Dve nedelje i dva dana dele nas od početka Međunarodnog filmskog festivala Uhvati film. Kao i prethodnih godina, čekaju nas pažljivo odabrani kratkometražni filmovi, edukativni program, interaktivne tribine i diskusije, kao i prateći umetnički program. Tim povodom, razgovaramo sa Majom Tomić, zvaničnom fotografkinjom Festivala, čije umetničke fotografije ćemo imati priliku da vidimo u okviru ovogodišnjeg Uhvati filma, na izložbi pod nazivom Fotografija Ti Priča. Maja Tomić višestruko je nagrađivana novosadska autorka, sa tridesetak domaćih i međunarodnih priznanja, biciklistinja je i ljubiteljka pisane reči. Ne krije da su joj priznanja važna: – Radujem im se kao dete – kaže – ali onaj osećaj kad neko kaže da mu je neka moja fotka popravila dan, da je nekog inspirisala, kad se neko osmehne jer vidi svoj odraz uhvaćen kroz moj objektiv, one male “izložbe” u ramovima i stanovima – to su te posebne nagrade. Sa Majom razgovaramo o njenim stvaralačkim procesima i festivalskim danima iza objektiva, o snazi umetnosti koja je, ili inkluzivna, ili uskraćuje samu sebe.

Pored fotografije, bez čega sve ne bi mogla da zamisliš svoj život?

MT: – Ne bih mogla da zamislim svoj život bez slobode. Moram priznati da do prošle godine nisam to osvestila. Do tada bih na ovo pitanje odgovorila konstatacijom da ne mogu bez bicikla, knjiga, Maze i Mrvice (duše sa šapama), šodroških svitanja i par dragih osoba čiji me tokovi misli inspirišu. Onda je došla pandemija i iskustvo uvođenja represivnih umesto epidemioloških mera u smislu zabrane kretanja koje su trajale danima. Sediš zatvoren u stanu, ni kriv ni dužan. Zdrav. Društveno odgovoran. Prvo se u meni nešto slomilo. Nisam mogla da čitam, nisam imala inspiraciju da fotkam, sve ideje o vežbanju tokom policijskog časa (koji je trajao danima) pale su u vodu. Nedostajala mi je sloboda. Svakodnevno me je gušila svesnost da su neke osetljive grupe danima bez sistema podrške, personalne asistencije (imala sam svest tome, jer sam bliska sa osobama koje su bile u toj poziciji), da su naši najstariji sugrađani zatvoreni i lišeni osnovnih ljudskih prava. Osvestila sam da je sloboda na mom spisku vrednosti zapravo na visokom prvom mestu, daleko ispred svega drugog. Ljudi se rađaju slobodni… Da li uopšte treba pominjati da bez slobode nema ni umetnosti? To je nešto nalik letenju sa odsečenim krilima: obično mahanje kojim glumatamo život.

Koliko dugo se baviš fotografijom i šta bi izdvojila kao tačku preokreta u svom profesionalnom radu?

MT: – Fotografijom se bavim od 2009. godine. Tačka preokreta su bili kursevi fotografije koji su mi omogućili da steknem temeljna znanja uz pomoć kojih sam se kasnije usavršavala. Druga tačka preokreta je bilo zaljubljivanje u svitanja. To je izvuklo maksimum iz mene.

Da li si više sklona dokumentarnoj ili umetničkoj fotografiji? Koliko je tanka granica između ta dva izraza?

MT: – Iskreno, nedostaje mi ona prava dokumentarna fotografija. Ovo čime se mi danas kao fotografi bavimo uglavnom je dokumentarno praćenje događaja, gde načinom pristupa i fotografskim veštinama umetnost dodajemo kao začin. Kao fotografkinja dokumentarne fotografije osećam se neostvareno. Toliko je važnih tema koje bi se fotografijom mogle približiti ljudima, učiniti razumljivim. Duboko verujem u moć fotografije da menja, ako ne svet, onda svest ljudi. A menjala je i svet. Moram priznati da se sećam i dana kad sam gasila u sebi neke inspiracije svesna cene koju bi trebalo da platim za realizaciju neke teme. Dokumentarna fotografija nas traži cele i nadam se da će me jednom i dobiti.

Kako si postala zvanična fotografkinja Festivala Uhvati film?

