Naš pesnik i sugrađanin, Siniša Tucić, već na početku nove godine može da se pohvali velikim uspehom. Njegov prvi roman, Popino prase, koji je predstavljen 23. decembra 2021. godine u knjižari Zenit Books u Novom Sadu, našao se u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Sinišina poslednja zbirka poezije, Mehanički monstrumi (2020), prikazuje društvo u kome ne postoje ni pravda ni dostojanstvo, niti regularna zaštita za bolesne. Njegovo prvo prozno delo bavi se sličnim pitanjima.
Bili ste kanidat za NIN-ovu nagradu, roman Popino prase našao se u užem izboru među još šesnaest romana. Kakva osećanja u Vama budi ova činjenica?
– Za mene je to znak petočlanog žirija da sam napisao knjigu koja može da se čita i čiji tekst korespondira sa savremenom književnošću. S obzirom na to da mi je Popino prase prvi roman, ovo je sasvim solidan uspeh i ja sam zadovoljan. Na neki način je i potvrda da 240 strana koje sam napisao nije uzaludan posao i da mogu da nastavim da pišem prozu. Odmah da kažem, konkursi za književne nagrade nisu isto što i sportska takmičenja i zaista ne bi valjalo da se sve to pretvori u tabele, navijanja ili, ne daj bože, da se sve završi u kladionicama. Mnogi su mi čestitali na uspehu i ja im zahvaljujem, mada bih više voleo da se priča o pročitanim knjigama. Da smo nekoliko meseci pre dodele NIN-ove nagrade imali na televiziji emisije u kojima bi autori romana koji su u konkurenciji za NIN-a gostovali, u kojima bi se diskutovalo o knjigama i tako podizala kultura čitanja u ovoj zemlji, onda bi i same diskusije oko NIN-ove nagrade imale više smisla. Nema razgovora o književnosti bez čitanja, niti može napisati dobar roman onaj ko ne čita. Kad kažem nema književnosti bez čitanja, tu mislim na Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja, Flobera, Džojsa, Prusta, Tomasa Mana, Crnjanskog, Pekića, Beketa, Foknera, Virdžiniju Vulf. I na domaće književnice Biljanu Jovanonović, Dubravku Ugrešić, Slavenku Drakulić, Senku Marić, Lanu Bastašić, Andreu Popov Miletić. Trebe čitati dobre pisce i spisateljice. Čitanje i pisanje su životni projekti.
Kažete da su čitanje i pisanje životni projekti. Šta je Vas motivisalo da napišete svoj prvi životni projekat i koji je njegov cilj?
– Povod za pisanje romana Popino prase bio je stvarni događaj iz mog života, koji se desio u leto 1991. godine. Da bih objasnio postupak koji sam primenio u romanu, pozvaću se na tekst koji je objavljen unutar tematskog broja časopisa za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom krajem prošle godine i koji je u celosti posvećen studijama invalidnosti, a koji sam priredio na poziv urednika i mog prijatelja Stevana Bradića. Radi se u odlomku iz knjige Narativna proteza, čiji su autori teoretičari invalidnosti Dejvid Mičel i Šeron Šnajder. Naime, invalidnost može imati funkciju karakterizacije likova u pojednim romanima i književnici često koriste invalidnost kao sredstvo da bi time nešto rekli i da bi postigli literalni efekat. Taj postupak se u prevedenom odlomku pomenutih autora naziva narativna proteza.
Invaliditet može bilo kom liku da udeli osobenost kojom će se izdvajati sa bezimene pozadine norme. U slučaju romana Popino prase, ja sam uradio suprotnu stvar. Glavni lik Popinog praseta, trinestogodišnji dečak Oliver, koji je stavio opasnu zelenu travku u usta, u jednoj bezazlenoj dečjoj igri nema invaliditet, iako svi koji znaju za mene, znaju i za činjenicu da sam ja osoba sa invaliditom. Drugim rečima, ja sam invaliditet kao narativnu protezu zamenio popinim prasetom koje je postalo povod za pisanje o izdvojenosti, nerazumevanju koje Oliver doživljava od strane svojih drugova u školi i u tekstu svakako ima i mog ličnog iskustva učenika sa invaliditetom. U Popinom prasetu sam hteo da pokažem kako se raspad jedne zemlje i početak građanskog rata reflektuje u jednoj osnovnoj školi na periferiji Novog Sada i kako imamo, s jedne strane, razaranja države na makro planu, a s druge strane imamo vršnjačko nasilje na mikro planu u učionici, fiskulturnoj sali ili ne školskom dvorištu, u situacijama u kojima svako ko se ne uklapa u normu biva marginalizovan, ignorisan, skrajnut, bilo da je u pitanju osoba sa ili bez invaliditeta. Popino prase se na neki način može čitati i kao roman o inkluziji.
