Povodom Međunarodnog dana devojčica, pitali smo žene s invaliditetom o njihovim iskustvima odrastanja i sećanjima na sebe devojčicu. Čega se prvo sete? Kako su tada zamišljale današnju sebe? O čemu su sanjale, od čega su strepele? Šta ih je tad najviše bolelo, a šta najlakše razveseljavalo? Šta im je bilo potrebno, a nisu imale? Čime su ih obasipali, a nije im trebalo? Kakve bi bile da su odrastale u drugom vremenu, na drugačijem mestu? Koliko često danas prepoznaju tu devojčicu u sebi? Kakav joj je izraz lica? Kako je neguju? Koje njihove talente i svojstva ona čuva? Šta bi današnje one rekle sebi devojčici? U nastavku su njihove priče, priče o devojčicama koje odrastaju u Srbiji, u poslednje tri decenije prošlog veka i na smeni vekova. Otvorene su i buntovne, radoznale, željne izazova, hrabre i nesutrašive.
Demoni ispod kreveta u dečjoj sobi
Aleksandra D. Tomašević, Pančevo
Sa setom, ali i blagim osmehom razumevanja u uglu usana, sećam se male Aleksandre. Nesigurnog i nespretnog koraka, odranih kolena i laktova, razbijene brade od padanja. To je devojčica koja nikad nije naučila da vozi bicikl i koja je ostajala kod kuće kada bi drugari išli da se voze, ili bi ih gledala kroz prozor tatinih kola kako se igraju, dok ona svaki dan to vreme provodi na terapiji i u salama za vežbanje.
Ona je sanjala da peva, ide u muzičku školu i bude na sceni, ali se uvek, isto tako, pitala kako će se na nju popeti, kad svaka bina ima visoke stepenice.
Na fizičkom u školi, najviše je videla koliko je drugačija. Uvek je bila sporija, manje spretna. Ljutila se što je tako i pokušala da razume kakav je to osećaj koji se javlja svaki put kad se nađe u društvu druge dece. Onda je u jednoj šetnji, rekla mami i tati: – Ja nigde ne pripadam.
Nesigurnost i nepripadnje. To su bili demoni koji su se krili ispod Aleksandrinog kreveta u dečjoj sobi. Nije znala kako je drugi vide, ali ona je sebe često gledala kao manje vrednu. Na njenu sreću, čista dečja srca prijatelja iz škole nisu se slagala sa tim. Pratili su je sa nastave, nosili torbu, dizali kad se saplete i padne. Postupci roditelja takođe su bili takvi da mala Aleksandra u kući nikad nije osetila ni prezaštićenost, ni zazor, ni strah. Učili su je da sve može sama, kao sva druga deca, dok nije počela to da usvaja i shvata kao istinu.
Volela bih da je ta devojčica, kao devojčica, a i kasnije, u tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama, bila slobodnija, opuštenija, da je disala dublje. Da se nije plašila svake svoje greške i strepela od svakog novog poznanstva i odnosa, misleći da će biti odbačena. Kad bih imala priliku, rekla bih joj da je mnogo jača i sposobnija nego što misli. Da će sve doći na svoje, da će sve imati svoj trenutak. Da ne kasni nigde, da će pronaći svoj put i svoje ljude koji će ostati, ma šta bilo. Zahvalila bih joj što, odrastajući, usput nije izgubila svoju iskrenost, otvorenost, dobrotu, i sposobnost da svakoga prihvati onako kako je želela da drugi prihvate nju: bez zadrške, predrasuda i straha.
Došapnula bih joj da na isti način prihvati i samu sebe, jer je umor u redu i u redu je da nam za neke stvari treba više vremena, a još više je u redu da imamo neki svoj, drugi i drugačiji način na koji funkcionišemo, hodamo, trčimo… Da razbijena kolena nisu sramota. Sramota je biti kukavica, kriti se, tražiti izgovore i osećati samosažaljenje.
