Tomas Kvasthof rođen je s invaliditetom kao posledicom upotrebe leka talidomid koji je njegova majka tokom trudnoće koristila kao lek protiv jutarnjih mučnina. Talidomid je izazvao fakomeliju, urođeni poremećaj koji karakteriše nedostatak delova ruku ili nogu. Prvu godinu života Tomas je proveo u gipsu, kako bi mu se ispravilo desno stopalo okrenuto unazad. Narednih šest godina bio je u rezidencijalnoj ustanovi za decu sa invaliditetom.
– Od trenutka kad sam rođen, moja majka se osećala krivom. Iako sam joj na stotine puta rekao da ne treba da se oseća tako, i dalje je osećala krivicu, pa sam pokušao da joj pokažem da sam iz svog života i talenta izvukao najbolje.
U trinaestoj godini počeo je da pohađa privatne časove pevanja, ali muzički konzervatorijumi odbijaju da ga prime, jer Tomas zbog invaliditeta ne može da svira instrumente. Tri godine je učio prava, a u slobodno vreme je pevao u džez bendovima. Njegova muzička karijera počinje 1988. godine kada osvaja nagradu na međunarodnom muzičkom takmičenju u Minhenu. Dve godine kasnije zaposlio se kao radio voditelj.
Godine 1996. dospeva u žižu javnosti, nakon osvajanja nagrade Šostakovič, za izvanrednost u muzičkoj umetnosti, kao i glavne nagrade na Međunarodnom festivalu u Edinburgu. Uspesi su se nizali jedan za drugim, da bi najzad dobio angažman u Njujorškoj filharmoniji. Usledila je prva od ukupno tri Gremi nagrade, a narednih godina Tomas postaje jedan od najcenjenijih svetskih klasičnih vokala koji putuje širom Amerike i Evrope, nastupa sa velikim orkestrima i dirigentima i učestvuje na mnogobrojnim muzičkim festivalima.
Svestan je da deo publike možda dolazi na njegove nastupe jer su zaintrigirani njegovom ličnom pričom, ali veruje da je to ipak manjina i ne pristaje na to da ga invaliditet definiše, niti da mu određuje izbor uloga. Odbio je ulogu grbavca u operi Rigoleto, kao i ulogu zlog patuljka u Vagnerovom Prstenu. – Više volim da igram kraljeve – kaže.
– Tako sam odgojen. Moji roditelji i moj brat nikada me nisu tretirali kao osobu s invaliditetom. Prijatelji mog brata bili su moji prijatelji. Uvek sam bio deo normalnog porodičnog života.
– U prvih 18 godina više sam živeo mračnu nego vedru stranu, naročito tokom puberteta kada momci upoznaju devojke. Stajao sam po strani. Želeo sam da studiram muziku, ali su me univerziteti odbijali jer ne mogu da sviram instrumente. Ključ nije u tome što se takve stvari dešavaju, nego u tome kako se nosiš s njima i šta izvlačiš iz svake situacije.
– Uvek sam hteo da budem prihvaćen kao umetnik koji ima invaliditet, umesto da me vide kao osobu s invaliditetom koja je umetnik.
Tomas Kvasthof povukao se sa muzičke scene 2012. godine, nakon smrti svog brata s kojim je bio veoma blizak. Tvrdi da je psihološka trauma tog događaja umanjila njegove pevačke sposobnosti.
– Tri dana nakon što sam saznao da moj brat ima karcinom pluća i da mu ne preostaje više od 9 meseci života, izgubio sam glas. Doktori su mi pregledali grlo i govorili da je sve u redu. Ali srce mi je bilo slomljeno, a kad je srce slomljeno… Glas je ogledalo duše.
Ipak ostaje aktivan u muzici, podučava, povremeno nastupa i diriguje. Objavio je autobigrafiju pod nazivom Glas (The Voice).
– Postigao sam sve što sam želeo u životu. Bio sam uspešan pevač i postao profesor muzike; 15 godina sam u braku i imam divnu i pametnu pastorku; živimo u prekrasnoj kući u Berlinu. Šta da kažem? Znam mnogo svojih kolega koji su daleko manje zadovoljni nego ja.