MT: – Sve dobre stvari u životu započinju u kafani. Tako sam i ja, rasporedom sedenja za kafanskim stolom na jednoj svadbi, postala fotografkinja Festivala. Bila sam gost i fotografkinja na svadbi školske drugarice i sedela sam sa Milesom Milinković, direktoricom Filmskog festivala. U to vreme, kroz fotografiju sam se bavima temom: šta bude kad se izgradi rampa ili taktilna traka? Fotografisala sam parikirane automobile na taktilnim trakama, reklamne oznake, bašte… Ispričala sam to Milesi i ona je predložila da napravimo izložbu tih fotografija na Festivalu. Tako sam došla na Festival 2013. godine i ostala.

U pet reči, zašto ti je važno da budeš deo festivalskog tima?

MT: – Zato što Festival Uhvati film menja perspektive! Preferiram umetnost koja izuva iz cipela više nego wow, lepooo umetnost i festivale.

Kako iz fotografskog ugla izgleda jedan festivalski dan? Šta je to što može da promakne običnom posmatraču, ali ne i oku kamere? S druge strane, propuštaš li nešto na Festivalu, jer si za razliku od posetilaca i ostatka tima većinu vremena iza objektiva?

MT: – Dolazim ranije u Kulturni centar, proveravam program Festivala za taj dan. Sledi montiranje opreme, fotografisanje publike koja dolazi i atmosfere. Kad počne projekcija, uvek sam u sali i gledam filmove. Potrebno mi je da osetim tu emociju s kojom će se publika naći kad se svetla upale i počne tribina. Jednostavno, pustim da me filmovi odrade, istraže, prodrmaju, pronađu skrivene predrasude. Zatim fotografišem tribinu i odlazim kući da sređujem i pošaljem fotografije. Ujedno sređujem utiske i emocije. Ne mislim da nešto propuštam. Mislim da baš zbog fotografije jače upijam sve što se dešava.

U eri društvnih mreža gotovo svi postaju pomalo fotografi, većina ljudi danas ne gleda svet golim okom, nego kroz objektiv pametnog telefona. Kao da je samo učestvovanje na događajima i zbivanjima podređeno njihovom arhiviranju u uspomene. Koliko je duh ovakvog vremena podržavajući ili obeshrabrujući za tebe kao profesionalnu fotografkinju?

MT: – Mislim da nam svima nedostaje da živimo u sadašnjem trenutku. Pametni telefoni bi mogli biti savršena alatka da prenesemo utiske svog sada, kad bismo to sada prvo doživeli i iskusili. Čak i da tehnologija toliko napreduje da danas-sutra pametni telefoni zaista mogu napraviti jednako kvalitetnu fotografiju kao i profesionalna fotografska oprema, i dalje je činjenica da ja mogu imati najbolji tiganj kod kuće – ali moja mama i bez njega pravi najbolje plačinke. Nešto je i do majstora. Šalu na stranu, zahvaljujući fotografijama telefonom informacije se brzo mogu preneti, što je danas veoma važno. U suštini, svi imamo jedan dobar aktivistički alat u džepu koji se može pametno iskoristiti.

Generalno govoreći, u kakvim uslovima najbolje stvaraš?

MT: – Najbolje stvaram u magli i to nije šala. Magle su moj omiljeni ambijent i uvek govorim da mi se čini da sam napravljena od šodroškog blata i magli.

Imaju li fotografi kreativnu blokadu? Postoji li period kad ne želiš ni da priđeš fotoaparatu (na primer, dan nakon završenog Festivala) ili aparat doživljavaš doslovno kao produžetak tela?

MT: – Posle Festivala sam uvek napunjenih baterija i puna inspiracije. To je ono što Uhvati film festival uradi onima koji imaju posla s njim, bilo kao tim ili kao publika. Kreativnu blokadu sam imala nekoliko puta. Jedna je bila tokom lockdown-a. Ostale su se dešavale nakon jeseni, zime i mnoštva prelepih prizora. Kao da sam upila sve što se moglo upiti i da malo treba da odahnem i procesuiram sve viđeno i doživljeno.

Na šta si sve spremna kad treba napraviti valjanu fotografiju?

MT: – Na ustajanje oko 4, pola 5 da bih ulovila svitanje i magle u jesen i zimu. (Dok nisam počela da se bavim fotografijom, bila sam noćni tip.) Na stajanje na hladnoći satima. Na celovečernje dreždanje u prvom redu na Exitu tokom pljuska (one godine kad smo bili kao prasići, jer je kiša padala kao luda) da bih iz prvog reda fotografisala Gloriju Gejnor. No, fotografi su stajali usred puščane vatre da bi svetu pokazali užase rata, pa šta su spram toga kiša i zima?