Roman ste počeli da stvarate pre nešto više od četiri godine. Još tada je književnik Miljenko Jergović na svojoj fejsbuk stranici napisao:– Postoje teme koje nikada ne mogu biti do kraja ispisane. Jedna od njih je 1991. Zašto ste baš izabrali ovu temu i da li smatrate da ste mogli da je obradite i na drugi način?
– Kroz čitav 20. vek književnost je iznedrila mnoštvo pripovednih postupaka pomoću kojih priča može da se ispriča, odnosno, da se napiše roman. Postoje mnoge mogućnosti usložnjavanja proznih narativa, hipertekstualnih račvanja, introspekcije, pisanja iz sadašnjeg trenutka i vraćanja u prošlost. U svemu tome mogu da pomognu i nove tehnologije, a internet ima sve veći upliv u savremenu književnost. U pisanjanju svog prvog romana krenuo sam drugim putem. Radnja Popinog praseta dešava se u leto 1991. i moja namera je bila da verodostojno prikažem to vreme. Tekst je pisan u prvom licu i u prošlom vremenu. Početkom devedesetih nije bilo interneta i mobilnih telefona. Muzika se slušala na kasetofonima, a igrice su se igrale na prvim kućnim računarima (spektrum, komodor, atari). Želeo sam da napišem roman o tome kako su pripadnici i pripadnice moje generacije (deca rođena krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka) doživljavali promene u društvu, raspad zemlje i početak građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije. Odabrao sam poziciju naratora, trinaestogodišnjeg dečaka koji ne daje sudove, nego samo donosi slike vremena i situacija u kojima se nalazi. Tek iz pisama saznaje priču svoga brata od tetke, Severa, koji ga noću posećuje u bolnici u nadi da će izbeći mobilizaciju. U jednom momentu njega ipak šalju na ratište, nakon čega biva psihički slomljen, gubi ličnu kartu (što pokreće veoma bitnu priču o gubitku poslovne sposobnosti koja je veoma aktuelna kad su u pitanju prava osoba sa invaliditetom) i trajno ga institucionalizuju u ustanovu za mentalno zdravlje. Ukratko, pokušavajući da se vratim u vreme u kojem se dešava radnja romana, odabrao sam kratku rečenicu s namerom da ispričam jedno leto trinestogodišnjeg dečaka koji se našao u neobičnoj situaciji podvrgnut bolničkom lečenju, a u isto vreme se suočava sa snimcima rata koje gleda na televiziji, u nekom prošlom vremenu. Samo u jednoj rečenici se pominje mobilni telefon kao znak današnjice. U romanu nema novih tehnologija koje svakodnevno koristimo, ali mi je internet poslužio, jer sam putem jutjub snimaka pogledao dosta dokumentarnih filmova o ratnim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije, posebno o borbama u Vukovaru o kojima pišem u trećem delu Popinog praseta.
Čitaoci su se upoznali sa nekim delovima Vašeg romana i sa nekim likovima u njemu. Koji je Vaš omiljeni lik?
– Kao autoru važni su mi svi likovi. Protagonista Oliver leži u bolničkoj sobi dok doktori pokušavaju da popino prase, kao strano telo, različitim operacijama i bronhoskopijama izvuku, odstrane iz njegovog organizma, ali istovremeno on pripoveda o zbivanjima u njegovoj školi i oko nje u vremenu pre nego što će staviti opasnu zelenu travku u pluća. Neki će mi možda zameriti da imam puno likova u romanu, ali sam pomoću njih hteo da predstavim odnose između dece u jednom razredu, na ulici, u komšiluku, u kvartu gde glavni lik odrasta. Sa druge strane, likovi romana su lekari, lekarke, medicinske sestre i medicinski tehničari. Jednim delom sam pokušao da prikažem i hijerarhiju koja vlada među zaposlenima u bolnici. Posebno bih izdvojio ženski lik hirurškinje, doktorice Vere Šouc, koja se u jednom momentu pojavljuje u romanu i ima ključnu ulogu u rešavanju slučaja, ali kao žena na kraju biva skrajnuta.
