Kad je bio dečak, lekari su tvrdili da nikada neće moći da vodi samostalan život. Danas Bailee Baxter iz Gledstona ima 22 godine, živi sa intelektualnim invaliditetom i autizmom i opovrgao je sve lekarske prognoze. Živi u sopstvenom stanu, poseduje vozačku dozvolu, prodaje svoje rukotvorine od drveta u lokalnim marketima.
– Osećam se dobro kad učim – kaže. – Ušao sam u to još u srednjoj školi, a kad sam se pridružio stolarskoj radionici, nešto mi je kliknulo u glavi. Shvatio sam da je to baš za mene.
Njegova mama Tammy, ponosna je na to što ga ne drži ga pod staklenim zvonom, nego mu obezbeđuje potrebne veštine za njagov krajnji cilj – da se zaposli.
Devetnaest godina unazad, bila je prestrašena njegovom dijagnozom.
– Radili smo tačno ono što su nam govorili da radimo: vozili smo se istim putem do škole, jeli smo istu hranu, pridržavali smo se rutine do mere u kojoj to za našu porodicu nije moglo da funkcioniše – kaže. Bilo je užasno stresno. Nismo mogli da idemo zajedno u kupovinu. Kad bismo izašli iz radnje, ili bi on plakao ili ja.
– Bilo je preteško pridržavati se svega što nam je rečeno, težili smo da sve pojednostavimo koliko god je moguće.
Onda je savet jednog starog specijaliste potpuno izmenio njihov porodični život.
– Sedela sam u čekaonici i plakala, ne znajući šta da radim, a lekar je seo pored mene i rekao mi: – Nemojte ga držati pod staklenim zvonom. Dao mi je potpuno drugčija usmerenja, suprotna od svega što sam pročitala u udžbenicima i što su mi drugi govorili od odgajanju deteta sa autizmom i intelektualnim invaliditetom.
Nešto je u njoj kliknulo, prema sinu je počela da se ophodi kao prema svakom drugom detetu i da ga vaspitava na taj način.
– Nismo želeli život u rigidnim rutinama. Nakon velikih rasprava sa suprugom o tome šta je najbolje za našu porodicu, odlučili smo da prodamo sve i da sa dvoje naše dece krenemo na put po Australiji.
Petogodišnje putovanje okončali su 2011. godine. Nije proteklo bez izazova, ali Tammy veruje da je upravo to što je svog sina izlagala izazovima doprinelo prevazilaženju medicinskih očekivanja.
– Sada, kad ga pogledam kao dvadesetdvogodišnjeg mladića koji živi samostalno i uspešan je u onome što radi, ne znam šta bih još mogla poželeti. Ponosnija sam nego ikad. U mlađim danima, verovatno nije bilo dana ili nedelje koju nisam preplakala. Za svoje dete uvek želite više. Mislim da se gubimo u toj želji, ponekad je u redu uživati u jednostavnosti života.