Željna izazova, širine i prostorâ
Milesa Milinković, Užice / Novi Sad
Kad smo se preselili u stan, imala sam 4-5 godina, jedno vreme čuvala me je nana (mamina mama koju nikad nisam zvala bakom, ni kad je njoj bilo 88, a meni 35). Imali smo neki dvosed, sa metalnim nogarima ispod kojeg je bilo prostora, pa sam se jednom, kad je nana otišla u komšiluk na kafu, sakrila ispod. Iako se saginjala tražeći me, nije me videla, jer sam se zabila skroz do zida. Mislila je da sam pala sa šestog sprata, da sam sišla niz stepenice i izašla na ulicu (iako nisam hodala). Kukala žena iz sveg glasa. Stvarno ne znam kako tad nisam dobila batine što sam nanu istraumirala. (Nije da batine propagiram, ali to je bilo vreme kad je šljus po zadnjici bio glavna vaspitna metoda.) Dakle, ne da nisam bila kažnjena, nego je tata čak napisao pesmu o tome.
Sećam se kako se držim za naslon tog istog dvoseda i radim po 100 čučnjeva pod očevim nadzorom, kome (kako se meni tad činilo) iz čista mira dune: – Ne valja! Još 10 za kaznu! Sećam se svojih suza i besa. Pamtim njegovu rečenicu koja je, ispostaviće se kasnije, u svim mojim obukama na temu invalidnosti najcitiranija: – Moraš da radiš vežbe, jer kad kreneš sama preko trga i padneš, moraš sama da ustaneš. To što je govorio kad a ne ako, jedno je zato što sam danas ovde gde jesam.
Jedna od najranijih uspomena mi je kako sedim na podu i igram se četvorobojnom hemijskom. Kako sam bila fascinirana time što u jednoj hemijskoj ima čak četiri! Kako to radi!? Nešto kasnije zamišljala sam sebe kao šeficu u kancelariji, ali obučenu u haljinu iz 19. veka (smajli koji prekriva oči od sramote, jer nigde veze). Krojevi tih haljina su takvi da sakrivaju noge. Nisam baš bila okej sa svojim invaliditetom, kad sam shvatila da to kako hodam ne izgleda… tipično.
Strepela sam od vežbi, posebno od branja krušaka. Strepela sam od odlaska na Banjicu i ostajanja tamo mesecima. (Na prvoj godini fakulteta, na putu kući za vikend, moj najbolji drug i ja smo svratili u Beograd na Banjicu, na kontrolu, i to bez uputa. Osećaj u stomaku nije se promenio ni posle 20 godina. Kad smo ušli u zgradu bolnice, bila sam na ivici suza.) Razveseljavao me je Fruktalov sok od jagode, (grožđe, jagoda, jabuka), koji je tata donosio na povratku s posla. Ostaću zauvek željna prostora. Odrasla sam u 18 kvadrata, kasnije se i sestra rodila. Možda zato sada, kad konačno imam samo za sebe svojih četrdesetak kvadrata, nerado izbivam iz kuće.
Često razmišljam o tome kako me je, između ostalog, baš odrastanje u malom gradu, u malom stanu, u porodici gde je bilo očevog nasilja, oblikovalo u ženu kakva sam danas, učinilo me je gladnom izazova, širine, prostorâ. Da sam rođena ranije, možda bih zauvek ostala između četiri zida. Ili da sam rođena kod drugih roditelja, jer je okolina i tada vršila pritisak na moje roditelje da me daju u dom, ali je to za oca bilo nezamislivo, jer je on kao siroče odrastao u domu. Da sam rođena kasnije, možda bi mi u životu bilo lakše, ali onda možda ne bih razvila neke ratničke osobine.
Postoji jedno biće koje, kad me gleda i kaže mi da sam slatka ili lepa, pa se zbog toga nasmejem, shvatim da sam se nasmejala onako kako se na nekim fotografijama kao devojčica smejem. Shvatim da sam u suštini još uvek jedna radosna i bezuslovno voljena devojčica. Još uvek sam ona devojčica koja ima radoznalost i fasciniranost svetom, koja bi da otkriva kako nešto radi (i kako se nešto radi).
Moja poruka sebi devojčici: – Ne možeš ni da zamisliš kako ćeš biti zmajčica, mnogo jaka, pametna i voljena, i kakve ćeš sjajne stvari raditi u životu. P.S. Lepa si, ne trebaju ti haljine koje skrivaju noge.