Po čemu razlikuješ dobru fotografiju od izvanredne?

MT: – Pre nekoliko godina, bila je izložba fotografija na Noći muzeja. Ne sećam se teme. U sećanju mi je jedna fotografija koja je nosila naslov Čekaj me, ja ću sigurno doći. Na njoj je starica zagledana u fotografiju. Jedno po jedno smo izlazili napolje i gutali knedle. Niko nije govorio da je autor divan, ne sećam se ni ko je bio autor. Niko nije raspravljao o tehnici. Niko se nije bavio time kojim je objektivom fotkana, kakva je kompozicija… Tu fotografiju 9 godina pamtim. I još osećam emociju koju mi je izazvala, kao da je ovog trenutka gledam. Za mene je to izvanredna fotografija. I takve želim da stvaram. Sve ostale su dobre ili loše. U filmu Minimata, inspirisanim životom fotografa W. Eugen Smith-a, koji se bavio društveno angažovanom fotografijom, ima jedna replika, parafraziram: Indijanci su verovali da im, dok ih fotografi fotkaju, uzmu deo duše. Sitnim slovima: fotografija i fotografu uzme deo duše. Dobra fotka je tehnički ispravna, lepa, ima priču, pleni pažnju. Izvanredna je fotografu uzela deo duše. I to se prepoznaje. To su one fotografije koje ti oduzmu dah svojom snagom.

Pored sjajnih filmova, Festival je prepoznatljiv i po pratećim umetničkim programima (izložbe, performansi, muzički nastupi). Koji od tih programa sa dosadašnjih Festivala ti je najupečatljiviji u sećanju i zbog čega?

MT: – Performans Tanje Josić o iskustvu nasilja nad ženama 2020. godine je nešto što mi prvo padne na um kad pomislim na prateći program i snažan doživljaj. Tajac u publici i nemoć bilo koga od nas da progovorimo. Umetnost koja nas je sve oduvala u nekoliko minuta.

Ove godine u okviru Festivala organizuje se izložba tvojih umetničkih fotografija. Šta se krije iza samog naziva izložbe Fotografija Ti Priča?

MT: – Fotografija po svojoj suštini priča. Ona priča impresiju fotografa, emociju, i očaranost i razočaranost, ona priča bojama, svetlom, o svemu doživljenom, i to prenosi na one koji je gledaju. A šta ako ne mogu da gledaju? Kad su u pitanju slepe i slabovide osobe? Ova izložba će biti specifična po audio deskripciji, odnosno, po tome da ove fotografije pričaju svakoj osobi, bez obzira na invaliditet.

Kako si birala fotografije za izložbu, odnosno, šta je idejna nit koja odabrane fotografije povezuje u celinu?

MT: – Izbor fotografija pravila sam zajedno sa direktorkom festivala. Ovo je prva izložba tog tipa i ovaj put nam je bilo najbitnije da odabrane fotografije budu vidljive svima, odnosno, dobre za audio deskripciju, pa nam je to bila idejna nit.

Na izložbi ćemo videti krajnji rezultat, ali ne i sav taj rad koji je prethodio samoj postavci. Koliko dugo si pripremala izložbu i, kad pogledaš unazad, koje etape bi izdvojila kao ključne u tom periodu? Šta si sve proživljavala, šta te pokretalo, a šta usporavalo?

MT: – Pred svaki konkurs ili izložbu imam isti problem, a to je: šta je najvrednije pokazivanja? U ovoj situaciji mi je izbor olakšala Milesa.

Da li je fotografija rezultat srećno uhvaćenog trenutka ili pažljivog planiranja i dugotrajnog stvaralačkog procesa? Možeš li na primeru jedne fotografije da nam opišeš tok njenog nastajanja?

MT: – Ima tu neke ravnoteže između pažljivog planiranja i srećno uhvaćenog trenutka. Nekad mi se čini da pažljiva planiranja često dovode do tih srećnih trenutaka.

U jesen su ovakva svitanja na Šodrošu. Potpuno je uzalud da ih planiram ili da se nadam srećnom trenutku u neko drugo doba godine. Znam da pre izlaska sunca moram biti tamo. Magla će me verovatno čekati. Plan može pokvariti samo vetar. Ali, i bez malo sreće, imaću neke uobičajene kadrove. Sa malo sreće, imaću momenat sa ribom na udici. Da li se uvek vratim sa ribom na udici, to jest, dobrom fotkom? Ne, ali uživam u procesu pecanja.

