih prava.
Kažeš da si bila hospitalizovana. Možeš li da opišeš svoje iskustvo na Dečjem odeljenju za psihijatriju Kliničkog centra u Novom Sadu?
– Bilo je to davno, ali pokušaću da se setim najbitnijih segmenata. Sećam se da je to bilo veoma teško razdoblje za mene, moju sestru i mamu. Tu sam upoznala devojku koja je imala anoreksiju. Sećam se još da je medicinsko osoblje redovno proveravalo da li smo popili tablete i da su bili profesionalni. Za dve nedelje sam izašla i ostalo je da dolazim na redovne kontrole, zbog sumnje na depresiju, koja se zaista za par godina u potpunosti manifestovala. Svakako, nije neko lepo iskustvo, što nije ni za očekivanje.
Koje simptome si imala kad su te primili na odeljenje?
– Osećala sam neobjašnjivu tugu i mnogo sam plakala. Takođe sam se mnogo svađala sa mamom oko sitnica i počela sam da odbacujem sve prijatelje. Nisam želela da izađem iz sobe, ali ipak je kulminacija bila kada sam počela da mislim o bezvrednosti života, o smrti, i pokušala sam da se povredim. Mama i sestra su na vreme reagovale.
Kakav je sada tvoj stav o vrednostima i smislu života? Šta ti pomaže da se nosiš sa depresijom?
– Kad mi je teško, psihijatar mi koriguje terapiju. Nateram se da uradim barem nešto, neku sitnicu, da operem kosu, da prošetam oko zgrade. Moja lična svakodnevna borba sačinjena je od pisanja pesama, odlazaka u duge šetnje prirodom, plesa. Sve su to aktivnosti koje inače volim, a u tim teškim trenucima mi dodatno pomognu. To čini da se ponovo vratim životu koji je neponovljiv. Nikako besmislen, naprotiv, smislen je i jedinstven.
Šta bi poručila drugim ljudima koji se suočavaju sa depresijom?
– Budite ono što jeste. Izražavajte svoje emocije, nemojte ih kriti. Budite otvoreni za druge ljude i svet. Trudite se, kad god je to moguće, da pokažete kako život sa depresijom nije tužan i promašen, nego i te kako može biti zanimljiv i produktivan. Samo ako to snažno želite.