Ponosna na buntovnicu u sebi
Jovana Đukić, Negotin
Imaš 8 godina, prvi si razred. Trebalo je da budeš drugi, ali iz opravdanih razloga krenula si godinu dana kasnije u školu. Ne možeš još da budeš sa svojim drugarima, učiteljica dolazi da te podučava kod kuće. Ne hodaš. Tvojim roditeljima to ne predstavlja problem, podržavaju te, veruju u tebe. Učiteljica nije prijateljski raspoložena. Preglasna je i prezahtevna. Uvrediće te, rećiće ti da nikad nećeš stići tamo gde su drugi, da nikada nećeš postići uspeh, da suviše sporo radiš. Bilo ti je teško, dok se roditelji nisu izborili za bolju učiteljicu. Posle je sve dobro, ide ti škola, stižeš do petog razreda. Strah te je da li će te tamo prihvatiti. Teško ti je, primećuješ da te svi gledaju. Gledaju, a ne prilaze. Osećaš se manje vrednom, oni su na dva metra od tebe i ne žele da te ukljiče u društvo. Plakala si mnogo, ali si obećala sebi da ćeš dati sve od sebe. Strašno ti je sve to, kako te gledaju sa sažaljenjem. Živiš u maloj sredini: previše stereotipa, premalo razumevanja.
Radiš sve što možeš da se dokažeš; valjda najviše sebi. Ipak u tome nisi sasvim sama, imaš podršku nastavnika, brata i roditelja. Bićeš usamljena, lomićeš se, ne znaš šta će biti dalje. Upisuješ gimnaziju, tamo te vršnjaci bolje prihvataju. Imaćeš nekoliko prijatelja koji te podržavaju. Pojedini profesori puni su predrasuda, ali ti si već buntovnica, u godinama kojima misliš da sve možeš. Ponosna sam na tvoj bunt iz tog perioda. Veoma će te potresti što tvoji stariji vršnjaci koji koriste kolica stalno potenciraju da te na kraju niko neće izistinski prihvatiti, jer si ipak drugačija, niko te neće. Neće tebi niko da kaže da ne može, nema veze što je stariji, ipak si ti idealista, ti ćeš to da promeniš…
Čestitam, završila si srednju školu! Veliki uspeh, šta dalje? Spremala si prijemni ispit, spremala si i sebe, uz podršku roditelja. Sad, kad smo u tom vremenu pred sam upis na fakultet, zaustavila bih te tu. Znam, znam da ludiš, šta ako ne upišeš? Trebalo je da u pojedinim momentima više verujem u tebe, oprosti. Ali sad ti kažem: – Biće uredu, znam da se plašiš, ali veruj mi, ja sada znam da ti to možeš. Dobrodošla u najlepši period! Počeo je stresno, zar ne? Nova sredina, uplašena si, hoćeš da odustaneš, ali je porodica tu da pritekne u pomoć. Budi strpljiva, strpljenja uvek treba, budi strpljiva prema sebi. Upoznaćeš divne kolege koje će ti ulepšati život. Ulepšavaćeš ga i sama sebi. Socijalni rad će ti proširiti vidike i samopouzdanje. Prihvatili su te; najvažnije je da si ti prihvatila sebe.
Ostaje mi, Jovana, da te pozdravim i da ti kažem da, koliko god da ti je sada teško, bićeš dobro. Sa 8 godina čini ti se priča o prihvatanju i fakultetu prilično nestvarnom, ali to je ono što želiš. Želiš da doprineseš, da pomogneš, da se osećaš prihaćenom i voljenom zbog toga što to svojim trudom i kvalitetima zaslužuješ, a ne zbog nečijeg sažaljenja. Sa 23 godine znam da bi ti tada bila ponosna na sadašnju mene. Ispunila si sve što si želela, nadam se da ćeš tek da ispuniš. Volećeš socijalni rad i kolege sa smera. Nadaćeš se da će ono što pišeš za Portal o invalidnosti dopreti do devojčica i da će ti preneti poruku: – Ti to možeš, jer si spremna da se potrudiš, a znam da ti je strašno. Ova velika ti te voli, samo hrabro!
