Kako sticanje invaliditeta utiče na seksualnost i intimni život? Počinje konfuzijom, nastavlja se redefinisanjem sopstvenih koncepata seksualnosti, rezultira otkrićem.
Ponovno otkrivanje sopstvene seksualnosti naučilo me je da prihvatim sebe nakon sticanja invaliditeta.
Svi se rađamo sa esencijom koju donosimo u ovaj svet, sa duhovnim delovima unutar nas. Ja sam došla sa strašću, sa stavom traži više, uzmi malu plavu pilulu i vidi šta će se desiti. Došla sam sa radoznalim i odvažnim duhom.
Srećom, moj istraživački duh bio je utemeljen u snažnoj ljubavi unutar porodice kojoj sam verovala. Nije bilo uobičajene doze srama koji mnogi od nas podnose i apsorbuju tokom života, posebno kao seksualna bića. Odrasla sam bez ijedne traume koja bi prigušila moju radoznalu prirodu. Bila je to sreća i privilegija. Tek nakon povrede shvatila sam da nešto tako važno, kao što je osećaj sopstva, lične moći i seksualne snage može biti brzo uništeno, ne samo gubitkom funkcija tela i nezavisnosti, već i osećajem da sam nevidljiva.
Rano sam počela da istražujem, negde u drugom razredu srednje škole. Da budem iskrena, još pre toga sam se igrala doktora sa drugaricama i jednom sam uhvaćena na delu sa prijateljicom čija nas je mama zatekla dok smo se kikotale i pipkale. Dobro pamtim kako sam sa svojom majkom pričala o tome na putu do kuće i koliko je bila nežna i puna razumevanja. Dala mi je do znanja da ne želi da se zbog bilo čega osećam loše. Nije bilo stida, straha ili manipulacije. Sećam se kako me je uveravala da je u redu, da nema ničeg lošeg u tome. Osećala sam se tako voljenom u tom trenutku.
S godinama sam postala radoznalija, bilo je zabavno istraživati. Samoistraživanje je bilo uzbudljivo, bila sam gospodarica svog zadovoljstva. Bila su to zdrava iskustva koja su mi otvorila oči i izgradila su mi samopouzdanje. Do svoje 27. godine uživala sam u zabavnom i oslobađajućem seksualnom životu duže od 10 godina. Još duže sam doživljavala orgazme i povezanost putem fizičke intimnosti. Volela sam svoj seksualni život. Kao plesačica i instruktorka joge, senzualnost, pokret i moje telo predstavljali su znatan deo onoga ko suštinski jesam i kako komuniciram sa svetom. Telo mi je bilo sveto i suvereno mesto na koje sam se vraćala kad god je trebalo da se povučem iz uma.
Onda sam 2012. doživela povredu. Moje sveto i suvereno telo se osećalo otrgnutim od mene. Odmah sam se osetila odvojenom. Kao osoba sa kvadriplegijom, bila sam primorana da napustim svoju nekadašnju stvarnost, da istražim novo telo, novi svet, novi dom u sebi – onaj u kojem se ne mogu kretati, a kamoli osećati na isti način. Sve vreme sam učila da se borim protiv kulture koja me, kao osobu s invaliditetom, stavlja na dno kada je definicija seksipilnosti u pitanju.
Pored toga što sam se suočavala sa samom traumom nezgode, iznenada sam se suočila i sa mikroagresijama. Takvi stresori – od nepristupačnosti, preko nevidljivosti, do nejednakosti – iznedrili su nove traume. Osetila sam kako moja radoznalost, moje poverenje u život i moja seksualnost ne samo da izmiču, već nestaju u zaglušujućem, tihom ponoru. I dalje sam osećala tu vatru svog seksualnog nagona potpuno isto kao i pre – ali zadovoljstvo, orgazam i seks su izgledali nedostižni.
Objektifikacija je postala nešto što mi je nedostajalo. Žudela sam za odvratnim požudnim pogledima na sebi. Koliko sam bila plitka, kad mi je, ironično, nakon godina suprotstavljanja uvredljivoj objektifikaciji, to odjednom nekako nedostajalo? Odvajanje od tela i sebe postalo je bolno i uvredljivo na potpuno drugačiji način. Umesto da me gledaju iz požude ili divljenja, u mene su buljili iz čiste ljudske radoznalosti – ili još gore, sažaljenja – ili su me ležerno zanemarivali. Nakon povrede, redovno sam osećala ejbilističke napade, do te mere da me je to nateralo da preispitam osećaj identiteta.
Bilo je toliko toga za otkrivanje i razumevanje kada je u pitanju ejbilizam, uključujući i moje internalizovane stavove o kulturu koja je oblikovala moje ideje o sopstvenoj vrednosti i seksualnosti. Pošto sam počela da koristim kolica, moje predrasude i zablude o tome šta znači biti seksualna u telu sa invaliditetom, poprimile su oblik svakodnevnih napada na sebe. Morala sam da promenim narativ, da se otvorim ka invaliditetu i ponovo postanem radoznala za svojim još uvek svetim telom. Trebalo je doći do određenog nivoa samoprihvatanja, a to je predstavljalo veći skok od bilo kog skoka koji sam napravila na plesnom podijumu.
Dugo vremena nisam znala kako da tamo stignem. Dugih pet godina sam živela bez seksa. Bila sam previše uplašena i ranjiva. Osećala sam se ranjivijom i podložnijom osudama i povređivanju nego ikad pre. Kao da sam bila tu samo za uzimanje, emocionalno i fizičko. Iako sam to silno želela, bilo je previše pitanja i još više strahova koji su me odvojili od moje voljene radoznalosti.
A onda se najzad dogodilo, jednog vikenda kada sam otišla u posetu prijatelju. Osećala sam se zbrinuto, sigurno, poželjno i seksi. Za divno čudo, odmah sam doživela taj obnovljeni osećaj osnaženosti. Na toliko pitanja je odgovoreno. Nisam dobila neke odgovore koje sam želela, ali te odgovore ionako nisam očekivala. Znala sam da ga neću osećati u sebi na isti način i znala sam da neću doživeti vrhunac. Ali bilo je više nego što sam očekivala. Seks je i dalje bio zabavan i ugodan. Bilo je dobro na potpuno senzualan i uzbudljiv nov način, a svi znamo koliko novo može biti erotično.
Bilo je revolucionarno. Kao da sam se probudila.
Seks nakon povrede vratio me je u život na mnogo načina – ne bih se usudila da mu to kažem, ali to je istina. Celo iskustvo vratilo mi je deo tog preko potrebnog osećaja hrabrosti i osnaženosti i mogućnosti. To je iznova zapalilo u meni nešto što sam izgubila i što mi je nedostajalo. Nešto što je bilo traumatizovano i sakriveno na sigurnom mestu. Ovo je bio jedan od prvih koraka ka ponovnom posedovanju svoje seksualnosti – ne samo da mislim da sam seksi i da prihvatam svoje telo, nego znam da sam seksi i volim svoje telo.
Polako ali postojano učim da sagledam svoje telo izvan štetnog narativa, bez srama i osude, bez ograničavanja na iskustva kakva sam imala pre povrede. Otkrivam šta je dobro u ovom telu, pronalazim nove puteve do zadovoljstva, a da ne osećam da bi trebalo da bude nešto drugo, ni da bi trebalo da budem neka druga. Sve je to divlje i zastrašujuće i čudno, ali je potpuno oslobađajući taj povratak poverenju, igri, sebi.
Kelsey Peterson