Zašto izdvajate baš nju?
– Izdvojio sam doktoricu Šouc, jer ona jedina sa Oliverom pričao ozbiljno i tretira ga kao ličnost, govoreći mu istinu koja je neprijatna. Ostali hirurzi ili povlađuju pacijentu, ili ozbiljnost slučaja prikrivaju šalama, ne shvatajući da glavni lik više nije dete, nego momak koji je ušao u pubertet. Izdvojio bih još i lik Oliverove majke koja sedi na stolici pored bolničkog kreveta. U situacijama koje se dešavaju u bolnici posebnu težinu ima majka i njen položaj je često neravnopravan u odnosu na oca deteta. Često je tako i kad je u pitanju invaliditet u porodici. Mislim da je to tema i za vaš Portal. Na koncu, roman Popino prase posvetio sam majici Nadi.
U kojoj meri bi moglo da se kaže da ste ovaj roman pisali misleći i na druge majke, koje se bore za svoju decu sa invaliditetom, jer u prethodnom odgovoru naglašavate da u skoro svim porodicama dece s invaliditetom postoji neravnomeran položaj u odnosu majka-otac?
– Odnos majka-dete, majka-otac kao i celokupni odnosi u porodici deteta sa invaliditetom umnogome zavisi od podrške zajednice i društva. U jednom patrijahalnom društvu, porodica i briga o detetu sa invaliditetom češto pripadne majci i to je ponekad u direktnoj vezi sa medicinskim modelom invalidnosti. Majke, kao i deca sa invaliditetom, često su prepuštene specijalnim bolnicama, ustanovama za rehabilitaciju, banjama – i to traje mesecima, godinama. Njihova deca su lišena mogućnosti da pohađaju redovne škole sa svojim vršnjacima i bivaju zatvorena u jedan svet koji sam delimično prikazao u romanu.
Oliverova majka, iako Oliver nema invaliditet, u jednom momentu sa svojim detetom boravi na hirurškom odeljenju, u sobi broj 12, i time se nađe u situaciji poput mnogih majki dece sa invaliditetom. Posebnu težinu nosi uloga majke deteta koje je prepušteno bolnici, medicini, različitim tretmanima u kojima je dete samo pacijent, brojka, podvrgnuto različitim metodama popravljanja, lečenja. Nasuprot tome, potrebno je raditi na inkluziji, uključivanju dece sa invaliditetom u redovne škole i samim tim se menja i odnos u porodici deteta sa invaliditetom, jer je tada dete u školi, majka kod kuće ili na poslu. Odnos majke i deteta sa invaliditetom po meni bi trebao da bude kao odnos svake druge majke koja voli rođeno dete, a to se odnosi i na celu porodicu. U tome ključnu ulogu treba da igra zajednica, okruženje i sistemi podrške.Treba još podvući da se Oliveru, dok leži u bolnici, stalno u mislima javljaju slike škole, odnosa sa drugovima, problemi u socijalizaciji, kao opozit bolničkom lečenju, što na neki način naglašava socijalni život pacijenta i time sam želeo da naglasim da je Oliverov emotivni svet mnogo kompleksniji i širi i da on nije samo bolnički slučaj koji čeka izlečenje. To treba imati na umu kada želimo da razlučimo šta je socijalni, a šta medicinski model invalidnosti.
U našoj zemlji se pesnici retko odlučuju za prozno stvaralaštvo. U kojoj meri je Popino prase odraz Vaše hrabrosti da načinite ovaj korak i koliko Vam se pisanje proze dopalo?
– Popino prase je moj prvi roman nakon pet zbirki poezije. Pisao sam ga četiri i po godine i mogu da kažem da pisanje proze nije nimalo lak posao. Sasvim je drugačije u odnosu na poeziju, što ne znači da je pesme lako pisati. Radeći na Popinom prasetu, shvatio sam da je za pisanje romana pre svega potrebno strpljenje i da se mora mnogo raditi da bi se došlo do nekog rezultata. Rad na rukopisu je jedan vid samousavršavanja u jeziku, brušenje rečenice, odvajanje bitnog od nebitnog. Ivo Andrić je jedanput rekao da pisac piše gumicom. Dok kucam na tastaturi, uživam u tekstu. Imam već neke ideje za nova postignuća, ali ne bih sada o tome. Nastaviću sa pisanjem proze, pa gde stignem.