Hrabrost nije odsustvo straha, već delovanje uprkos njemu
Olivera Ilkić, Beograd
Kad pomislim na sebe devojčicu, prvo se setim svoje porodice: mame, deke i bake, tetke, rođene sestre, rođaka koji su me voleli, podrške koju su mi pružali i bez koje sigurno ne bih bila žena kakva danas jesam. Setim se operacija, fizičkog bola, straha, odvajanja od porodice, osećaja da ne odlučujem ni o čemu što mi se dešava, a moram da budem jaka, hrabra i nasmejana, zbog onih koji me vole. Setim se osnovne škole, dece sa različitim vrstama invaliditeta sa kojima sam delila mnogo lepih trenutaka, ali i zbog čijih postupaka sam se prvi put suočila sa istinom da i neko ko je diskriminisan može da diskriminiše druge. Kad imaš cerebralnu paralizu kao ja, živiš sa kompleksnim stanjem koje se često dovodi u vezu sa poteškoćama u intelektualnom razvoju, što može, ali ne mora da se desi u svakom pojedinačnom slučaju. Kod mene se nije desilo, ali sam se suočavala sa konstantnim nepoverenjem i sumnjom u moje intelektualne sposobnosti, više od strane zdravstvenih i prosvetnih radnika nego od druge dece, ali su deci često branili da se druže sa mnom, zbog čega sam se osećala manje vrednom i odbačenom, kao da nigde ne pripadam. Teško su me prihvatali i oni slični meni, kao i oni koji nisu imali invaliditet. Srećom, od malena sam izgradila odbrambeni mehanizam, naučila sam da ne pokazujem kad me nešto zaboli ili povredi, razvila sam osoben smisao za humor koji, kažu, imam i danas. To mi je pomoglo da upoznam nekolicinu ljudi koji razmišljaju van kalupa, sasvim dovoljno da se sprijateljimo.
Dok sam bila devojčica, zamišljala sam sebe kao samostalnu, hrabru i jaku ženu koju teško mogu da povrede. Zamišljala sam da imam uspešnu karijeru, da sam psihološkinja koja mnogo putuje, podržava ljude kad im je teško, živi samostalno negde na moru i ima super prijatelje oko sebe. Važi za najbolju tetku na svetu. Sanjala sam o tome da završim fakultet, da radim ono što volim i da živim od svog rada. Sanjala sam da budem žena na koju vam prva asocijacija nikad neće biti ona ima invaliditet, nego: sjajna je u onome što radi, prava prijateljica, žena koja voli ljude i ima integritet!
Radovalo me je kad god bi neko posle razgovora sa mnom pomislio da ima čemu da se nada, da je uz dosta truda moguće promeniti sopstveni život. Radovalo me je kad vidim da sam nekog nasmejala do suza. Radovala sam se svaki put kad bi me talasi poneli dalje od obale. I kad bih videla da sam uspela da se ne ugojim, iako sam prethodnog dana pojela čokoladu od 100 grama.
Najviše me je bolelo baš to što mi je društvo u kome živim već nakon osnovne škole jasno stavilo do znanja da me gleda samo kroz moje fizičke (ne)mogućnosti, kao teret, kao nekoga u čiji intelektualni, emotivni i psihosocijalni razvoj ne treba ulagati, na koga se ni u kom smislu ne računa. Trebala mi je usluga personalne asistencije. Trebala mi je podrška da ne sumnjam u sebe i ono što mogu, da čujem da nije problem u meni, već u okolini koja me doživljava kao problem. Bilo mi je potrebno da društvo i država u kojoj živim vidi potencijal koji je u meni videla moja porodica, da mi pruže podršku da savladam prepreke, kako one fizičke koje su me ometale u svakodnevnom funkcionisanju, tako i predrasude ljudi koji su se moje različitosti toliko plašili, da osim nje u meni nisu videli ništa drugo.
Od ove države nisam dobila podršku, za sve što sam postigla mogu da zahvalim samo svojoj porodici, a možda najviše sebi samoj, svojoj upornosti, spremnosti da učim, da uvek od sebe dam maksimum i da iskoristim svaku šansu koja mi se pruži, makar bila i najmanja. Sve to i danas nosim u sebi. Birala sam i tada, kao što i danas biram, da u ljudima oko sebe prepoznajem i gajim, pre svega ljubav, empatiju i solidarnost. Spremna sam da rizikujem, da stanem u odbranu onih koji su na bilo koji način ugroženi, vodeći se motom: – Hrabrost nije odsustvo straha, već delovanje uprkos njemu!
