Siniša Tucić, novosadski pesnik i pisac, 30. januara u 18 časova, u parku Među brezama, na sceni Binacikl na Novom naselju, promovisao je svoj roman Popino prase (Zenit Books).
U razgovoru sa autorom učestvovaoje Marko Srdanović, urednik izdanja.
Publika je velikim aplauzom pozdravila Sinišu, koji je zajedno sa Markom Srdanovićem, ukratko predstavio svoje književno delo.
Paralela između rata iz 1991. godine, života tinjdžera u to vreme, boravka glavnog lika u bolnici i pitanja kako ostati ispravan u svim tim zbivanjima, glavna je tema ovog romana.
Na pitanje Marka Srdanovića kako je video 1991. godinu, autor je rekao da je to bilo neko drugo vreme i neki drugi svet, kojim još uvek nije vladala savremena tehnologija, poput interneta i mobilnih telefona, pa su većinu dana deca provodila napolju, na igralištu, u školi, u učionicama i sali za fizičko. Takođe je rekao da je to bila godina u kojoj se raspadala jedna država, te da je on to društvo koje se menjalo, jednu globalnu scenu, želeo da prikaže kroz prizmu osnovne škole koju je pohađao glavni lik, dečak Oliver (Prva vojvođanska brigada na Novom naselju u Novom Sadu).
Tucić je spomenuo da se o 1991. godini verovatno pišu doktorati u Engleskoj i Nemačkoj, da se o toj godini snimaju mnogobrojni filmovi, a da njihovi autori verovatno ne znaju gde se nalazi Novo naselje, gde se nalazi jedna škola, jedna lična priča koju je pisac želeo da ispriča, podstaknut političkim emisijama na temu rata iz 1991, lična priča o popinom prasetu, travki koju je dečak progutao i završio u bolnici usled velikih komplikacija.
Marko Srdanović je pročitao kratak odeljak iz romana, o nastavniku geografije kod koga je za peticu bilo dovoljno da učenik zna da odredi geografsku širinu u odnosu na ekvator, geografsku dužinu u odnosu na grinič, kao i kako nastaju stare gromadne i mlađe venačne planine. Sa nastavnikom geografije đaci su pričali o mnogim temama koje nisu imale veze sa geografijom, ali je i on ponekad bio neraspoložen. U takvom trenutku, prozvao je Olivera i pitao ga kako nastaju mlađe venačne planine. Dečak nije znao i dobio je kečinu veliku kao kuća, što se retko dešavalo. To je bio povod da zatraži svesku od devojčice u koju je bio zaljubljen.
Svojim jednostavnim, pitkim i duhovitim rečnikom, pisac poziva da na osnovu pročitanog odeljka čitaoci neminovno saznaju šta se u romanu dalje dogodilo. Da ga pročitaju, od prve do poslednje strane.
Na kraju večeri, Tucić je naglasio da svi treba da težimo ka društvu kompromisa, tolerancije i empatije. Uporedio je potrebu za menjanjem obrazovnog sistema sa jednim kratkim zapažanjem dečaka Olivera, kada se iz bolnice vratio u školu: u učionicu su umesto Titove slike stavili sliku Svetog Save. Zaključio je da, ako menjamo jednu sliku drugom, a ne menjamo osnovu, govoreći i dalje o obrazovanju, obrazovanje će ostati nepromenjeno.
Roman Popino prase ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu, između šesnaest drugih naslova. Tucić je rekao da se raduje zbog toga, ali da bi mu bilo mnogo draže da se pre dodele nagrade, na televiziji i u ostalim medijima razgovara o tim delima, jer se na taj način podiže svest o kulturi i podstiču ljudi da što više čitaju.
Program u okviru kojeg je održana promocija romana Popino prase počeo je u 15 časova radnom akcijom u organizaciji Novog kulturnog naselja. Građani su čistili park, popravili mobilijar i postavili krov na Binaciklu, koji je otvoren 30. decembra prošle godine, i predstavlja parking za bicikle i binu za različite kulturno-umetničke sadržaje.