Svaka od izloženih fotografija imaće opis na Brajevom pismu, a na izložbi će biti i volonteri obučeni za vođenje slepih osoba kroz izložbu. Često čujemo da slika vredi hiljadu reči i skloni smo da verujemo da slepe osobe ne mogu da uživaju u vizualnim umetnostima. U tom kontekstu, objasni nam kako se fotografija prevodi u reči i da li se zaista nešto gubi u tom procesu?

MT: – Gotovo da nikad ne dajem naziv svojim fotografijama, osim za foto-konkurse (na kojima baš nisu preterano srećni kad koristimo redne brojeve za nazive fotografija). Nekako prećutim utisak i ideju vodilju, emociju neposredno pre nastanka fotografije. Zanimljivo je da fotografija to sama iskaže. Imamo čitav taj svet simbola u svojim glavama kao kolektivno nesvesno i nekako se međusobno čitamo. Moj utisak kao autorke, nakon čitanja audio deskripcije, je da se baš ništa nije izgubilo. Naprotiv!

Kako bi objasnila pojam pristupačne / inkluzivne umetnosti i zbog čega je tebi kao autorki važno da ono što stvaraš bude prezentovano u skladu sa principima pristupačnosti?

MT: – Duboko verujem u to da se ljudi rađaju slobodni i jednaki i da tako treba i da ostane i nakon rođenja. Oblast umetnosti ne bi trebalo da bude izuzetak. Time diskriminišemo osobe sa invaliditetom, ali uskraćujemo i samu umetnost.

Pored tvoje izložbe, biće postavljena i digitalna izložba fotografija odabranih na foto konkursu Lepota zime u organizaciji Udruženja ZaJedno iz Subotice. Šta karakteriše ovu izložbu i zašto bi je trebalo posetiti?

MT: – Čini mi se da o osobama sa invaliditetom više razmišljamo kao o konzumentima nego kao o stvaraocima umetnosti, pa su otuda češće pristupačne pozorišne sale nego bine. Jer, zaboga, gde će on ili ona u kolicima na binu, da sad tamo glumi nešto. Takva predrasuda je još očiglednija kad su u pitanju osobe sa intelektualnim invaliditetima. Ova izložba je važna jer upoznajemo osobe sa razvojnim invaliditetima kao autore i stvaraoce.

Često IQ shvatamo kao oznaku nečije vrednosti. Imaju li odabrane fotografije snagu da urušavaju stereotipe o ljudskoj vrednosti u odnosu na etiketu intelektualnog invaliditeta?

MT: – Ljudi nisu samo njihov IQ. Istorija nas uči da su za neka od najvećih zala u svetu odgovorne vrlo inteligentne, ali osobe bez moralnog kompasa, empatije i slično. Postoje i druge vrste inteligencije koje su mnogo bitnije za vrednovanje ličnosti. Da li je osoba sa natprosečnom inteligencijom, visoko obrazovana, koja je zagovarala da se osobe sa invaliditetom i neizlečivi bolesnici pošalju u gasne komore ili ubiju na bilo koji drugi način, ono čemu čovečanstvo treba da teži? Opasno je to veličanje jednog aspekta ličnosti. Kao da tvrdimo da su ruke super, ko šiša noge ili oči.

Krilatica Festivala je: filmovi koji menjaju perspektivu. Iz tvog iskustva, kako se odvija taj proces promene i koja perspektiva je za tebe bespovratno promenjena?

MT: – Suočena sa nekom novom drugačijošću koju susrećem, sve ređe gledam iz lične perspektive, a sve češće sagledavam iz cipela tog drugačijeg. Pre nije bilo tako.

Po čemu bi volela da Festival 2021. bude zapamćen?

MT: – S obzirom na to da nam je ovo prvi festival za koji smo dobili finansijska sredstva da bar jedan festivalski dan učinimo pristupačnim slepim i slabovidim osobama i da tog dana budemo potpuno pristupačni za sve (to veče je i otvaranje moje izložbe), nadam se da će upravo to ostati zapamćeno: da može i tako, pa da to postane praksa i kad su u pitanju drugi kulturni sadržaji.

Majin rad možete pratiti na Fejsbuku, Instagramu i na foto platformi Flikr.

Marijana Čanak