Istraživači kažu da to nije puko odvlačenje pažnje, nego nešto nalik hakovanju mozga, koje mozak okupira do te mere, da nema prostora za istovremeno obrađivanje senzacije bola.
Pakovala sam se na kraju našeg porodičnog odmora u Floridi, kad su me leđa toliko zabolela, da ni šaka lekova nije bila od pomoći. Dok su me moja dva sina (blizanci, tada imaju 8 godina) vodili kroz aerodrom, jedan od njih mi je rekao: – Mama, ako misliš na nešto drugo, neće te toliko boleti.
U to vreme nisam mogla da cenim mudrost njegovog saveta. Deceniju kasnije, sofisticirana tehnika odvlačenja pažnje upotrebljava se kao terapija protiv bola, bilo akutnog, bilo hroničnog. Metoda nazvana terapija virtualne realnosti prevazilazi puko odvlačenje pažnje, kakvo bi možda proizvelo gledanje televizije. Potpuno uvlači pacijenta u zabavno, opuštajuće i interaktivno okruženje koje do te mere okupira mozak, da nema prostora da istovremeno obrađuje senzaciju bola.
– Nije to samo odvraćanje pažnje, nego nešto nalik unutarnjem narkotiku koji proizvodi fiziološki i hemijski prasak zbog kojeg se osećate dobro – kaže Džefri I. Gold, direktor klinike za pedijatrijski bol u Dečjoj bolnici u Los Anđelesu. – Razlikuje se od čitanja knjige ili igranja igračkom. To je multisenzorno iskustvo koje angažuje pažnju na mnogo dubljem nivou.
Terapija virtualne realnosti je novi metod upravljanja bolom, postepeno se sve više upotrebljava, a cena potrebne opreme se smanjuje. Terapija se do sada najuspešnije koristila za pomoć deci i odraslima da prebrode akutni bol tokom određenih medicinskih intervencija (stavljanje braunile ili čišćenje opekotina). Ujedno može povećati efikasnost ustaljenih tehnika kao što su fizikalna terapija, hipnoza i kognitivno-bihevioralna terapija za tretman hroničnog bola.
Holi Dejvis (41) isprobala je virtualnu realnost kao terapiju u sklopu lečenja posledica pada sa motocikla. Mesecima nakon pretrpljenog potresa mozga i izuzetno bolnih modrica na telu, predviđanje da će vremenom biti bolje nije se obistinilo.
– Provela bih 10 ili 20 minuta u mračnoj prostoriji, sa 3-D ekranom na glavi, koji me prenosi na neko opuštajuće mesto, uči me o prirodi bola, o tome kako kiseonik putuje kroz telo, kako da dišem, da se fokusiram na disanje, da opustim telo i ne mislim ni na šta drugo.
– Uređaj angažuje više čula, suštinski preplavljuje mozak sa toliko stimulansa, da mozak više ne može registrovati signale za bol. Kad signal bola pokuša da se probije, mozak daje signal da je zauzet – kaže Hanter Hofman, direktor istraživačkog centra za virtualnu realnost Univerziteta Vašington u Sijetlu.
– Virtualnu realnost koristimo kao sredstvo za prevazilaženje bola i straha od injekcije ili igle – kaže doktor Gold. – Na primer, dete će biti zauzeto osvajanjem poena u nekoj igrici, a onda će nas pitati: – Kad ćete to da uradite? A mi smo to uradili još pre pet minuta.
Jedan od prvih programa virtualne realnosti pod nazivom Snežni svet dizajnirao je dr Hofman kao deo tretmana za pacijente sa opekotinama, koji kažu da čišćenje rana boli koliko i samo zadobijanje opekotina. Virtualno snežno okruženje je jak kontrast uzroku opekotina.
Naravno, ako bismo lečenje kontinuiranog bola sveli isključivo na virtualnu realnost, nakon uklanjanja opreme i programa, bol bi se verovatno vratio.
– Virtualna realnost nije lek, to je dodatak drugim metodama za koje znamo da su delotvorne. Ako vas nečemu podučavam u virtualnom okruženju, veća je verovatnoća da ćete to zapamtiti i da ćete se toga pridržavati – kaže dr Leri Benc, fizioterapeut. – Kad ste potpuno uronjeni u virtualno okruženje, to je kao hakovanje mozga – ne možete se baviti ničim drugim.
Često se pacijenti sa hroničnim bolom plaše kretanja, što im zapravo može pogoršati stanje. Različiti programi virtualne realnosti omogućuju lagane vežbe povređenih delova tela i proširivanje raspona pokreta, blokirajući pritom sposobnost mozga da registruje bol.
– Upotrebom virtualne realnosti kao terapijskog dodatka, pacijenti usvajaju tehnike koje će potom samostalno koristiti za smanjenje hroničnog bola – kaže dr Hofman. – Učenje menja mozak i daje pacijentima nešto što će nastaviti da radi i nakon što izađu iz programa. Kad pacijenti shvate da bol nije neizbežan, primečiviji su za fizikalnu terapiju i veća je verovatnoća da će se sami kretati.
Dejvid R. Peterson, istraživač Univerziteta Vašington, pionir u kombinovanoj upotrebi virtualne realnosti i hipnoze, kaže da ove tehnike povećavaju sposobnost pacijenta da bude u trenutku, umesto usredsređenosti na bol. – Svesnost može da nauči mozak da ne reaguje na misli i emocije povezane s patnjom. Bol je možda neizbežan, ali patnja nije.
– Svesnost uči um kako da utiša telo i nervni sistem disanjem i fokusiranjem na dah. Misli ulaze u um, ali isto tako izlaze iz njega. Niste zaposednuti njima, niti ih katastrofizirate – objašnjava dr Gold.
Ipak, virtualna realnost kao terapija još nije spremna za udarne termine u lečenju hroničnog bola, niti bi trebalo da bude zamena za lekove.
– Usmereni smo na upotrebu različitih vrsta sadržaja virtualne realnosti kako bismo pomogli pacijentima da nauče veštine upravljanja bolom umesto da odmah posežu za lekovima – kaže dr Gold. – Kako oprema sada košta oko 300 ili 400 dolara, pacijenti će možda moći da koriste ovu terapiju kod kuće. Mnogobrojne kompanije razvijaju različite softverske programe koji stvaraju terapeutsko virtualno okruženje, sa krajnjim ciljem da svesni um utiče na promenu rada mozga. Kao kad učite da svirate klavir ili da vozite bicikl.
– Virtualna realnost nije čudotvorni univerzalni lek, ali jeste alatka za učenje različitih stvari. Ne možete postati zavisni od virtualne realnosti, nego stečene veštine postaju deo realnog života. To je alat za prekidanje ciklusa bola i stresa koji pokreće nervni sistem ka najvišim nivoima. Možete naučiti da mislite dobro o sebi, umesto što mislite da ste bolesni.
