Postoji filmski trenutak koji me je šokirao, nakon svih ovih godina intuitivnog razumevanja koliko je slično, a opet različito iskustvo gluvoće nekoga ko je kulturološki Gluv i nekoga ko je poput mene funkcionalno gluv i verbalan.
Coda, u doslovnom prevodu dete gluvih roditelja (Child of Deaf Adult), je film o porodici Gluvih koja živi u malom ribarskom gradu u kojem su svi drugi čujući. Otac, majka i sin su Gluvi, a sedamnaestogodišnja ćerka Rubi je čujuća.
Ona ustaje u 3 ujutro da bi se pridružila ocu i bratu na njihovom ribarskom brodiću, delimično kao članica posade, delimično kao njihova prevoditeljka znakovnog jezika. Ona je jedini tumač i, mada se spominje zajednica Gluvih, izgleda da nema drugih gluvih osoba u gradu. U jednoj sceni ona je tumač svojim roditeljima u lekarskoj ordinaciji (roditelje glume Marlee Matlin i Troy Kotsur, a brata Daniel Durant). Roditelji imaju prilično intiman problem, a njen otac nije nimalo sramežljiv da to izrazi na najslikovitiji način. Rubi prevodi, a ujedno prilagođava njegov iskaz, što scenu čini urnebesnom, ali i dirljivom.
Vršnjaci u školi izbegavaju Rubi i ismevaju je, kako zbog njene porodice Gluvih, tako i zbog mirisa na ribu. Njen brat takođe je izložen izrugivanju. Porodica je oslonjena na sebe, imaju jedni druge, sve dok Rubi ne nađe način da se poveže sa zajednicom i da povuče celu porodicu sa sobom. Coda je dirljiva priča o odrastanju, simpatična i komična, ali sa zaokretom koji pruža uvid u to kakav bi život mogao biti za porodicu Gluvih koja živi u izolovanom području.
Rubi voli da peva i pridružuje se školskom horu. Nastavnik otrkiva njen talenat i ohrabruje je, pa Rubi dobija solo tačku na školskom koncertu. Glas joj je predivan, pevanje očaravajuće, a onda kamera prelazi na njene roditelje koji sede u publici i – zvuk se isključuje. Vidimo ih kako posmatraju njen nastup u apsolutnoj tišini. Ne pretvaraju se da su doživeli muziku, niti da cene to što Rubi radi na sceni, nego počinju međusobno da znakuju i da se dogovaraju šta će za večeru.
Da sam bila u publici, ni ja ne bih mogla da cenim njeno pevanje. Ali bih umesto tišine čula kakofoniju zvukova. Bez vizualnih informacija, možda ne bih ni znala da je to muzika. Verovatno bih isključila slušni aparat da se poštedim buke.
Na kraju, Rubi pronalazi način da podeli svoje pevanje sa roditeljima. To je prelepa scena, koju neću razotkriti.
Gluvi i nagluvi (poput mene) imaju mnoštvo zajedničkih potreba za prilagođavanjem i pristupačnošću, pa bi trebalo da budu partneri u zastupanju svojih prava. U prošlosti nije bilo tako, možda zato što su Gluvi imali bojazan da će znakovni jezik biti ugrožen upotrebom asistivnih tehnologija, na primer, ugradnjom indukcionih petlji, koje su od koristi nagluvima, ali ne i Gluvima. Ali delimo istu potrebu za podnapisima. Marlee Matlin bila je rana i uticajna zagovornica titlovanja televizijskog programa. Ona je portparolka Nacionalnog instituta za titlove, kao i najvećeg provajdera televizijskih podnapisa.
Ne morate biti Gluvi ili nagluvi da biste voleli film Coda. Ali verovatno ćete se na drugačiji način povezati sa njegovim likovima, nego neko ko ne razmišlja mnogo o čulu sluha.
Katherine Bouton