Svojoj nekadašnjoj devojčici rekla bih da veruje sebi i da veruje u sebe. Put kojim će ići biće pun izazova. Rekla bih joj da će biti i suza, ali da suze nisu slabost, one su lekovite. Rekla bih joj da nismo ostvarile svoje snove na način na koji smo želele, ali da nisam odustala, jer postoje razni načini da se realnost menja i da se snovi ostvaruju. Volela bih da zna da sam ponosna na obe, da se ne brine, jer ćemo biti dobro i biće mnogo smeha, ljubavi i dobrih ljudi uz nas.
Ne zaboravi da se igraš
Jelena Rašić, Novi Sad
Nikada mi nije bilo jasno do koliko si tačno godina devojčica ili do koliko godina ti dozvoljavaju da budeš devojčica. Imam 31 godinu. Trideset godina mi je trebalo da shvatim da sam i dalje devojčica, iako sam sada i devojka i žena, i radnica, i sportistkinja, i drugarica, i ljubavnica… U stvari, da shvatim da je sasvim u redu da radim, osećam i budem ono što želim u bilo kom periodu svog života.
Kad pomislim na svoje detinjstvo, na sebe kao devojčicu, prvo što mi padne na pamet je ta neopisiva sreća što dete ipak neke stvari ne doživljava isto kao odrasla osoba. Verujem da čovek u životu treba da se seća samo lepih stvari. Iz ovog ugla, moje detinjstvo jeste bilo drugačije, zbog činjenice da sam rođena bez leve podlaktice, ali svakako je bilo lepo. Moja majka, iznenađena situacijom u kojoj se našla, puštala je svoje dete da gotovo sve samostalno radi i da bude onakvo kakvo jeste. Puštala me je da istražujem, da ponekad preskočim ručak, da mesim testo, iako se sva umažem. Dozvoljavala mi je da budem musava i prljava. Možda baš zbog toga sada fenomenalno mesim hleb i kiflice. Mogla sam da se penjem po drveću i redovno sam bila oderanih kolena. Alergija na buve je nestala, a bila sam dete koje je stalno u tačkicama i ostavljala sam odeću ispred vrata da ne bih unela buve u stan. Ali telo mi je razvilo imunitet i zato sad mogu da uživam sa svojim psom. Majka me nikad nije kritikovala što nešto ne mogu, znala je da ću uspeti. Bar sam ja mislila da zna, sad mislim da je mogla samo da veruje u mene. I to je sasvim dovoljno. Nije me kritikovala ni što nisam bila tipična devojčica u roze suknjici koja se igra barbikama. Moje igračke su bile klikeri i lopta. Zapravo, igračke su mi bile sve ono čime poželim da se igram. Moja majka i danas kaže da se za mene ne brine, ni u kom smislu, jer zna da ću se snaći. Učinila mi je uslugu što je bila naizgled nezainteresovana. Sada razumem zašto je bila takva, ali dok sam bila dete, sećam se da sam ponekad želela da mi neko obuje patikice ili da me nauči da vežem pertle. Sve sam morala sama. Čini mi se da bi svaki roditelj trebalo da razmisli da li svom detetu dozvoljava da bude ono što jeste. Ne mora da bude toliko ekstreman u nekim situacijama kao moja majka, ali ne mora ni sve biti onako kako roditelj smatra da treba, jer i dete zna kako treba; često čak i bolje.
Ponekad mi neke stvari nisu bile jasne. Volela sam emisije o životinjama i uvek sam plakala kad leopard prestigne i ulovi gazelu. Više ne plačem, ali srce mi i dalje navija za gazelu, iako znam da će neku drugu, koju kamera nije snimila, leopard sustići i ubiti. Sad znam da je to priroda. Ali mi i dalje nije jasno zašto su pojedini ljudi zli i zašto imaju potrebu da povređuju, unižavaju i nanose bol, pogotovo nekome ko je nedužan. Kao detetu, uvek mi je bilo žao napuštenih životinja, pogotovo pasa i mačaka; uvek mi je bilo teško što ne mogu svima da pomognem i da ih spasim. Žao mi je i danas. Devojčica u meni i dalje to ne može da razume. Iako iznova i iznova tražim objašnjenje i opravdanje za svakog čoveka na ovom svetu, jer želim da verujem da je svaki čovek po prirodi dobar.
U nekom momentu svog života zaboravila sam na tu devojčicu koja je bila neustrašiva i hrabra. Valjda sam smatrala da je to normalno, trebalo je tako, društvo te uči da je tako. Uplašiš se nekog velikog života, škole, fakulteta, posla… Misliš da stariji valjda bolje znaju. Volela bih da svakom detetu, devojčici ili dečaku, mogu da kažem da stariji pojma nemaju; naročito ne oni koji su svoje unutrašnje dete ostavili negde u uglu srca i zaboravili na njega. Da je u redu biti dete, koliko god da imaš godina. I da nema malog i velikog života. Da je život uvek veliki. Da nikada ne zaboraviš da se igraš i uživaš u životu. Deca se iskreno smeju; deca pokušavaju milion puta, sve dok ne uspeju; deca podignu svog druga ako padne; deca vole onaj divan osećaj kad se ušuškaš u debeli jorgan dok je napolju sneg i miris toplog mleka ujutru. Odrasli sve to zaborave. Najvažnije: zaista možeš sve. Sad kad sam odrasla, shvatam da ne mogu pomoći svakoj životinji, ali mogu bar jednoj; ako nisam spasila čitav svet, jesam nečiji čitav svet. Neko drugi će to videti, pa će se ugledati na tebe. Nije da ne vredi. Odrasli smatraju da ne vredi. Deca znaju da se sve računa, čak i pokušaj. Pokušaj najviše, jer za njega treba hrabrosti. Koliko je to hrabrosti kad uporno pokušavaš, iznova i iznova, pa će jedan pokušaj uspeti. Mora uspeti. Deca znaju tu tajnu.
Imam 31 godinu. Želim da pročitam ovaj tekst i kad budem imala 41, kada budem bila, nadam se, i majka; 51, kad ću pisati knjige; 61, kad ću negde na nekoj plaži ispijati koktele i uživati. Ko zna koje ću još uloge u životu imati. Ali nikada ne želim da prestanem da budem i devojčica.
Savladati mrak
Marija Vrebalov Đorđević, Novi Sad
– Nešto šuška u kupatilu, idem da proverim šta se dešava – rekla je mama tati u sred noći. Stala je na vrata od kupatila i nasmejala se.
– Majuška, to si ti, pa što me nisi probudila? – tihim i nežnim, pomalo iznenađenim glasom mi se obratila mama.
– Idi ti spavaj mama, mogu ja sve sama.
To je priča koju su prepričavali i mama i tata, o meni, kada sam imala nepune tri godine. Toga se i ja sada često setim, jer je to moja priroda, da sve što mogu sama, uradim sama. Samo je sada komplikovanije, jer puno toga ne mogu sama. I onda, kad se najviše nerviram zbog limitirajućih okolnosti, onda pomislim kako je važno da se ne nerviram, da prizovem tu devojčicu koja je sa tako malo godina savladala mrak, odlazak na nošu, sređivanje i vraćanje noše na mesto, povratak u krevet. Mama je ostala tu, ali me je pustila da sve sama uradim. I nisam ni znala da li mogu, da li znam, ali sam se upustila, intuitivno, bez ideje šta ne mogu da dohvatim, kako ću upaliti svetlo, oprati nošu ili pustiti vodu i oprati ruke. Sve sam uspela na neki svoj način. A i da nisam, sada znam da se ništa strašno ne bi dogodilo. Sada takođe znam da učim od devojčice Maje, koja je neopterećujući druge radila na svojoj samostalnosti od najmlađih godina života.
Strepela sam od gubitka mame. Imala sam intenzivne snove, koje sam prepričavala baš njoj, a najčešće su se odnosili na neko razdvajanje. To se i dogodilo kada sam imala petnaest godina. Umrla je. Taj gubitak, ta zanemelost duše od bespovratnog razdvajanja, taj deo mene se i sada rasplakuje i kao da nije razumeo, ni posle ovoliko godina, šta se i zašto dogodilo. Nekada je vidim na ulici, nekada osetim miris njene kose i kože kada smo se grlile, nekada čujem glas. Ta mala Majuška nikada nije pustila nijedno sećanje, nijedan događaj da izblede ili nestanu. Dugo godina sam najsrećnija bila kada ostanem sama u kući, zavučem se u njen plakar i žmureći upijam tada već samo zamišljene mirise njene garderobe. Plakala bih zamišljajući nas dve kako radimo nešto zajedno, kako se smejemo… Nisam imala skuvane ručkove na koje sam naučila, nisam imala oprano, ispeglano, spremljeno. Sve sam morala sama. Nisam imala s kim da rzagovaram, kome da se poverim. Ubrzo nakon njene smrti, samo nakon mesec dana, tata je imao tešku saobraćajnu nesreću. Bio je u komi i rekli su nam da neće preživeti. Bio je devetnaesti februar 1988. Zima. Kuća prazna, hladna. Smrt je bila svugde oko mene. Ustajala sam u pet ujutru, peglala uniformu za školu i rano kretala u bolnicu, da vidim tatu u šok sobi, da čujem novosti ako ih ima i da stignem na prvi čas u školi koji je počinjao u sedam. Strepela sam od novog dana, bojala sam se noći, bojala sam se zvona fiksnog telefona, pa sam počela da ga isključujem. Kuća je bila tiha, prazna, hladna. U mesec dana sve je nestalo. Detinjstvo, porodica, sreća, sigurnost, smeh, ljubav, podrška. Nestali su glasovi, zvuci života i smisla koji sam mislila da imam. Nestalo je sve što sam imala, nestalo je sve što sam mislila da mi pripada. Nestala je mama, a i tata je nestajao. Postala sam odrasla. Zatvorila sam se u najdublju dubinu sebe. Dugo se nisam smejala. Nisam se radovala, zaledilo mi se srce, um je tražio odgovore, samoća je bila nepodnošljiva, a druženje sa vršnjacima nemoguće. Spoznala sam užas prinudne samoće, maminu smrt sam doživela kao napuštanje. Gledala sam drugarice koje se svađaju sa roditeljima, govore ružno o njima, besne, jer nešto nije po njihovom, i polako spoznavala mir u sebi.
Sada, ta devojčica u meni neguje intuitivnost, zahvaljujući kojoj je kao vrlo mala tražila da što više vremena provede sa mamom. Ta devojčica je bila voljena, negovana, podržavana, učena da bude vredna, da poštuje starije, da uči, trenira… Tata je preživeo, probudio se iz kome, i ja sam to doživela kao uslišenu molitvu. Učila sam od njega neverovatne stvari. Ne znam šta bi bilo da mama nije tako rano otišla, mogu samo da nagađam, ali mislim da to nije ni važno. Ta devojčica je znala kako da preživi tugu koja ne može da se opiše, znala je da nađe mir u sebi u ludilu hormona u sred puberteta, znala je kako da ostane zdrava, kako da u svakom trenutku života vidi nešto dobro i da to dobro bude seme iz kog će se roditi sreća za taj dan. To je talenat, ili mudrost koju negujem sve ove godine, to da se uzdam u sebe, da verujem u sebe i, kada je haos, panika, histerija, neizdrž od neke neprijatne emocije ili događaja, da se saberem, umirim, podsetim na sva iskustva koja imam i posmatram. Ta devojčica je zvrk, radoznala beskrajno, puna energije i neustrašiva, ali i duboko svesna prolaznosti. Ona zna da je sve oko nje dragoscenost. Ona zna da je život veličanstvena pojava. Ona me podseća da ljubav ne odlazi kada neko umre i da može da se voli i u odsustvu, i da, iako mi ljudi tražimo stalne potvrde da smo voljeni, mnogo više raduje i daje smisao ljubav koju mi osećamo za druge. Ona je mene naučila, kada nije bilo nikoga da je voli, da zavoli samu sebe i život koji joj je dat. Ona je ja, sada malo starija, ali u suštini sve je isto, samo se lakše i brže razume i prihvati ono što dođe.
